понедељак, 23. новембар 2015.

Itaka


Kada kreneš na put za Itaku
zaželi da dug to bude put,
pothvata pun, opasnosti i saznanja.
Lestrigonaca, Kiklopa
i srditog Posejdona ne plaši se!
Na takve nikada naići nećeš
sve dok misao je tvoja uzvišena
i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa
niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš
ako ne nosiš ih u samome sebi
i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put
svitanja ljetnjih pun
u koja ćeš – kolike li radosti – 
ulazit u luke prvi put viđene.
Pred feničkim zastani tezgama
i snabdij se finim stvarčicama:
sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;
uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,
što više upravo raskošnih mirisa.
Pođi u mnoge gradove misirske
da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.

I na umu uvijek Itaku zadrži.
Stići na nju tvoja je sudbina.
Al' nipošto ne žuri na tom putu.
Bolje neka mnogo godina potraje
da na otok pristaneš ko starac
bogat onim što na putu stekao si
ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.
Bez nje ne bi ni krenuo na put.
No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.
Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima
shvatićeš već što Itake znače.

Konstantin Kavafi 

недеља, 15. новембар 2015.

Fridrih Helderlin: Patmos


Bliz je
i teško dokučiv Bog.
Ali gde je opasnost
raste i spasonosno.
U tminama borave
orlovi i neustrašivo hode sinovi Alpa preko ponora
lako građenim mostovima.
Zato, jer zgomilani su uokrug
vrhunci vremena,
a najvoljeniji blizu borave, i malakšu
na najrazdvojenijim brdima,
daj nam tad, nedužna vodo,
o krila nam daj, u najvernijem smislu
da pređemo preko i vratimo se.

Tako zborih, kada odvede me
brže no što sam slutiti mogao
i daleko, gde nikada
mišlju ne stigoh, genije neki
iz moje kuće. Svetlucahu
u sumraku, kada pođoh,
senovita šuma
i čežnjivi potoci
zavičaja; ne poznavah više zemlje;
ali uskoro, u svežem sjaju
tajanstveno
u zlatnoj pari rascveta se
brzo uzrasla,
s koracima sunca,
 s hiljadama vrhunaca miomirisna

preda mnom Azija, i zablešten iskah
pogledom nešto znano, jer nevičan
bejah tim širokim stazama, gde dole
niz Tmol putuje
zlatom iskićeni Paktol
i Taurus stoji i Mezogina,
i cveća prepun vrt
mirna je vatra; ali u svetlu
cveta visoko srebrni sneg;
i svedok besmrtnog života
prastari bršljan raste
na nedostupnim liticama; i kedrovi i lovor,
stubovi živi nose
svečane
bogosazdane dvorce.

Nek i šumore oko kapije Azije
u odlasku na razne strane
po neizvesnoj ravni mora
mnogi drumovi bez senke,
ipak ostrva poznaje brodar.
I jer sam čuo
da od obližnjih jedno
jeste Patmos,
prohtelo mi se silno
tamo da svratim, i tamo
tamnoj se približim pećini.
Jer drukčije no Kipar
mnogoizvorni, ili
drugo ostrvo neko
prebiva divotno Patmos,

al gostoljubiv je
u siromašnijem
domu svome ipak,
i kad iz brodoloma il tužeći
za zavičajem ili
za preminulim drugom
približi mu se neki
stranac, on rado počuje, i deca mu,
glasovi tople dubrave
i zvuci gde ospe se pesak
i napukne tle u polju
slušaju ga, i s ljubavlju se vraća
odjek tužaljci čovekovoj. Tako nekad
negovaše ostrvo bogovoljenog onog
vidovitog, koji u blaženoj mladosti

pošao beše
sa sinom Svevišnjeg, nerazdvojan, jer
voljaše Olujonosac jednostavnost
toga mladića, a pažljivi je čovek
jasno sagledao lice Boga,
kada su, pri tajni čokota,
zajedno sedeli u času gozbe,
i u veličini duše, spokojno sluteći, smrt
izgovori Gospod, i ljubav potonju, jer nikada dosta 
ne mogaše tada o dobroti da se
nagovori, i da razvedri, kada
video bi je, srdžbu sveta.
Jer sve je dobro. Zatim umre. Mnogo bi
o tome moglo da se kaže. A naposletku još
najradosnijeg, pobedna pogleda, videše ga prijatelji,

ali tugovahu, kada već
veče bi, udivljeni,
jer odluku su veliku u duši nosili
ti muževi, ali pod suncem voljahu
život i ne htedoše da ispuste 
lice Gospoda
i zavičaja. To utisnuto im beše,
kao vatra u gvožđe, a do boka im je
hodila senka voljenog.
Zato im on je poslao
duha, i zadrhta vaistinu
kuća i oluje božje valjahu se
tutnjeći daljem
iznad glava u slutnji dok su, u mislim teškim,
sakupljeni bili junaci smrti,

