Takva, na tim poljima nesreće i samoće, u siromaštvu i zanosu, ona ostaje zauvek
Smisao jedne knjige koji je tako često izdvojen od onog što se događa i što se kaže i koji se pre sastoji u nekoj vezi što za pisca postoji između različitih stvari, teško se može shvatiti. A naročito kada je, kao kod sestara Bronte, romansijer pesnik i kada je njegov stav nerazdvojan od njegovog jezika i sam po sebi pre jedno raspoloženje, negoli određena opservacija.
"Orkanski visovi" su knjiga koju je teže razumeti nego "Džejn Ejr" zato što je Emili veći pesnik od Šarlote. Kad Šarlota piše, ona elokventno, blistavo i strasno kaže: "Ja volim", "Ja mrzim", "Ja patim". Njeno je iskustvo, mada intenzivnije, istog stepena kao i naše. Ali u "Orkanskim visovima" nema nikakvog "ja". Nema vaspitačica. Nema poslodavaca. Postoji ljubav. Ali to nije ljubav ljudi i žena. Emili je inspirisana nekom opštijom koncepcijom. Podsticaj koji ju je gonio na stvaranje, nije bila patnja, ni nanesene uvrede. Ona je posmatrala svet rascepljen gigantskim neredom i osećala u sebi snagu da ga sjedini u jednoj knjizi. Ta gigantska ambicija, oseća se kroz njen roman - to je borba upola sputanog, ali veličanstvenog ubeđenja da kaže nešto kroz usta svojih karaktera što nije samo: "Ja volim", ili "Ja mrzim", već "Mi, čitava ljudska rasa", i "Vi, večite sile..." i rečenica ostaje nedovršena. Nije čudno što je tako; pre je za čuđenje što je uopšte bila kadra da nas prisili da osetimo ono što je nosila u sebi. A to izbija u poluartikulisanim rečima Ketrin Ernšo: "Kad bi svi propali, a on ostao, ja bih i dalje nastavljala da postojim; a kad bi svi ostali, a on nestao, vasiona bi se pretvorila u ogromnog stranca; ja ne bih bila deo nje". Pa to opet izbije u prisustvu mrtvih: "Ja nazirem pokoj koji ni zemlja, ni pakao ne mogu da pomute i sa sigurnošću osećam beskrajno i bez senke sutra - večnost u koju su oni ušli, gde je život bezgraničan u trajanju, ljubav u saosećanju i radost u punoći". Ta sugestija snage koja leži iza pojava ljudske prirode i diže ih gore do prisustva veličine daje ovoj knjizi tako visoko mesto među romanima.
Ali za Emili Bronte nije bilo dovoljno da napiše nekoliko lirskih pesama, da pusti jedan krik, da izrazi jedno verovanje. Ona je romansijer, isto koliko i pesnik. Ona mora da preuzme na sebe naporniji i nezahvalniji zadatak. Mora da se suoči sa činjenicom tuđih egzistencija, da se uhvati u koštac sa mehanizmima spoljnih stvari, da na uobičajen način gradi forme, kuće i beleži razgovore ljudi i žena koji postoje nezavisno od nje. I tako se mi penjemo na te vrhove emocija, ne preko bombastih deklamacija i rapsodija, već time što čujemo devojku kako peva za sebe starinske pesme dok se ljulja na granama jednog drveta; time što posmatramo ovce sa vresnih polja kako pasu po ledini; što slušamo dah blagog vetra kroz travu. Život na farmi sa svim svojim apsurdnostima i nemogućnostima leži otvoren pred nama. Mi smo u punoj mogućnosti da poredimo "Orkanske visove" sa pravom farmom i Hitklifa sa pravim čovekom. Otuda, dozvoljeno nam je da se upitamo, može li da ima istine, ili kakvog tananog prisenka emocija, u ljudima i ženama koji tako malo liče na one što smo ih mi videli? Pa čak i kad to pitamo, vidimo u Hitklifu brata koga je genijalna sestra mogla da vidi; on je nestvaran, kažemo, pa ipak nijedan mladić ne živi tako živo u literaturi kao on. Isti je slučaj sa dve Katarine; nikad žene ne mogu da osećaju kao što ona oseća, niti da delaju kao ona, kažemo mi. Uprkos tome, te dve Katarine su najomiljenije žene u engleskoj prozi. Kao da je Emili bila u stanju da raskomada sve ono po čemu mi znamo ljudska bića i da one prozirne oblike koji se ne mogu prepoznati, ispuni takvom bujicom života da to pređe okvire stvarnosti.
