четвртак, 30. новембар 2017.

Fridrih Helderlin: Mir



Rat je otac svih i kralj svih, 
i on jedne izbaci na videlo kao bogove, 
a druge kao ljude; 
jedne učini robovima, 
a druge slobodnima.

Heraklit

Ko da su stare vode, što _ _ _
_ _ _ _ _ _ u drugi gnev,
u strašniji preobraćene,
došle jer valjda da opet čiste,

ovako godinama je bujao,
talasao se, plaveći zemlju svu,
boj nečuveni, te svud zastre
tmina i bledilo glave ljudi.

Junaka sile brizgahu kao val
i nestajahu, slugama često rad
prekratila bi, osvetnice,
ratnike vodeć u dom na počin.

O, ti, što neumoljivo pogađaš
i plašljivog i presilnog, te im rod
do poslednjeg potomka drhti,
jadan, od udarca toga strašnog,

i držiš uzde krišom i držiš bič
da sputavaš i goniš, o Nemezo,
a kažnjavaš i mrtve, jer bi
pod italijanskim nebom mirno

još osvajači pradrevni spavali.
Ni dokone pastire ne štediš zar,
i nisu l' najzad predovoljno
platili narodi za san dubok?

Ko poče? Ko je doneo kletvu? To
od skora nije; preci što prvi put
izgubili su meru, nisu
znali to, gonjeni duhom svojim.

Po glavi vole smrtnici predugo
da gaze jedni druge, o vlast se pru,
od suseda ih strah, i nema 
čovek na sopstvenoj njivi sreće.

Leluja, bludi, nalik na haos, soj
u previranju, želje mu lutaju,
od briga hladan, divalj, plašljiv
vazda je život tih siromaha.

A mirno ti niz pouzdan hodiš put,
o, majko Zemljo sjajna. Sva prolećem
ti cvetaš, skladan hod je tvojih
godišnjih doba, o živodajna!

Pa hodi, svetih muza i zvezda svih
ljubimče, miru željen, podmladi nas,
o, hodi, daj nam u životu
opstanka, hrabrosti opet daj nam.

Ti nevini! Pa deca su mudrija,
bezmalo, od nas starijih; razdor um
ne pometa im, ostale su
jasne i radosne oči njima.

I ko što gleda sudija, ozbiljno
nasmešen, s drugim svetom na borbe žar
u trkalištu, gde mladiću
kola u oblaku praha gone,

nad nama tako smeši se Helije
i nikad nije, veseli višnji, sam, 
jer rascetale zvezde etra,
svete i slobodne kruže večno.

субота, 25. новембар 2017.

Petrarka: XXXV

                        Andrea del Saro, La Dama col Petrarchino, 1528.
Zamišljen, sam, ja najpustije kraje
polaganim i sporim mjerim krokom,
i skloniti se gledam budnim okom
sa mjesta kuda ljudska noga ne staje.

Zaštite druge ne znam da si stvorim
od očiju vidovitih; jer svako
po neveselu mom držanju lako
izvana čita da unutra gorim: 

u tako, mnim, sad znaju rijeke, česte,
brda i žali na kakav sam sviko
život, za koji ne zna drugi niko.

Al' ne znam tako strme, divlje ceste
kud Amor ne bi za mnom došo skorim
krokom mi zborit, i ja s njim da zborim.


Solo et pensoso i piú deserti campi
vo mesurando a passi tardi et lenti,
et gli occhi porto per fuggire intenti
ove vestigio human l'arena stampi.

Altro schermo non trovo che mi scampi
dal manifesto accorger de le genti,
perché negli atti d'alegrezza spenti
di fuor si legge com'io dentro avampi:

sí ch'io mi credo omai che monti et piagge
et fiumi et selve sappian di che tempre
sia la mia vita, ch'è celata altrui.

Ma pur sí aspre vie né sí selvagge
cercar non so ch'Amor non venga sempre
ragionando con meco, et io co'llui.