субота, 23. јун 2018.

Boetije: Pesme utehe



O, kako u dubinu bezdana utonuo,
smrači se duh, pa vlastito napustiv' svijetlo,
u izvanjske tmine, sad žudi kročit', dok
pogubna briga, golema postav' duvanjem
vjerova zemnih, u beskraj diže se svoj.
Ovaj naviknut jednom pod vedrim nebesim'
da slobodno eterskim putim hodi
motriše blješteće svijetlo žarkoga sunca,
gledaše sazviježđa sjajna meseca hladnog.
Svakoju zvijezdu što nestalnom putanjom
hodi, sveudij krugovim' različnim kružeć,
on brojem pobjedonosno u ruci drži.
Taj jošte razloge spozna: zašto li vjetrovi
hučni uznemiruju pučinu mora;
koji to dah čvrstu pokreće zemlju;
zašto sunce se, na zapadu zašav' u
more na crvenom istoku rađa;
što li proljećnim danima blagim toplinu
daje da zemlju rumenim ukrašava cvijećem;
ko daje da jesen, bogatom ljetinom
puna, obilan grožđa daje nam plod?
Tome običaj bi da uzroke ispita
i objavi brojne, priroda što ih u sebi krije.
Sada, gle, leži, svijetlo duha istrošiv',
pa pritinust lancima teškim okolo vrata,
pod teretom oboren držeći pogled,
prisilje biva tupu motriti zemlju.

Uteha filozofije, I, 2

Kad mrkle nestade noći, tad tama napusti mene
i očima mojim davnašnja vrati se moć:
nalično onom kad Sjeverozapadnjak oblake valja,
a sivilo oblaka kišnih prekrije nebo,
tad sunce skriveno biva, a noć se dok zvijezde na nebo
ne stupe još, odozgo po zemlji razliva svoj.
Kad utome Borej, iz tračke izađav' spilje,
odagna noć i zatvoren otpusti dan,
tad svjetlošću potaknut Febo, najednom sunčanim zracim'
po našim očima divnim blještati stane.

Uteha filozofije I, 3

уторак, 19. јун 2018.

Ovidije: Medeja Jasonu (Heroide)