kada im se, na rastanku, 
još jednom ukazao.
Jer sada se ugasi sunčev dan
kraljevski, i prelomi 
skiptar pravozračni
u božanskoj patnji, svojom voljom,
jer sve treba opet da vrati se
u pravo vreme. ne bi dobro bilo
docnije da beše, i prekinuto naglo, neverno,
delo ljudsko, i radost beše
ubuduće
boraviti u noći što voli nas, i čuvati
u bezazlenim očima netremice
ponore mudrosti. A zelene se 
i pod brdima duboko žive slike,
no strašno je kako tu i tamo Bog
beskrajno rastura ono što živo je.
Jer već i ostaviti
lica dragih prijatelja
i daleko preko bregova ići 
usamljen, gde dvostruko
objavljen, jednim govoraše glasom
nebeski duh; a to ne bi prorečeno, nego
za uvojke ih ščepa, prisutno,
kad iznenada se
u odlasku žurnom obazre na njih
Bog, a oni zakletvom,
da bi zastao, imenovaše zlo
da vezano je odsad kao užadi zlatnom
i pružiše jedni drugima ruke - 

ali kad umre zatim
onaj za kog najviše
prianjaše lepota, tako da mu u liku
stajaše čudo i nebesnici na njega
ukazivahu, i kada, večna sebi zagonetka,
ne mogu da se međusobno shvate
oni koji su živeli zajedno
u sećanju, a ne biva nošen samo
pesak ili vrba, i zahvaćen hram,
no i čast poluboga
i bližnjih mu prohuji
i čak i Svevišnji 
odvraća svoje lice
jer nigde ništa više
besmrtno na nebu ili na zelenoj zemlji
nema da se vidi, šta je to?

To je zamah sejača, kad zahvata
lopatom pšenicu
i upolje je baca, uzvitla iznad gumna.
Do nogu mu pada ljuska, ali
do kraja stiže zrno,
i nije zlo ako od toga nešto
propadne, i govorenja
utihne živi zvuk
jer i božansko delo našem liči,
neće Svevišnji istodobno sve.
Doduše, ima gvožđa u dubini
i usijanih smola u Etni;
tako bih i ja imao blaga
lik da oblikujem, i da vidim
Hrista, sličnog onome kakav beše,

no kad bi neko podstaknuo sebe
i tužnom besedom, usput, bespomoćnog
mene spopao, da zadivim se i da ushte
lik božji da oponaša sluga - 
u srdžbi vidljive ugledao sam jednom
gospodare neba, ne da bih bio nešto, nego
da učim. Blagonakloni su, no najmrže im je,
dok su na vlasti, lažno; i tada
ljudsko više među ljudima ne važi.
Jer ne vladaju oni, al zato vlada
besmrtni usud, a njihovo se delo
pokrećemo samo i žurno ide svršetku.
Jer kada još više se uspne nebeska
povorka trijumfalna, imenovaće jaki
suncu sličnog likujućeg sina Svevišnjega

kao ugovoren zrak, i tu je padalica
pesme, nadole pokazuje,
jer ništa nije obično. Ona budi
mrtve koje ne zarobi još
sirovost. Ali mnoge
plašljive oči čekaju
da vide svetlost. Ne žele one
pod oštrim ztakom da cvetaju,
premda im zlatna uzda hrabrost zadržava.
Ali kada sveta snaga,
u zaboravu sveta
ko iza nabreklih veđa,
spokojnim sjajem pada iz svetih spisa, mogu
zbog milosti te u radosti vežbati se
pri mirnom pogledu.

I ako me nebesnici sada,
kao što verujem, vole,
koliko li će tek tebe;
jer jedno mi je znano,
a to je da volja
nebeskoga oca mnogo
za tebe znači. Miran je njegov znamen
na zatutnjalom nebu. A ima neko ko stoji
pod njim celog života. Jer živi još Hristos.
Al došli su junaci, svi sinovi mu,
i sveti spisi o njemu,
i munju tumače
dela zemlje do danas,
to neizdrživa je trka. Al on tu prisutan je. Jer njemu
sva dela njegova odvajkada su znana.

Suviše, suviše dugo je već
čast nebesnika nevidljiva.
Jer skoro prste moraju nam oni
da vode, i sramno
otkida nam sila neka srce.
Jer žrtvu hoće nebesnici svi,
a kad je neki zanemaren bio
to nikad nije urodilo dobrim.

