петак, 6. октобар 2017.

Dante: Novi život XL


Hodočasnici sjetni, zabrinuti,
zbog onih stvari što vam nedostaju,
zar dom vam osta u daleku kraju
kako po vašem izgledu se sluti,

kad ne plačete, prem vas noga vodi
proć preko toga ucviljena grada,
kao ni oni što nisu ni sada
nevolje svjesni koja mu se zgodi.

Kad biste stali, i čuti ga htjeli,
uzdahom srce govori mi moje,
otišli biste plačući od tuge;

bez Beatrice jer ostade svoje;
a riječ je svaka što se o njoj veli
tolike moći da rasplače druge.
Deh peregrini che pensosi andate,
forse di cosa che non v'è presente,
venite voi da sì lontana gente,
com'a la vista voi ne dimostrate,

che non piangete quando voi passate
per lo suo mezzo la città dolente,
come quelle persone che neente
par che 'ntendesser la sua gravitate?

Se voi restaste per volerlo audire,
certo lo cor de' sospiri mi dice
che lagrimando n'uscireste pui.

Ell'ha perduta la sua beatrice;
e le parole ch'om di lei pò dire
hanno vertù di far piangere altrui.

четвртак, 5. октобар 2017.

Plutarh: Utešno pismo svojoj ženi



(kad im je umrla dvogodišnja ćerčica Timoksena)

Plutarh svojoj ženi želi sve najbolje.

1. Čovek koga si poslala da mi javi za smrt detetovu mimoišao me je, izgleda, na putu za Atinu tako da sam vest primio od unuke, tek kad sam stigao u Tanagru. Sve pripreme i sahrana su, verujem, već obavljene - na sve to gledaj, molim te, sa što manje tuge i uzbuđenja, i sad i ubuduće. Ako još nešto ostaje da se učini, što misliš da bi ti olakšalo teret na duši, a što nisi htela da radiš dok mene ne pitaš, i to ćemo obaviti, bez buke i galame i bez držanja praznovernih običaja - ti tome i onako nisi sklona.

2. Jedno samo tražim, ženo draga, da pripaziš da i ja, kao i ti sama, u žalosti ne prelazimo izvesne granice. Ja znam i mogu da procenim veličinu nesreće koja nas je zadesila, ali ako tebe zateknem ophrvanu tugom, to će mi teže pasti nego sam gubitak. Svakako ni ja ti nisam

od duba starodrevna niti iz stene (Homer, Odiseja) 

potekao, to i sama znaš, ta toliku smo decu zajedno podigli i sve ih mi sami, u svojoj kući othranili! I ja znam koliko smo oboje uživali, prvo i prvo što se posle četiri sina rodila devojčica za kojom si toliko žudela, i drugo što se meni dala prilika da je tvojim imenom nazovem. Uz to, ljubav prema deci tog uzrasta posebno je snažna, i uživanje koje u njima nalazimo čisto je i jednostavno, bez i trunke ljutnje i prekora. A ona je i od prirode bila izuzetno mila, ljupka i pristupačna, i način na koji je uzvraćala našu ljubav i želela da ugodi pružao nam je ne samo zadovoljstvo, nego i saznanje da je dobra i plemenita. Od svoje dojkinje tražila je da ponudi i prinese sisu i drugoj dečici, pa čak i njenim omiljenim stvarčicama i igračkama, kao da ih ona to poziva za sopstvenu trpezu, i velikodušno im daje od svojih dobara, u želji da podeli svoje najslađe uživanje sa svima i svačim što joj je pričinjavalo radost.

3. Ali ne vidim, ženo, zašto bi sećanje na sve to u čemu smo za njena života uživali sad u nama izazivalo tugu i nemir u duši. S druge strane, opet, bojim se da sa tugom ne izbacimo i same uspomene, kao ono Klimena što je govorila

Mrzim luk od drenovine čvrste,
vežbališta - bestraga ih bilo! (Euripid, Faetont)

Jer ona je izbegavala i plašila se svega što je moglo podsetiti na sina, budući da je to bilo skopčano sa bolom i tugom - a svako biće prirodno izbegava ono što mu stvara bol. Nego kao što nam je to dete u životu bilo nešto najslađe, da je ljubimo, gledamo i slušamo, tako i uspomena na nju treba da traje i živi u nama kao izvor radosti pre - mnogo, mnogo pre nego tuge. Ta, pravo je, valjda, da nešto od onih utešnih reči koje smo toliko puta govorili drugima, sad i nama budu od neke pomoći - da ne sedimo tu i očajavamo, otplaćujući nekadašnju radost ovom ogromnom tugom. 