ZAUZEH se za te, ja, kraljica kolhidska,
Sećam se, ti traži pomoć moje veštine.
Tad sestre koje upravljaju sudbom smrtnih
Moraše odvratiti moja vretena.
Tad mogaše Medeja dobro da umre.
Štogod življah od tog doba beše kazna.
Što drvo pelijsko, delo mladih ruku,
Avaj, plovljaše ikad Friksovom ovnu?
Što ikad videsmo magnezijski Argo
U Kolhidi i piste vodu iz Fazida,
Družbo grčka? Što mi se suviše svide
Tvoja plava kosa i čar i ljupkost
Lažljivog jezika? Il' čim jednom stiže
Nova lađa u naš pesak i iskrca
Smele ljude: da je išô sin Ezonov
Nezahvalni bez zaštite ka vatri
Koju puštaju oni bikovi tamo
I tuču njinih savijenih rogova!
Da je bacô seme ono bi dalo
Tol'ko neprijatelja kol'ko semena,
Da bi pao sam sejač od svog useva!
Kol'ko bi iščezlo nevernosti s tobom
I nestalo zla iz moje glave, opaki!
Spominjat dobročinstvo nezahvalnom
Ipak je radost; uživaću u tome
Da tu radost jedino izvučem od tebe.
Prisiljen da okreneš neiskusnu lađu
Iz Kolhide, uđe u srećno kraljevstvo
Moje otadžbine gde Medeja beše to
Što je ovde tvoja nova supruga.
Tol'ko je njen otac bogat kol'ko moj beše.
Ovaj upravlja Efirom na dva mora,
Onaj drži sve do snežne Skitije
Od leve obale Crnoga mora.
Ejeta primi mlade Pelazge u goste
I vi ležaste na šarenim dušecima,
Vi, grčka tela; tada ja te videh,
Tada počeh da saznajem ko si ti.
To beše prva greška moga srca.
Ja te videh, ja bejah izgubljena.
Gorah od poznate vatre kô što gori
Borova buktinja pred bogovima moćnim.
Lep si bio. Odvuče me moja sudba.
Svojim oč'ma ti očara moje oči.
Neverni oseti! Ko dobro krije ljubav?
Njen plamen nju odaje svojim znakom.
Kažu ti naredbu da ujarmiš tvrd vrat
Divljih bikova u plug nepoznat za njih.
Bikovi behu Marsovi - strašniji
Nego što su to zbog svojih rogova.
Dah im beše strašna vatra, noge tvrdi tuč,
A nozdrve njine pokrivene tučom
Koji pocrne od njihovog daha.
Osim toga naređuju ti da bacaš
Poslušnom rukom u prostrana polja
Seme koje će roditi narode
Da te napadnu strelam rođenim s njima.
To je kobna žetva za njinog sejača.
Poslednji je napor lukavstvom obmanut
Oči čuvara koji ne zna za san,
Reče Ejet; vi ustajete svi tužni,
I sto je visok udaljen od kreveta
Purpurnih; kako behu tada daleko
Od tebe kraljevstvo, miraz Kreuzin
I tast i kćerka velikog Kreonta!
Odlaziš tužan, pratim te vlažnih očiju
I jezik reče tihim šapatom: "Zbogom".
Čim ja dotakoh krevet u svojoj sobi,
Ranjena tako na moju nesreću,
Noć mi tada beše vrlo, vrlo duga
Koju ja provedoh sa toliko suza.
Pred očima mi bikovi i čudan usev,
Pred mojim je očima zmaj uvek budan.
Čas ljubav, čas strah: strah uvećava ljubav.
Beše jutro, drugu sestru primih u sobi.
Zateče me ležeć na prednjoj strani,
Rasturene kose, natopljenu suzama.
Ona traži pomoć za Argonaute.
Što ona traži damo Ezonovom sinu.
Nalazi se šuma mračna od borova
I cerovog lišća; jedva mogu ovde
Sunčevi zraci ikada da prodru.
Tu je, tu bar beše Dijanin hram; tu stoji
Boginja zlatna, delo varvarske ruke.
Dođosmo ovamo i ti poče prvi
Ustima nevernim da mi govoriš:
"Sudba ti dade pravo i vlast mog spasa,
U tvojoj je ruci moj život i smrt.
Dosta je moći upropastit godi l' kom
Takva moć; bićeš slavnija budem li spasen.
Ja te zaklinjem, tako ti mojih zala
Za koje možeš da mi pružiš olakšanje,
Tako ti tvog porekla i božanstva
Tvog svevidećeg pretka; tako ti lica
I svetih tajni trostruke Dijane;
Tako ti drugih pravičnih bogova,
Ako ih možda ima tvoj narod, o devo,
Sažal' se na mene, zažal' se na moje!
Učini dobročinstvo da budem tvoj uvek!
Ako slučajno ne prezreš muža Pelazga,
Al kako bogovi da mi budu blagi?
Moj duh pre nestaće u lakom vazduhu
Nego što će druga žena moći ležat
U mome krevetu ne budeš li ti.
Neka je svedok Junona, zaštitnica
Svetinje braka i boginja ova
U čijem smo mi mramornome hramu!"
Ove reči ubediše dušu devojke;
Naivna je, kol'ko je to slaba strana.
Tvoja desnica stezaše mi desnicu.
Videih i suze: da l' su to vešte laži?
Tvoje reči brzo osvojiše devojku.
Uprežeš bikove tučanih nogu,
Ne opekavši svoje telo i oreš
Kô po naredbi čvrstu zemlju plugom.
Ispunjavaš brazde čarobnim zubima
Umesto semena; rađa se vojska
S mačem i štitom; ja koja ti dadoh
Čarobni napitak seđah tada bleda,
Kad videh iznenada da drže oružje
Sinovi zemlje braća, čudan događaj,
Pripremivši ruke za boj izmeđ sebe.
Eno uvek budan zmaj krljuštima šušti
Stršeć, pišti i krivudastim grudima
Čisti zemlju; gde beše bogatstvo miraza?
Gde ti beše kraljevska žena i Istam
Koji deli vode onih dvaju mora?
