Gijom, vojvoda od Poatjea prvi je, ali i jedan od najvećih i najličnijih među trubadurima. Nakon smrti oca, nasledio je 1086. vlast nad teritorijama koje su mu bile veće od onih kojima su upravljali francuski kraljevi. Njegova majka bila je iz Limuzena, od mladosti je govorio provansalski, langue d'oc, koji je izabrao za svoj pesnički izraz. Kao potomak moćne porodice stekao je dobro obrazovanje; s ocem je u mladosti putovao u Španiju, a možda i u Afriku, na osnovu čega stručnjaci izvlače zaključke da je pretrpeo uticaj mavarske poezije i, još više, muzike. Učestvovao je 1101. godine u jednom od krstaških pohoda; kod Herakleje je bio potuče do nogu i zarobljen. Nije bio veliki ratnik, niti diplomatski snalažljiv u odnosima sa svojim moćnim susedima, ali je uspeo da sačuvao svoje zemlje do smrti. Ženio se dva puta, s Ermengardom od Anžuja i Filipom, udovicom aragonskog kralja, ali je mnogo više voleo slobodan, čak pomalo raspusnički život; takvim ga predstavlja i pisac njegove vide, Zbog svojih načina života, dva puta je izopšten uz crkve. Od Gijoma je ostalo jedanaest pesama.
Od ničeg pravim pesme sklad,
niti za sebe, nit za grad,
za ljubav, nit za život mlad,
jer pesmu tu
smislih na konju dok sam tad
jahao u snu.
Ja ne znam svog rođenja kut,
nisam ni vedar, niti ljut,
ni neobičan, niti krut;
šta mogu tu,
što rođen sam uz mesec žut,
gde žita zru.
Ne znam da l' bdijem, il' je san,
ne znam, mà rekli da je dan;
skoro mi srce skoči van
s bolom u dnu:
o njemu kao da miš je vran,
brinem se tu!
Bolan sam, slutim udes prek,
ne znam šta mogu čuti tek,
od lečnika ću tražit lek,
ako je tu;
dobar je, ako spasi vek,
slab, ako mru.
Draganu imam, njen lik drag
ne videh još, nit imam trag,
ne dobih od nje pogled blag,
ni pretnju svu;
ne pustih nikad na svoj prag
svetinu zlu!
Ne videh, al' je ljubim ja,
nit dobra beše, niti zla,
ne znam je, al' mi sreća sja
jer volim nju,
ona je krasna, časna sva,
na zemnom tlu.
Farai un vers de dreit nien,
Non er de mi ni d'autra gen,
Non er d'amor ni de joven,
Ni de ren au,
Qu'enans fo trobatz en durmen
Sus un chivau.
No sai en qual hora-m fui natz,
No soi alegres ni iratz,
No soi estranhs ni soi privatz,
Ni no-n puesc au,
Qu'enaisi fui de nueitz fadatz
Sobr'un pueg au.
No sai cora-m fui endormitz,
Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau,
E no m'o pretz una fromitz,
Per saint Marsau!
Malautz soi e cremi morir,
E re no sai mas quan n'aug dir.
Metge querrai al mieu albir,
E no-m sai cau:
Bos metges er si-m pot guerir,
Mas non, si-m mau.
Amigu' ai ieu, non sai qui s'es,
C'anc no la vi, si m'aiut fes,
Ni-m fes que-m plassa ni que-m pes,
Ni no m'en cau
C'anc non ac Norman ni Franses
Dins mon ostau.
Anc non la vi et am la fort,
Anc no-n aic dreit ni no-m fes tort;
Quan no la vei, be m'en deport,
No-m prez un jau,
Qu'ie-n sai gensor e belazor,
E que mai vau.