4. A i ovo sam čuo od onih koji su bili prisutni, i čude se, da nisi obukla crninu, niti ste se ni ti ni sluškinje nagrdile i u grudi busale, i da nije bilo bogatih priprema oko sahrane, kao za praznik, nego da je sve obavljeno tiho i skromno, u krugu porodice. Meni to, naravno, nije bilo čudno - ti se nikad nisi udešavala za odlazak u pozorište ili za svečanu procesiju, jer nisi smatrala da raskošno odelo doprinosi radosti i uživanju, te si tako i u žalosti sačuvala svoju skormnost i jednostavnost. Mudra žena, zna se, treba da sačuva čednost i usred bahanalija, ali ništa manje ni u tuzi i žalosti, jer ona shvata da divlji uzleti i padovi emocija moraju da se zauzdavaju, ne zato - kao što mnogi misle - da bi se sputala roditeljska ljubav, nego zato da se kontroliše bestidna neobuzdanost ljudske duše. Ljubav dobija svoje kroz našu žudnju, poštovanje i uspomenu na umrle, a neuteživa želja za jadikovanjem koja nas podstiče da naričemo i u grudi se busamo, sramotna je isto koliko i neumerno uživanje, i jedino joj je opravdanje to da potiče od bola i tuge, a ne od osećanja prijatnosti. I kakvog smisla ima to da se smehu i veselju postavljaju granice, a da se potocima suza i jadikovanju uopšte ne staje na put, mada i jedno i drugo potiče sa istog izvora? Ili to da neki muževi zabranjuju ženama da koriste mirise ili da se oblače u skopocene tkanine, a puštaju ih da u žalosti seku kose, farbaju svoje haljine u crno, sede neuredne i ležu na tvrdu zemlju? I što je još ponajgore - da zauzdavaju žene i ne puštaju ih da kažnjavaju sluge i sluškinje surovo i nepravedno, a ovamo ne vide da one sebe same divlje i oštro kažnjavaju u nesreći i žalosti - a ta kroz takvo ponašanje samo vapije za olakšanjem i plemenitim razumevanjem.

5. Ali mi, ženo, niti smo se oko onoga ranije sukobljavali, niti ćemo sad oko ovoga. Ti se nosiš tako skromno i živiš tako jednostavno da ti se dive svi redom filozofi koji su u našoj kući boravili i s nama se sprijateljili; takođe i naši sugrađani, svi do jednog s divljenjem gledaju kako se neusiljeno držiš kad prisustvuješ sveštenim obredima, na prinošenju žrtava i u pozorištu. Pa i u oklonostima sličnim ovim sadašnjim ti si već ispoljila veliku postojanost, onda kad si izgubila najstarije dete, i opet kad nas je napustio naš plemeniti Haron. Vest o smrti njegovoj, sećam se, stigla me je kad sam se vraćao sa mora u društvu nekih nepoznatih ljudi, te i oni dođoše u kuću zajedno sa ostalima, ali kad su u kući zatekli sve mirno i uredno, oni su mislili - kako su kasnije i drugima pričali - da se ništa strašno nije desilo, nego da se nekako pronela prazna glasina. Eto, tako si ti trezveno održala kuću u redu - u trenutku kad bi ti svako oprostio nered i rasulo - mada si to dete svojim mlekom bila othranila, i još si morala pod nož da ideš kad si dobila zapaljenje dojke. To je prava plemenitost i istinska ljubav.