Ja, koja ti sada varvarka postah,
Sad sam ti siromašna, sad sam zločinac.
Uspavah magijom plamene oči
 I dadoh ti da sigurno ugrabiš runo.
Izdah oca, napustih otadžbinu,
Kraljevstvo i s dragom majkom najbolju sestru
Moje devičanstvo najzad posta plen
Stranog razbojnika; primih kao dar
Izgnanstvo ma kakvo da ono beše.
Brate, bežeć ne ostavih te bez mene.
To mome pismu fali na jednom mestu.
Što moja ruka sme činit, ne sme pisat.
Treba da me raskomadaju s tobom.
Ne bojah se poverit se moru, ja, žena,
Već krivac; što bih se bojala posle onog?
Gde je božanska moć? Gde su bogovi?
Trpimo po zasluzi u bezdanu kaznu:
Ti zbog prevare, ja zbog lakovernosti!
Kamo sreće da nas zdrobi Simplegad
I da mi se slepiše moje kosti s tvojim!
Ili da nas baci kao hranu psima
Grabljiva Skila koja bi trebalo
Da izlaže kazni nezahvalne ljude.
Ona bljuje vale i toliko guta!
Što nas ne proguta u val'ma Trinakrije!
Ti se, eto, vraćaš zdrav i pobednik
U gradove hemonske i stavlja se
Zlatno runo pred očinske bogove.
Što da spominjem Pelijeve kćerke,
Zločince iz ljubavi i isečene
Očeve udove devojačkom rukom?
Usudi se, ah, usudi se reći:
"Odlazi iz Ezonovoga dvora!"
Po naređenju ja odoh iz dvora
U pratnji svoj dva sina i ljubavi
Prema tebi koja me uvek prati.
Čim mi dopre do ušiju svadbena pesma
I svetluca plamen zapaljenih buktinja
I flauta vam svira svadbene pesme,
Avaj, tužnije za me od pogrebne trube,
Uplaših se ali još ne smatrah to
Da je toliki zločin; al ipak
U celim mojim grudima beše led.
Masa juri, viče često: "Himen Himene!"
Što je bliži glas, to mi beše teže.
Robovi plaču s raznih strana krijuć suze.
Ko će biti glasnik tolike nesreće?
Što god je bilo više, voljah da ne znam,
Al' mi beše duša tužna kô da sve znam.
Mlađi od sinova slučajno stade
Na prvi prag onih dvokrilnih vrata
Ili u želji da vide i reče:
"Dođi majko! Otac Jason vodi povorku,
U zlatnom ruhu vodi upregnute konje".
Odmah lupah svoje grudi, cepah ruho,
Lice beše bez zaštite od prstiju.
Gonjaše me gnev da idem usred gomile
I da skidam vence iz uređene kose.
Jedva se uzdržah, tako raščupana
Da ne vičem: "Moj je", staviv ruku na te.
O moj uvređeni oče, raduj se!
Radujte se napušteni Kolhiđani!
Uzmi me k sebi kô potrebnu žrtvu
Bratovljeva seni! Izgubih kraljevstvo,
Otadžbinu i kuću; ostavi me muž
Koji jedini beše sve za mene.
Mogah ukrotit zmije i bikove besne, 
Al ne mogah jedino ukrotit muža. 
Ja, koja oterah činima vatru, 
Ne mogu sama umaći svojoj vatri. 
Ostaviše me basme, veština i trave. 
Ništa ne može ni boginja ni tajne 
Moćne Hekate; dan mi nije mio.
Noći su mi gorke i prolaze bez sna.
Nežni san mi beži s nesrećnih grudi.
Mogoh uspavati zmaja, ne mogu sebe.
Moj lek koristi više svakom neg meni.
Udove što spasoh suparnica grli.
Ona uživa plodove moga rada.
Možda, dok ti želiš da se istakneš
Pred glupom ženom i govoriš zgodno
Neprijateljskim ušima, izmišljaš
Nove tužbe protiv mog lica i naravi.
Nek se smeje i raduje mojim manama!
Neka se smeje i leži oholo
U tirskom purpuru, ipak plakaće
I spržena pobediće moju vatru. 
Dok bude gvožđa, vatre i otrovnog soka
Neće nijedan neprijatelj Medejin
Umaći osveti; ako slučajno dirnu
Molbe gvozdeno srce, ti sada čuj
Reči skromnije od mojih osećanja.
Tako sam smerna kakav mi ti često beše.
Ne kolebam se pasti pred tvojim nogama.
Ako sam ti bez vrednosti, osvrni se
Na našu zajedničku decu: besneće
Svirepa maćeha protiv moje dece.
Mnogo liče na te, ta me sličnost dira;
Kad god ih vidim, ovlaže mi se oči.
Tako ti bogova višnjih ja te molim,
Tako ti svetlosti vatre moga pretka,
Tako ti mog dobročinstva i dvoje dece,
Naše zaloge, vrati mi onaj krevet
Zbog kog luda, ostavih tolike stvari.
Dodaj vernost reč'ma i pomoć obnovi!
Ne molim te protiv bikova i ljudi
I da zmija spava svladana tvojom moći.
Tebe molim, kog zaslužih, kog mi dade sam,
S kojim postah majka ja kad i ti otac.
Pitaš gde mi miraz? Izbrojah ga u polju
Što ga morah orat da bi odneo runo. 
Težak je onaj ovan, sjajan zlatnim runom,
Taj miraz moj; kažem li "vrati", odbićeš.
Moj miraz tvoj spas, moj miraz grčka mladost
Idi sad nitkove, pored Sizifa blago!
Što si živ, što imaš moćne: ženu i tasta.
I možeš biti nezahvalan: moje je delo.
Odmah ću ja vas...Ali šta koristi
Unapred objaviti kaznu? Gnev rađa
Strašne pretnje. Ići ću kad me nosi gnev.
Možda ću se kajat zbog onoga što učinim.
Kajem se što štitih nevernog muža.
Nek to vidi bog koji mi sad muči srce!
Sigurno, moj duh sprema ne znam šta veće.

