петак, 24. мај 2019.

Horska tužbalica iz Euripidove Helene



οὐ γάρ πώ τις τῇδε παρήλασε νηὶ μελαίνῃ,
πρίν γ᾽ ἡμέων μελίγηρυν ἀπὸ στομάτων ὄπ᾽ ἀκοῦσαι,
ἀλλ᾽ ὅ γε τερψάμενος νεῖται καὶ πλείονα εἰδώς.
ἴδμεν γάρ τοι πάνθ᾽ ὅσ᾽ ἐνὶ Τροίῃ εὐρείῃ
Ἀργεῖοι Τρῶές τε θεῶν ἰότητι μόγησαν,
ἴδμεν δ᾽, ὅσσα γένηται ἐπὶ χθονὶ πουλυβοτείρῃ.

"Nitko u crnoj lađi pokràj nās prošao nije,
A da poslušo ne bi medòglasnō pjevanje naše;
Onda se veseo vraća u zȁvičāj ì višē znajuć.
Ta mi znademo sve, što Argejci u širokoj Troji
Trpljahu, što li Trojanci po odredbi bògōvā vječnih.
Znádēmo sve, na zèmlji mnogòhranōj štò god se zbîvā"

Pesma sirena, Odiseja, XII.186—191




Krilatice mlade vi,
zemlje kćeri, djevice, - 
Sirene! Da mi dođete,
Gdje plačem, s frulom libijskom,
Sviralama! Vaj suze suzama,
Boli bolima bile odziv mojijem,
Pjesma vaša odjek pjevu mom!
Persefono, de skladan pošalji zbor,
Plačidruga meni, - 
Zbor grobni, grobni, da od mene primiš sad
U dvoru mračnom darak mili - suze, pjesmu
Za duše mrtve, propale.

πτεροφόροι νεάνιδες, 
παρθένοι Χθονὸς κόραι 
Σειρῆνες, εἴθ᾽ ἐμοῖς γόοις 
μόλοιτ᾽ ἔχουσαι Λίβυν 
λωτὸν ἢ σύριγγας ἢ 
φόρμιγγας, αἰλίνοις κακοῖς 
τοῖς ἐμοῖσι σύνοχα δάκρυα: 
πάθεσι πάθεα, μέλεσι μέλεα, 
μουσεῖα θρηνήμα- 
σι ξυνῳδὰ πέμψειε 
Φερσέφασσα 
φόνια, χάριτας ἵν᾽ ἐπὶ δάκρυσι 
παρ᾽ ἐμέθεν ὑπὸ μέλαθρα νύχια 
παιᾶνα 
νέκυσιν ὀλομένοις λάβῃ.


среда, 17. април 2019.

Tri pesme Emili Dikinson



I

Kao Bol neprimjetno
Ljeto je prišlo kraju -
Na koncu, odveć neprimjetno
Da liči na izdaju -
Tišina procijeđena -
Ko sumrak počet davno -
Il to Priroda u svom društvu
Provodi popodne osamno -
Suton se ranije sklopio -
Osvit je tuđe sjao -
Ljubazna, ipak mučna Milost -
Ko gost koji bi otišao -
I tako lišeno krila ili
Pomoći Broda ičijeg -
Naše je ljeto napravilo
U ljepotu svoj laki bijeg -

II

Hoće li zbilja doći „Zora“?
Zar takvo nešto ko Dan ima?
Bih li ga vidjela s planina
Da visinom sam – ista s njima?

Ima li perje kao Ptica?
Ima li noge ko Lopoči?
Jer li rođen u krajevima
Koje mi nisu vidjele oči?

O Učenjače! O Mornaru!
O Mudrače sa neba, kaži!
Gdje da maleni Hodočasnik
Mjesto s imenom „Zora“ traži?

III

Ponoći - Dobro jutro -
Evo dolazim Kući -
Danu sam dosadila -
On meni - neće moći -
Sjaj sunčev - trg je ljupki
Gdje voljeh da zastanem -
Sad me ne treba Jutro -
Pa - Laku noć ti - Dane -
Mogu gledati - zar ne -
Kad se rumeno dani -
Tad Bregovi su takvi -
Da Srce gone - vani -
Ponoći - prekrasna nisi -
Moj izbor Dan je - ali
Molim te - Curicu primi
Koju su otjerali!

петак, 8. март 2019.

Balada koju je Vijon sastavio, umoljen od majke da joj posluži kao molitva Bogorodici


Gospo Nebesa, zemaljska vladarko,
Zapovedaš ritu Pakla, na zlo ornu
Primi hrišćanku svoju prepokornu,
Reci joj: "Uđi k meni jadna tvarko,
Pribij se mome jatu neprebornu".
Ništa ne vredim, moja Gospodarko,
Vrline tvoje, Sina Poklisarko,
Nadmašuju mi grešnost tvrdokornu.
Pred tobom, o Gospo, otkud lagat smem:
Hoću u veri toj da živim i mrem.

Reci svom sinu: Nek štiti zazornu,
Nek mi oprosti grehe, Grehobarko,
Teofilu-popu, kad moljaše žarko,
A već je otpiso dušicu izvornu
Đavolu u paklu - vragu neospornu.
Začela si čedo, bez prodora, jarko,
Nosila si Hrista Tajnost čudotvornu,
Tobom se zaklinjem - dižem pogled nem
U toj veri hoću da živim i mrem.

Jadničica ja sam, svi me zovu "starko",
Neuka sam slovu, u jadu umornu,
Kad u tvome hramu, svetla Neizgarko,
Ispisane gledam raj, pa čudotvornu
Anđelsku povorku, harfu zvukotvornu,
Pa snom osuđenih, Sveta Neimarko:
Ključaju u smoli, u zlu, u upornu!
Kličem, radujem se: Majko Mađijarko
Ti si mi uzdanje, Tebi dušom grem
U toj veri hoću da živim i mrem.

P o r u k a

Vladajućeg Sina, Devo Neprevarko,
Isusa Vladara, ostvari, Ostvarko,
Last napusti Neba, taj svoj višnji trem,
Lik uze zemaljski; strado, o Stradarko!
On za nas smrt primi, sa kojom se prem,
Nama milost dade - Sveta Svetozarko
U toj veri hoću da živim i mrem.

preveo: Stanislav Vinaver

уторак, 5. март 2019.

Fridrih Helderlin: Pesma sudbine (iz Hiperiona)


Vi hodite gore u svetlu
Po mekim tlima, blaženi geniji!
Lahori sjajni božanski
Dotiču vas lako
Kao prsti umetnice
Svete strune.

Bezusudno, kao usnulo
Odojče, dišu nebesnici;
Čedno čuvan
U smernom pupoljku
Cveta večno
Njihov duh,
I blažene oči
Motre u tihoj
Večnoj jasnosti.

No nama je dano
Da smo bez odmorišta,
Zanose se i ruše
Patnici ljudi
Slepo od jednog
Časa do drugog
Ko voda s jedne
Na drugu bacana stenu
Godinama u neizvesno dole.