6. Većina majki međutim, kako vidimo, decu uzimaju u ruke da se s njima poigraju tek kada ih drugi okupaju i udese, a zatim, kad neko dete umre, one padaju u praznu i zaludnu žalost, i to ne iz ljubavi, ili samilosti - jer samilost je sasvim razumno i lepo osećanje - nego zato što se uz prirodan, fizički bol, koji je sam po sebi umeren, tu umešalo još i mnogo pogrešnih sudova i mišljenja, što sve zajedno doprinosi da se žalost pretvori u nešto divlje, mahnito i nekontrolisano. To je lepo primetio Ezop - on kaže da kad je Zevs delio časti među bogovima, Žalost je zahtevala nešto i za sebe, i Zevs joj je to odobrio, ali pod uslovom da joj čast odaju samo oni koji sami od svoje volje to žele. Jer u početku baš tako i biva. svaki čovek sam otvara vrata žalosti i u sebe je pripušta. A kad se ona vremenom tu ugnezdi i postane kao rođak i sustanar, ona više ne mrda odatle, čak i kad je teraju. Zato joj se već na ulazu valja odupreti i ne puštati je da nađe stan i pribežište u našem nošenju crnine, u sečenju kose, i drugim takvim običajima; jer kad čovek takve stvari iz dana u dan gleda, on podleže njihovom uticaju i njegovi se nazori menjaju, a način razmišljanja postaje uzak, zatvorenm oduran i preterano plašljiv - kao da mu nije dovoljno, sad kad se u žalosti drži takvih običaja, ni da se nasmeje, ni da uživa u svetlosti dana, niti da sedne za trpezu s prijateljima. Takvo stanje i držanje vodi onda u zanemarivanje telesnih potreba i odvratnost prema kupanju i nezi kože i ostalim svakodnevnim radnjama - a one bi baš naprotiv trebalo da pruže podršku ojađenoj duši, jer one održavaju telo jakim i zdravim. Duševni bol u velikoj meri gubi svoju oštrinu i intenzitet kad se zadesi u telu koje živi smireno i stabilno, kao što se bura na moru stišava kad osvane vedar dan. A ako čovek zbog rđavog načina života svoje telo zagadi i zapusti, te ono nema ništa dobro i pozitivno da ponudi duši, nego šalje put nje, kao neko ljuto i neprijatno isparenje, samo bol i tugu, onda je teško naći izlaza, čak i ako se to želi. Takve muke muči duša sa kojom se loše postupa.

7. No, što je najgore i najneprijatnije u svemu tome - a ja toga, srećom, nemam razloga da se plašim - to su oni juriši raspuštenih žena, njihova vriska i kolektivno naricanje kojim samo još više oštre i zagrevaju do usijanja bol, ne puštajući ga da umine, bilo sam od sebe bilo pod drugim uticajima. Dobro znam kakve si borbe tu nedavno imala da vodiš, kad si se našla Teonovoj sestri da joj pomogneš i odbraniš je od žena koje su spolja nadirale sa kuknjavom i podvriskivanjem, dosipajući, što se kaže, ulje na vatru. Kad ljudi vide požar u kućama svojih prijatelja, oni iz sve snage i što je moguće brže nastoje da ga ugase, a ovamo kad vide duše njihove da su u vatri, oni još dodaju sveže gorivo. Takođe i kad neko ima očnu infekciju, oni ne puštaju bilo koga da se meša i da opipava zapaljeno oko, a ovamo kad je čovek u žalosti, on mora tu da sedi i trpi da mu svaki posetilac zabada prst u njegov bol i iritira ga - kao da je to zapaljeni čir koji se od pipkanja i češanja rascvetava i pretvara u veliku i bolnu otvorenu ranu. Ali ti se i sama dobro čuvaš od takvih stvari, poznato mi je.

8. Pokušaj zato da se u mislima preneseš i počešće zastaneš u onom vremenu kada ovo dete još nije bilo rođeno te nismo imali nikakvih zamerki na sudbinu, pa onda to vreme poveži i uporedi sa sadašnjim trenutkom, kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Shvatićeš, valjda, ženo moja, da kad se iz tog ugla gleda, ispada da mi žalimo što se to dete uopšte i rodilo, kad zaključujemo da smo pre njenog rođenja bili srećniji. Znači, te dve godine u sredini ne treba brisati iz sećanja - one su nam donele radost i uživanje, i zato ih treba računati u srećne, a ne u mislima pretvarati to kratkotrajno dobro u neko veliko zlo. Uz to, ne smemo biti nezahvalni prema sudbini za ono što nam je pružila, i prebacivati joj što nam nije dodala i ono čemu smo se mi nadali. Uopšte uzevši, ukazivanje pošte božanstvu i krotka smernost bez roptanja na sudbinu uvek donose obilan i sladak plod. Onaj ko u ovakvim oklonostima počešće priziva u pamet uspomene na srećne dane, i svoju pažnju okreće od onog što ga u životu muči i uznemirava ka onome što je svetlošću obasjano i što ga ispunjava radošću, taj je svoju tugu ili sasvim ugasio, ili je bar znatno ublažio mešajući je sa emocijama druge vrste. Mirisno ulje ne samo da lepo miriše, nego odstranjuje i loše mirise; tako i uspomena na dobre dane, u trenucima kad nesreća preovlada, služi kao neophodna pomoć i potpora onima koji ne izbegavaju da se sećaju pređašnjih dobara i ne krive za sve svoju sudbinu - nama bar ne doliči da se povodimo za onima koji se žale na svoj život ako, kao knjiga, ima jednu stranicu umrljanu, dok su sve ostale čiste i neoštećene!