Prema tome, ona poseduje najređu od svih snaga. Ona je kadra da oslobodi život njegove zavisnosti od činjenica; da sa nekoliko linija nacrta duh tako da mu nije potrebno telo; da, govoreći o vresnim poljima, izazove vetar i grmljavinu da urlikne.
Solon, čije su grudi smatrane čovečanskim hramom božanske mudrosti, i čiji su presveti zakoni još i sadašnjim ljudima jasno svedočanstvo drevne pravde, imao je, kako neki kažu, običaj da često govori kako svaka država, baš poput nas, hoda i stoji na dve noge; od njih, tvrdo je ozbiljno i zrelo, desna je tu da se ne dozvoli da bilo koja greška prođe nekažnjeno, a leva da svako dobro delo bude nagrađeno; i dodavao je da ukoliko se ma koja od dve pomenute stvari ne učini, ili nedovoljno dobro izvrši, bilo iz pokvarenosti, bilo iz nemara, van svake sumnje, država koja bi tako učinila, morala bi hramati: ako bi, međutim, kojim nesrećom zgrešila u obe, gotovo je potpuno izvesno da nikako ne bi ni mogla stajati.
Đovani Bokačo, početak pokude grada Firence zbog progonstva Dantea Aligijerija, Mali traktat u pohvalu Danteu Aligijeriju, 1357.
Sačuvavši Arnoa Danijela u Komediji kao najvećeg majstora maternjeg jezika, Dante je pripremio buduće proučavaoce trubadura i označio im tačku iz koje treba da krenu prema njima - ostali trubaduri već su ostvarili ono što su imali da ostvare, Arno Danijel zauzima središnje mesto u tom lavirintu: da bi se shvatila umetnost trubadura treba kretati od Danijela ka drugima, a ne obratno. Danijel je prema Danteovoj podeli koju je načinio u drugom poglavlju svoje rasprave De vulgari eloquentia pesnik ljubavi.
Osam stihova na provansalskom jeziku kojima se Arno Danijel, na kraju XXVI pevanja Čistilišta obraća Vergiliju i Danteu s molbom da shvate njegovu tugu i povremeno misle na njega jasno pokazuju da je Dante dovoljno dobro poznavao jezik trubadura i da je - da se na kraju nije opredelio za toskanski - mogao napisati Komediju na tom jeziku. Dante je kroz te stihove pokazao da je u tolikoj meri vladao ne samo tim jezikom, nego poznavao stil i celokupnu Danijelovu poeziju, da te tri tercine ostaju kao oblik vrlo uspešne parafraze:
Tan m'abellis vostre cortes deman, Tako me vaša želja sveg zgreva,
qu'ieu no me puesc ni voill a vos cobrire. da znate oslovit svoga slugu;
Ieu sui Arnaut, que plor e vau cantan; Ja sam Arno, što plačeći peva;
consiros vei la passada folor, sad znam svoju prošlost dugu
e vei jausen lo joi qu'esper, denan. i radost čekam usred tih ognjeva.
Ara vos prec, per aquella valor Kunem vas čašću što po tom krugu
que vos guida al som de l'escalina, vodi vas gore do tih skalina,
sovenha vos a temps de ma dolor! pomenite katkad moju tugu!
Fu miglior fabbro del parlar materno...Najbolji kovač maternjeg jezika.
Tim rečima Dante uvodi ovog pesnika u Čistilište. Stihovi koje Danijel izgovara lirski su kolaž koji je Dante načinio povezujući različite slike iz njegove poezije.
Ovaj trubadur jedini je pesnik koga je Dante, prema svojim sopstvenim rečima oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik - sekstinu.