Služili smo majci zemlji,
a nedavno i svetlu sunca služili smo,
ne znajući to; al Otac,
koji nad svima vlada, voli
najviše da o čvrstome slovu
staramo se, a dobro tumačimo
postojeće. Tome sledi nemački pev.

1812.

петак, 13. новембар 2015.

Fragment I

Starogrčka pesnikinja Praksila je sastavila skolion Adonisu u kome on iz Podzemlja odgovara na pitanje šta je nalepše što je za sobom ostavio:

κάλλιστον μὲν ἐγὼ λείπω φάος ἠελίοιο,
δεύτερον ἄστρα φαεινὰ σεληναίης τε πρόσωπον
ἠδὲ καὶ ὡραίους σικύους καὶ μῆλα καὶ ὄγχνας

"Najlepše što za sobom ostavljam je svetlost sunca,
zatim treptaj zvezda i punog meseca lik
još i zrele krastavce u njihovo pravo vreme, jabuke i kruške."

Sad napuštam zauvek najljepšu sunčevu svjetlost,
napuštam zvijezde jasne i Mjeseca blistavo lice,
napuštam ljetne plodove zemlje, jabuke kruške.

(450. godina p.n.e.)


четвртак, 12. новембар 2015.

Sapfo: fragmenti II


Kad pala je tamna noć,
počeše djevojke u snu svetkovati
Demetrinu noćnu svetkovinu.

Pjevahu pjesme pune miline
njoj i Nimfama,
što su im haljine modre
poput ljubičica.

Pjevaču, da me utješiš, uzmi liru
i o njoj mi pjevaj,
što na grudima nosi kitu ljubičica,
a dok korača, sve zanosi svojom ljepotom

Propalo je moje nastojanje,
pa ipak iz daljine zamišljam
da vidim tvoj lik[...]
Zimsko je doba[...]
i srce gorko plače[...]
[...]Ipak ćemo se sjetiti ljepota
što smo ih doživjeli u mladosti.
Proživjeli smo radosti mnoge
i vidjeli blistavi sjaj mladosti
[...]i[...]
[...]pjesme[...]
[...]i[...]
[...]kola...[...]
Slutnja o smrti

Slušaj, božanstvo ono što u Had odvodi žive
objavilo se meni čudnim znamenjem.
Pohodio me Hermo, glasnik nebeski,
koji sve one oslobađa od tuge
što više ne mogu da se suncu dive.

Rekoh, kad ga ugledah:
- Dobro mi došao, moćni bože,
jer ljubav puna žara
u mom srcu nemilostivo hara.
I patim. Trpim i stradam.
u meni bdije čežnja za smrću
i ja želim da vidim obale Aheronta,
gdje narošeno rosom
cvate lotosovo cvijeće....

Odabrani fragmenti Sapfo


O čiste Harite ruku ružičastih,
o kćeri Zeusove,
i vi ljepokose Muze!

Dođite ovamo, Muze, dođite,
svoj blistavi dom napustite!
I ti, Kaliopo, dođi!...

***

Kao zumbul, koji u planini
izgaze nogama pastiri,
pa zgažen leži i u purpuru krvari.

***

Ljubav danas razdire moje srce.
Ona je ko vjetar koji u planini
na hrastove stoljetne udara...



Djevojci koja ne voli poeziju

Kad umreš, na odar će te izložiti,
a zatim će uspomena na tebe izblijedeti,
jer ti ne bereš pijerijske ruže,
što cvjetaju na radost sunca.

Tako ćeš nepoznata lutati po Hadovu carstvu
lebdeći kroz povorke mračnih sjena.


Samoća

Zašao je mjesec, skrili se Vlašići.
Ponoć je. Vrijeme domijenka bježi,
dok Sapfa osamljena i budna leži.

Mjesec i zvijezde

Zvijezde oko lijepog mjeseca
skriše svoje svijetlo lice,
jer puna mjesečina
osvijetljuje cijeli krajolik
svojim srebrnim svijetlom.


Tamna je, mrka je noć,
a mene obuzeo zdravi san
te kroz sanje razgovaram s Afroditom...







San i noć

San, s očima crnim, - 
u noći, koja sazrijeva prije vremena...
*
Kad ih je san tokom cijele noći varao...
*
O da noć bude dvostruka za me...
*
O utvaro noćna što crnim krilima
salijećeš moje uzglavlje
slična snu, milom božanstvu.




Djevojaštvo

Zaručnica:
- Djevojaštvo, djevojaštvo, kamo odlaziš,
kad si me već napustilo?"

Djevojaštvo;
- Više nikad k tebi neću doći,
više nikad u tvoj naručaj neću doći!"


