Ako si crna, noći, doba milo,
odeneš mirom svaki rad na kraju,
oni što čast i hvalu tebi daju,
dobro gledaju, znaju šta se skrilo.
Ti režeš, sečeš posustalo krilo
sake misli, dok sen i spokoj traju,
s najnižeg mesta k najviđem raju,
nadi san nosi, često mi se zbilo.
O, ti senko smrti, pred tobom stane
svaki jad duše, sve što srce mori,
i ljutu ranu, zadnja, dobro lečiš.
Tobom se naša bolna tela hrane,
utireš suze, trud ostaviš zori,
kome je dobro, gnev, dosadu prečiš.
Нема коментара:
Постави коментар