Odlučivši da Komediju napiše narodnim jezikom, Dante je nepogrešivo - vidovnjački, moglo bi se reći bez preterivanja - doveo sebe do neke vrste srećnog stanja: preuzimajući teme i oblike iz latinske ili trubadurske tradicije, mogao je da toj građi, na svome jeziku, da jedan izvanredno ličan pečat.
Dante je na vreme shvatio da su vrlo složene trubadurske forme neupotrebljive za priču (bolje reći roman) koji je on želeo da ispriča pod naslovom Komedija. Njegova izabrana terca rima jednostavna je u odnosu na najednostavniju trubadursku tvorevinu.
Ali izvan Komedije, sastavljajući kancone i balate, Dante je obnavljao ponešto od tog prethodnog iskustva Provansalaca. Zato nije mogao odoleti da, u jednom trenutku, direktnije oponaša jednu formu čiji je neporecivi izumitelj njegov prvi učitelj u pitanjima poezije i ljubavi, Arno Danijel.
Sekstina! Na prvi pogled neka vrsta pesme u slobodnom stihu, a u stvari jedo lirsko pletivo koje se odvija pred nama po višim zakonima matematike.
Arno Danijel je dobro znao da je za njegovu slavu dovoljna samo jedna takva pesma i da bi njihovo nizanje postalo jednolična lirska konvencija. Uzeo je šest karakterističnih reči veoma udaljenih značenja i od njih načinio šest strofa i jednu završnu u kojoj tih šest reči objedinjuje u neku vrstu vrtoglavog kolopleta.
Dante je zasnovao svoju sekstinu na istom principu udaljenih reči: ombra (mrak), colli (brežje), erba (trava), verde (zelena), petra (kamen), donna (dama).
Ključna reč je svakako petra, kamen, bez koje Dante i ne bi došao do povoda da se ogleda u sekstini. A kamen, u toskanskom jeziku ženskog roda, povlači za sobom sliku kamene ili neumoljive dame.
Dante nije odoleo da ne napiše još jednu sekstinu, u kojoj se ponavljaju upravo iste reči.
Al poco giorno e al gran cerchio d’ombra Na kraj dana i kruga punog mraka
son giunto, lasso!, ed al bianchir de’ colli, stigoh, vaj i kad bela su sva brežja,
quando si perde lo color ne l’erba; kada se gubi svaka boja trave;
e ’l mio disio però non cangia il verde, a moja želja još je sva zelena,
si è barbato ne la dura petra ukorenjena u taj tvrdi kamen
che parla e sente come fosse donna. što govori i postupa k'o dama.
Similemente questa nova donna Slično je tako ova nova dama
si sta gelata come neve a l’ombra; sleđena ovde ko led sred mraka
che non la move, se non come petra, ne primećujuć, ne više no kamen,
il dolce tempo che riscalda i colli to lepo vreme što greje vrh brežja,
e che li fa tornar di bianco in verde i menja ih iz belih u zelena,
perché li copre di fioretti e d’erba. jer stavlja na njih sag cveća i trave.
Quand’ella ha in testa una ghirlanda d’erba, Kad venac ima na glavi od trave
trae de la mente nostra ogn’altra donna; iz srca gna mi lik svih drugih dama;
perché si mischia il crespo giallo e ’l verde jer tu se kosa zlatna i zelena
sì bel, ch’Amor lì viene a stare a l’ombra, lije, tu Amor zastane sred mraka
che m’ha serrato intra piccioli colli i između tih me nežnih steže brežja
più forte assai che la calcina petra. snažnije nego teški čekić kamen.
La sua bellezza ha più vertù che petra, Lepota joj je čvršća nego kamen,
e ’l colpo suo non può sanar per erba; a nisu lek za udarac njen trave:
ch’io son fuggito per piani e per colli, stog bežah kroz polja i preko brežja,
per potere scampar da cotal donna; da ne budem tu gde je takva dama,
e dal suo lume non mi può far ombra od njenog bleska pružiti mi mraka
poggio né muro mai né fronda verde. ne može ni zid ni krošnja zelena.