Zora

Uzvišena Zora...
Najednom se pojavi Zora
sa sandalama zlatnim,..

Gledajte, promatrajte 
kako sviće Zora,
ta uzvišena božica,
ljepotica sa zlatnim potplatama.

Otkriće svijetla

I sučev sjaj,
što blistavo sja nad cijelim gradom,
ne zasenjuje naše oči,
već ih jača i blistavim sjajem
i radošću puni.
Taj blistavi u modrini sunčev sjaj
ljepši je od cvetova perunike.
Tek su ga danas sunce i zemlja
otkrili ljudskomu oku.


preveo Ton Smerdel

понедељак, 9. новембар 2015.

Erina

Doranka Erina s otočića Tela blizu Roda ispevala je epsku pesmu Preslicu. Sačuvali su se epigrami pod njenim imenom. Živi negde u VI veku p.n.e.
Epigrami su tužbalice povodom smrti Baukide, učenice Sapfo, takođe poznate grčke pesnikinje.
Vizantijska enciklopedija Suda, veli da je umrla neudata sa 19. godina i pisala na mešavini eolskoga i dorskoga narečja.
Od Preslice nije ostalo bog zna koliko očuvano. Ispoljava se elegijski, neposredan stil u žaljenju svoje drage, možda i molitva/želja bogovima da i ona sama tako ne završi. Pletenje je u poemi metafora pripovedanja, ali i onoga što čine Suđaje, kao i tradicionalno ženske domaće aktivnosti. Smrt, kao i brak, od kojih Erina gubi svoju prijateljicu udružuju se, slično kao u mitu o Persefoni.

Prevedena dva epigrama pute nas da pomislimo na ograđeno mesto pokraj puta. U sredini stoji grob Baukidin, a sa desne i leve strane po jedan stub na kome je Sirena, simbol smrti i po jedan natpis:

I


Stećci, Sirene moje, i tužna, žalobna žaro,
Smrtni što grliš prah - za šaku ima ga tek, - 
Prođe li pokraj groba tkogod, tad rec'te mu; "Zdravo!"
Bio građanin on ili i odrugud tko.
Recite, mlada neva bijah, sad grob da me krije,
Baukidom otac me moj zvao, a Teljanka bjeh
Rodom, - to neka mi znadu! Nek znadu Erina da ovo
Vjerna druga mi hum natpisom okiti tim!

Στᾶλαι, καὶ Σειρῆνες ἐμαί, καὶ πένθιμε κρωσσέ,
ὅστις ἔχεις Ἀίδα τὰν ὀλίγαν σποδιάν,
τοῖς ἐμὸν ἐρχομένοισι παρ᾽ ἠρίον εἴπατε χαίρειν,
αἴτ᾽ ἀστοὶ τελέθωντ᾽, αἴθ᾽ ἑτέρας πόλιος:
χὤτι με νύμφαν εὖσαν ἔχει τάφος,
εἴπατε καὶ τό χὤτι πατήρ μ᾽ ἐκάλει Βαυκίδα, χὤτι γένος
Τηνία, ὡς εἰδῶντι: καὶ ὅττι μοι ἁ συνεταιρὶς
Ἤρινν᾽ ἐν τύμβῳ γράμμ᾽ ἐχάραξε τόδε.


II


Zaručnice Baukide grob sam, kraj kamena tužna
Prođeš li, podzemnom daj Hadu dovikni mi tad:
"Ti si nenavednik Hade!" A gledajuć spomenik krasan,
Baukide, krutu će on odat sudbinu ti svu.
Kako djevojku lučem, kom drugar bješe svatovac,
Dȁ - još istijem baš spali na lomači tast.
I ti, Himeneju, bože, tu zvonku pjesmu svatovsku
Evo u jedan mah u tužni pretvori plač.

νύμφας Βαυκίδος ἐμμί: πολυκλαύταν δὲ παρέρπων
στάλαν τῷ κατὰ γᾶς τοῦτο λέγοις Ἀίδᾳ: 
‘ βάσκανός ἐσς᾽, Ἀίδα:’ τὰ δέ τοι καλὰ σάμαθ᾽ ὁρῶντι
ὠμοτάταν Βαυκοῦς ἀγγελέοντι τύχαν, 
ὡς τὰν παῖδ᾽, Ὑμέναιος ἐφ᾽ αἷς ἀείδετο πεύκαις, 
ταῖσδ᾽ ἐπὶ καδεστὰς ἔφλεγε πυρκαϊᾷ
καὶ σὺ μέν, ὦ Ὑμέναιε, γάμων μολπαῖον ἀοιδὰν
ἐς θρήνων γοερὸν φθέγμα μεθηρμόσαο,