уторак, 29. мај 2018.

Where late the sweet birds sang: LXXIII


Ti sad u meni gledaš one ure - 
Kad lišće s grana ode svome kraju
I one gole od zime drhture
Ko pusti hor gde ptice ne pevaju.

U meni vidiš belog dana veče
Čije je sunce zašlo s ruba plava;
Kog će odneti crna noć što teče - 
Drugo ja smrti u kojoj sve spava.

U meni vidiš vatre plamsaj žuti
Što na pepelu leži uspomena,
Kao na odru gde će izdahnuti
Tim sagorena - čime je hranjena.

To što vidiš ljubavi moć daje,
Jer ljubiš ono što skoro nestaje.

preveo: Sima Pandurović

That time of year thou mayst in me behold
When yellow leaves, or none, or few, do hang
Upon those boughs which shake against the cold,
Bare ruin’d choirs, where late the sweet birds sang.

In me thou see’st the twilight of such day
As after sunset fadeth in the west;
Which by and by black night doth take away,
Death’s second self, that seals up all in rest.

In me thou see’st the glowing of such fire,
That on the ashes of his youth doth lie,
As the death-bed whereon it must expire,
Consum’d with that which it was nourish’d by.

This thou perceiv’st, which makes thy love more strong,
To love that well which thou must leave ere long.

четвртак, 30. новембар 2017.

Fridrih Helderlin: Mir



Rat je otac svih i kralj svih, 
i on jedne izbaci na videlo kao bogove, 
a druge kao ljude; 
jedne učini robovima, 
a druge slobodnima.

Heraklit

Ko da su stare vode, što _ _ _
_ _ _ _ _ _ u drugi gnev,
u strašniji preobraćene,
došle jer valjda da opet čiste,

ovako godinama je bujao,
talasao se, plaveći zemlju svu,
boj nečuveni, te svud zastre
tmina i bledilo glave ljudi.

Junaka sile brizgahu kao val
i nestajahu, slugama često rad
prekratila bi, osvetnice,
ratnike vodeć u dom na počin.

O, ti, što neumoljivo pogađaš
i plašljivog i presilnog, te im rod
do poslednjeg potomka drhti,
jadan, od udarca toga strašnog,

i držiš uzde krišom i držiš bič
da sputavaš i goniš, o Nemezo,
a kažnjavaš i mrtve, jer bi
pod italijanskim nebom mirno

još osvajači pradrevni spavali.
Ni dokone pastire ne štediš zar,
i nisu l' najzad predovoljno
platili narodi za san dubok?

Ko poče? Ko je doneo kletvu? To
od skora nije; preci što prvi put
izgubili su meru, nisu
znali to, gonjeni duhom svojim.