9. Da osećanje blaženog mira počiva na ispravnom načinu mišljenja i emotivnoj stabilnosti, kao i da u tom slučaju obrti sudbine ne izazivaju katastrofalne promene i padove u životu, to si često slušala i dobro ti je poznato. Ali ako već treba da se i mi, kao većina povodimo za trenutnim prilikama, da upisujemo u računske knjige sve što nam sudbina dodeli, i da stranim ljudima prepuštamo da sude u kolikoj smo meri mi srećni ili nesrećni, ti sad, ženo, nemoj gledati na suze i naricanje svojih posetiteljki - one to po nekom odvratnom običaju rade u svakoj prilici - nego uvek imaj na umu da ti ne i dalje zavide na tvojoj deci, kući, i načinu života. Pa kad bi drugi rado menjali svoju sudbinu za tvoju, uključujući i ovaj naš sadašnji bol i tugu, onda nema smisla da ti patiš i žalostiš se na račun svog usuda, i da zbog tog bola koji te nagriza ne primećuješ koliko čari ima u onome što nam je preostalo. To ti dođe kao ono što neki ljudi pomno traže takozvane bezglave i kuse stihove iz Homera, a sve mnogobrojne i dugačke odlomke savršeno metrički oblikovane jednostavno preskaču; tako, dakle, i ti - kad bi detaljno istraživala i tužbu podnosila za svaku lošu stvar u životu, a one dobre tek ovlaš i hrpimice bacala na gomilu, zapala bi u istu grešku kojoj podležu tvrdice i srebroljupci koji blago gomilaju ali se njime ne koriste, nego samo plaču i kukaju kad ga izgube. A ako, opet, sažaljevaš svoju ćerčicu što je otišla neudata i bez dece - opet samo imaš nove razloge da sebe smatraš povlašćenom, jer ti si na oba ta polja imala udela i uspeha; ne ide, valjda, da se kaže da su te stvari važne za one koji nisu imali prilike da ih iskuse, a da nemaju vrednosti za one koji u njima uživaju! Ona je stigla na mesto gde nema bola i žalosti, te nema potrebe da se mi žalostimo - zar je za nas nešto loše to što nju sad ništa ne boli i ne žalosti? Čak i kada se radi o velikim gubicima, čovek prestaje da žali kad više nema potrebe za tim izgubljenim - a tvoja Timoksena malo je izgubila jer je malo u životu poznavala i malom se radovala, a ono što nije iskusila, što joj ni na pamet nije padalo niti je interesovalo, ta, kako može da se kaže da je toga lišena?

10. A što čuješ da oni drugi pričaju, i na mnoge dubok utisak ostavljaju, da kad se nešto rastoči na sastavne delove ništa mu više ni na koji način ne može nauditi ili ga povrediti, to znam, ti nipošto ne prihvataš jer ne možeš i ne želiš da zaobiđeš očinska predanja i tajne doktrine Dionisijskih misterija koje nas dvoje, kao učesnici, podjednako poznajemo. Duša, dakle, ne podleže raspadu i o njoj možeš da misliš kao o nekoj ptici u kavezu - ako se duže vremena zadrži u telu, te se kroz mnoge zajedničke poduhvate i dugu naviku takvom životu sasvim prilagodi, onda ona kasnije opet sleće na isto mesto i unutra ulazi, a ne odlazi dalje, i ne prestaje, ma koliko puta da se ponovo rađa, da se sažaljeva sa ovdašnjim sudbinama i emocijama koje ih prate. Drugo, nemoj misliti da je starost mrska i ozloglašena na račun izboranog lica, sedih kosa, ili telesne slabosti - ne, najgore je u starosti to što ona slabi u duši uspomene na onaj svet, a pojačava njenu vezanost za ovaj ovde, i što pritiska dušu i prema sebi je krivo oblikuje i savija tako da se ona teško može osloboditi tog nametnutog joj oblika. A ona duša koja u zarobljeništvu ostaje samo kratko, pre no što je višnje sile ne oslobode, vraća se u svoje prirodno stanje - baš kao sveža i nežna mladica što spremno odskače unazad ma kako da je saviješ. Kao što i vatra, ako je neko ugasi pa onda odmah ponovo upali, lako se i brzo razgoreva, a posle dužeg vremena teže i sporije, tako i duše - najbolje prolaze one kojima je suđeno, što pesnik reče,

da što brže prođu kroz vrata Hadova (Teognid)

pre nego što duboko zavole ovdašnji život, i pre no što se prilagode telu i takoreći stope s njim, kao pod dejstvom nekih čarobnih trava.