Io l’ho veduta già vestita a verde Videh je ispod već ruha zelena
sì fatta, ch’ella avrebbe messo in petra takvu da bi osetio i kamen
l’amor ch’io porto pur a la sua ombra; ljubav, koju njoj nosim iz svog mraka:
ond’io l’ho chesta in un bel prato d’erba želeć da se kroz dol lepi sav od trave
innamorata, com’anco fu donna, žaljubi k'o dotad nijedna dama
e chiuso intorno d’altissimi colli. i u obručju visokoga brežja.
Ma ben ritorneranno i fiumi a’ colli Al' pre će reke vratiti se uz brežja
prima che questo legno molle e verde neg se ta grana vlažna i zelena
s’infiammi, come suol far bella donna, razgoret, k'o što čini lepa dama,
di me; che mi torrei dormire in petra od mene; nek mi krevet bude kamen
tutto il mio tempo e gir pascendo l’erba, sav život i nek pasem vlati trave,
sol per veder do’ suoi panni fanno ombra. tek da njen plašt vidim uprkos mraka.
Quandunque i colli fanno più nera ombra, Kad iznad brežja bude više mraka
sotto un bel verde la giovane donna ispod zelena bleska mlada dama
la fa sparer, com’uom petra sott’erba. skriće ga, kao kamen ispod trave.
Vele: teško da se zemlja radi, On parle des champs labourer,
Vele: ženin baš je mučan kar, De porter chaulme contre vent,
Goniš kenjca - sto nevolja gradi, Et aussi de se marier
Pa je teško, deder priznaj, zar: A femme qui tance souvent;
Oženiš se, majkoviću mladi De moyne de povre couvent,
A žena te sradi i preradi! De gens qui vont souvent sur mer;
O teško je po moru veslaču, De ceulx qui vont les bleds semer,
Pa je teško useva sejaču. Et de celluy qui l'asne maine;
Al' kad smisliš i promisliš stvar: Mais, a trestout considérer,
Muka živa čemernom džaraču. Povres housseurs ont assez peine.
Jeste teško dece upravljaču, A petis enfans gouverner,
Šta da kažem, i to nije čar, Dieu sçait se c'est esbatement!
Slab manastir kalu, izbiraču! De gens d'armes doit-on parler?
Pozornika ne spominjem jar! De faire leur commandement?
Gadno služit mačem otimaču! De servir Malchus chauldement?
Nije lako ni kopljometaču! De servir dames et aymer?
Ratnik ratom oskudno se sladi! De guerrier et bouhourder
Gospe dvoriš - i tu ima gladi! Et de jouster a la quintaine?
Al' kad smisliš i promisliš stvar Mais, a trestout considérer,
Muka živa čemernom džaraču. Povres housseurs ont assez peine.
Puka igra ko seje i sadi, Ce n'est que jeu de bled soyer,
Kosi, žanje, u sav sunčev žar! Et de prez faulcher, vrayement;
Parlamentom ko besede kadi, Ne d'orge battre, ne vanner,
Ko bakrača krpi slom i gar. Ne de plaider en Parlement;
Ta šala je i post proždiraču, A danger emprunter argent;
Pare zajmit slabome brojaču, A maignans leurs poisles mener;
Zob da mlatiš - budeš izmećar! Et a charretiers desjeuner,
Blago li je oraču, kopaču! Et de jeusner la quarantaine;
Al' kad smisliš i promisliš stvar: Mais, a trestout considérer,
Muka živa čemernom džaraču. Povres housseurs ont assez peine.
WHAN that Aprille with his shoures soote
The droghte of Marche hath perced to the roote,
And bathed every veyne in swich licour,
Of which vertu engendred is the flour;
Whan Zephirus eek with his swete breeth
Inspired hath in every holt and heeth
The tendre croppes, and the yonge sonne
Hath in the Ram his halfe cours y-ronne,
And smale fowles maken melodye,
That slepen al the night with open ye,
(So priketh hem nature in hir corages:
Than longen folk to goon on pilgrimages,
And palmers for to seken straunge strondes,
To ferne halwes, couthe in sondry londes;
And specially, from every shires ende
Of Engelond, to Caunterbury they wende,
The holy blisful martir for to seke,
That hem hath holpen, whan that they were seke.