Po glavi vole smrtnici predugo
da gaze jedni druge, o vlast se pru,
od suseda ih strah, i nema 
čovek na sopstvenoj njivi sreće.

Leluja, bludi, nalik na haos, soj
u previranju, želje mu lutaju,
od briga hladan, divalj, plašljiv
vazda je život tih siromaha.

A mirno ti niz pouzdan hodiš put,
o, majko Zemljo sjajna. Sva prolećem
ti cvetaš, skladan hod je tvojih
godišnjih doba, o živodajna!

Pa hodi, svetih muza i zvezda svih
ljubimče, miru željen, podmladi nas,
o, hodi, daj nam u životu
opstanka, hrabrosti opet daj nam.

Ti nevini! Pa deca su mudrija,
bezmalo, od nas starijih; razdor um
ne pometa im, ostale su
jasne i radosne oči njima.

I ko što gleda sudija, ozbiljno
nasmešen, s drugim svetom na borbe žar
u trkalištu, gde mladiću
kola u oblaku praha gone,

nad nama tako smeši se Helije
i nikad nije, veseli višnji, sam, 
jer rascetale zvezde etra,
svete i slobodne kruže večno.

субота, 25. новембар 2017.

Petrarka: XXXV

                        Andrea del Saro, La Dama col Petrarchino, 1528.
Zamišljen, sam, ja najpustije kraje
polaganim i sporim mjerim krokom,
i skloniti se gledam budnim okom
sa mjesta kuda ljudska noga ne staje.

Zaštite druge ne znam da si stvorim
od očiju vidovitih; jer svako
po neveselu mom držanju lako
izvana čita da unutra gorim: 

u tako, mnim, sad znaju rijeke, česte,
brda i žali na kakav sam sviko
život, za koji ne zna drugi niko.

Al' ne znam tako strme, divlje ceste
kud Amor ne bi za mnom došo skorim
krokom mi zborit, i ja s njim da zborim.


Solo et pensoso i piú deserti campi
vo mesurando a passi tardi et lenti,
et gli occhi porto per fuggire intenti
ove vestigio human l'arena stampi.

Altro schermo non trovo che mi scampi
dal manifesto accorger de le genti,
perché negli atti d'alegrezza spenti
di fuor si legge com'io dentro avampi:

sí ch'io mi credo omai che monti et piagge
et fiumi et selve sappian di che tempre
sia la mia vita, ch'è celata altrui.

Ma pur sí aspre vie né sí selvagge
cercar non so ch'Amor non venga sempre
ragionando con meco, et io co'llui.

петак, 03. новембар 2017.

Estaš Dešan: Elegija povodom smrti Gijoma de Mašoa



Kantus I: Oružje, Amori, gospe, kavaliri
Kliri, muzikanti, svak francuskom stručan,
Sofisti, svi Poezije oficiri,
Svako koga krasi glas milozvučan,
I vi što, kad ustreba, svirate organ hučan,
I kojima je umilan veštih Muzâ lik,
Plačite, dogledno je peti lament bučan:
Mašo je mrtav, plemeniti besednik.

Nikad o Amoru on na svojoj liri,
Budalasto ne pe, rimi beše vičan,
Mnoge kojim' treba pesma mu namiri:
Veliku gospodu, kneževe i pučan’.
Udari Orfeju ti u lelek mučan,
Žalopoji, pusti pravi tužan klik,
Aretuso, Alfij’, ustrojite jad tučan:
Mašo je mrtav, plemeniti besednik.

Zalče smrti spomen njemu ne satiri,
Bejlif to vas moli Valoancim’ dičan
Jer pod suncem živih, nema da proviri,
(niti će ih biti) ko je njemu sličan,
Žaliće ga knezi, cari u porfiri,
Za vrsnim umećem, oplakat mu slik,
Šampanji u crnini, suzo ti naviri:
Mašo je mrtav, plemeniti besednik.
II: Poniknut iz Cveta svake melodije
Cvet si, nežan gaspar muzike umilne,
O Gijome, tvarni bože harmonije,
Ko će posle tebe povesti dizgine
Poezije? Takvoga još nisu poslale Visine.
Svetinja ti ime, dragocena, i lik,
I sva žalost Francuske, Artoje silne:
Mašo je mrtav, plemeniti besednik.