11. No, prava istina o tim stvarima još bolje se vidi u našim starim običajima i pravilima koja su nam od otaca ostala. Kad mala deca umru, naš narod ne izliva vino ili vodu na žrtvu, niti obavlja ostale pogrebne obrede kako je inače propisano, jer deca još nemaju udela u zemlji i zemaljskim stvarima; takođe se ne zadržavaju dugo oko sahrane, oko spomenika, ili izlaganja mrtvaca, i ne bdiju nad njihovim telima - stari zakoni ne dopuštaju takve stvari za decu tog uzrasta, jer nije pravo i bogougodno žaliti za onima koji su se preselili na bolje mesto i u svetliji život. Konačno, kako je znatno teže tome ne verovati nego se starim zakonima povinovati, hajde i mi da se u svojim postupcima njih držimo, a da svoje duše sačuvamo čistim, bez i najmanje mrlje, razumnim i u svemu umerenim.


prevela: Čelica Milovanović

недеља, 1. октобар 2017.

Boetije & Meleagar: O pravoj plemenitosti



Boetije, Uteha filozofije, III, 6

Omne hominum genus in terris simili surgit ab ortu 
Vnus enim rerum pater est, unus cuncta ministrat. 
Ille dedit Phoebo radios dedit et cornua lunae,
Ille homines etiam terris dedit ut sidera caelo, 
Hic clausit membris animos celsa sede petitos. 
Mortales igitur cunctos edit nobile germen. 
Quid genus et proauos strepitis? Si primordia uestra 
Auctoremque deum spectes, nullus degener exstat, 
Ni uitiis peiora fouens proprium deserat ortum.
Rod ljudski na zemlji čitav roda je jednoga
Jedan je samo stvaralac sveta, on sam upravlja.
On je Febu zrake dodelio, mesecu mladom rogove,
Zemlju je ljudima naselio, nebo zvezdama
U telesa udahnu on duše sa prestola visokih
Tako smrtnicima porod plemeniti omogućio.
Zašto se poreklom, precima hvaliti? Poreklo
Svoje ako božanskim shvatiš, niko nije roda
Niskoga, do onoga što je u porocima ogrezao
Te ne vidi pravo odakle poteklo je.

preveo: Dejan Acović


Meleagar iz Gadare, Palatinska antologija



νᾶσος ἐμὰ θρέπτειρα Τύρος: πάτρα δέ με τεκνοῖ
Ἀτθὶς ἐν Ἀσσυρίοις ναιομένα, Γάδαρα:
Εὐκράτεω δ᾽ ἔβλαστον ὁ σὺν Μούσαις Μελέαγρος
πρῶτα Μενιππείοις συντροχάσας Χάρισιν.
εἰ δὲ Σύρος, τί τὸ θαῦμα; μίαν, ξένε, πατρίδα κόσμον
ναίομεν: ἓν Θνατοὺς πάντας ἔτικτε Χάος.
πουλυετὴς δ᾽ ἐχάραξα. τάδ᾽ ἐν δέλτοισι πρὸ τύμβου:
γήρως γὰρ γείτων ἐγγύθεν Ἀίδεω.
ἀλλά με τὸν λαλιὸν καὶ πρεσβύτην προτιειπὼν
χαίρειν εἰς γῆρας καὐτὸς ἵκοιο λάλον
U Tiru sam se odgojio, al' moj rodni kraj
slavan grad je Gadara, ona asirska Atena.
Ocu mi je bilo ime Eukrat.
U početku, kad me Muze nadahnjivat počeše,
natjecah se s Menipovim Haritama.
Zar je čudno što sam Sirijac?
O nepoznati stranče, svijet u kome živimo
naša je prava domovina!
Sad osjećam, vrijeme je eto došlo,
na leđima svojim breme godina,
i zato sam odlučio da na mom se grobu
ovi stihovi uklešu,
jer tko je starac, taj već je skoro Hadov stanovnik!
O da bi, prolazniče, i ti, kad pozdraviš u duhu
brbljiva starca, razgovorljivu doživio starost!

preveo: Ton Smerdel