Sad kladenac Dirke, istočnik Helije,
Od kojih si ishod, tok bistar-bistrine
Utihnuše múkom; kamo Poezije
izučiše sini pesničke veštine.
Vaj, zbog tebe hladna, sred smrti gorčine
Ja žalujem bolan, žalostivi uznik;
Oglasite harfe, trube saracine:
Mašo je mrtav, plemeniti besednik.

Zaplač’te fidúlo, vergle, psalterije,
Počujmo od reda instrumente fine:
Citre i fleúte, harfe, šalamije,
Prodorne, glasovite, uz busine silne,
Neka ni timpana udar ne umine;
Pradavni strumenti, vaš nek zvoni cik,
Čemerna vlastelo galske domovine!
Mašo je mrtav, plemeniti besednik.


Armes, amours, dames, chevalerie,
clers, musicans et fayseurs en françoys,
tous sosfistes, toute poeterie,
tous cheus qui ont melodieuses vois,
ceus qui cantent en orgue aucunes foys
et qui ont chier le doulz art de musique,
demenés duel plourés! Car c’est bien drois
la mort Machaut, le noble rethouryque.

Onques d’amours ne parla en follie,
ains a esté en tous ses dis courtois;
aussi a molt pleü sa chanterie
aus grans seigneurs aus contes aus longs.
Hé! Horpheüs, assés lamenter dois
et regreter d’un regret autentique,
Arethuse aussy, Alpheüs, tous trois.
La mort Machaut, le noble rethouryque.

Priés por li si que nulls ne l’oublie:
ce vousrequiert le bayli de Valois,
car il n’en est au jor d’uy nul en vie
tel com il fu, ne ne sera des moys.
Complains sera de contes et de roys
jusqu’a lonc temps per sa bone practique.
Vestés vous noir; plorés tous Champenois
La mort Machaut, le noble rethouryque.
O flour des flours de toute melodie,
tres doulz maistres qui tant fuestes adrois,
o Guillame, mondains diex d’armonnie,
après vos fais, qui obtiendra le choys
sur tous fayseurs? Certes, ne le congnoys.
Vo nom sera precieuse relique,
car l’on plourra en France, en Artois,
la mort Machaut, le noble retorique.

Le fons Dircé la fontayne Helie,
dont vous estés le ruissel et le dois,
ou poetes mirent leur estudie,
convient carront, dont je suy molt esbaïs.
Las c’est pour vous qui mort gisiés tous frois
qu’ay un dolent depit, faillant replique,
plourés, arpeset cors saracynois,
la mort Machaut, le noble rethouryque.

Plourés, rubebe, viele et ciphonie,
psalterion, tous instrumens courtois,
guisternes, fleustes, herpes, chelemie,
traversaynes et vous, amples de vois,
timpane ossy, metés en orse doys,
tous instrumens qui estes tout antiques,
faites devoir, plourés, gentils Galoys,
la mort Machaut, le noble rethouryque.

autorski prevod sa starofrancuskog: Luka Račić




петак, 06. октобар 2017.

Dante: Novi život XL


Hodočasnici sjetni, zabrinuti,
zbog onih stvari što vam nedostaju,
zar dom vam osta u daleku kraju
kako po vašem izgledu se sluti,

kad ne plačete, prem vas noga vodi
proć preko toga ucviljena grada,
kao ni oni što nisu ni sada
nevolje svjesni koja mu se zgodi.

Kad biste stali, i čuti ga htjeli,
uzdahom srce govori mi moje,
otišli biste plačući od tuge;

bez Beatrice jer ostade svoje;
a riječ je svaka što se o njoj veli
tolike moći da rasplače druge.
Deh peregrini che pensosi andate,
forse di cosa che non v'è presente,
venite voi da sì lontana gente,
com'a la vista voi ne dimostrate,

che non piangete quando voi passate
per lo suo mezzo la città dolente,
come quelle persone che neente
par che 'ntendesser la sua gravitate?

Se voi restaste per volerlo audire,
certo lo cor de' sospiri mi dice
che lagrimando n'uscireste pui.

Ell'ha perduta la sua beatrice;
e le parole ch'om di lei pò dire
hanno vertù di far piangere altrui.