четвртак, 03. март 2016.

Fridrih Helderlin: Ister


Dođi sad, vatro! 
Žudimo 
da ugledamo dan,
i kada kušnja 
kroz kolena prođe, poneko
može da oseti šumske krike.
Ali mi pevamo, izdaleka
sa Inda došav i sa
Alfeja, dugo smo
tražili što je prikladno,
ne može se bez krila
neko mašiti odmah
najbližeg
i preći na drugu stranu.
A ovde ćemo sejati.
Jer reke čine ziratnom
zemlju. Kad kraj njih biljke rastu
i na njih u leto dolaze
životinje da se napoje,
i ljudi će doći do njih.

A ovu nazivaju Ister.
Lepo boravi. Gori lišće stubova
i komeša se. Divlji stoje
uspravni, jedni kraj drugog; gore
ko druga mera, nadnosi se
krov od stenja. Zato se
ne čudim što je
Herakla u goste pozvao,
izdaleka se presijavajući,
sa Olimpa dole,
kada je on, da senku potraži,
došao s vrele prevlake,
jer prepuni hraborsti behu svi oni
onde, al' potrebno je, duhova radi,
i rashlađenje. Stoga je onaj radije
krenuo amo na vodene izvore
i na žute obale,
snažno mirisne gore, i crne
od smrčinih šuma, gde u dubinama
rado prohodi lovac
u podne, i čuje se rastenje
sa smolastih drveta Istera,

  no koji, čini se gotovo,
unatrag hodi, pa bih
rekao da mora stizati
sa Istoka.
Mnogo šta bi se 
moglo reći o tom. I što se
pravo uz bregove drži? Ona druga
reka, Rajna, otide
pobočno. Ne idu uzalud
po suvom reke. Ali kako? Potreban je
znak, ništa drugo, kakav god, da se
Sunce i Mesec ponese u duši,
nerazdvojno, i krene, i danju i noću,
i da se nebesnici toplo
osećaju jedni uz druge.
Stoga one i jesu radost Najvišeg. Jer kako bi
sišao on? I ko što se Herta zeleni,
tako su one nebeska čeda. Ali
odveć mi strpljiv on se čini,
ne slobodan, i gotovo
kao da se ruga. Naime, kad

valja da zakorači dan
u mladosti, kad on počinje
da raste - a tu neko drugi već
raskriljuje divotnost,
i nalik na ždrebe škripi
zubima grizuć uzde, i nadaleko
čuju taj razmak vetrovi, - 
on je zadovoljan;
ali steni trebaju proboji
i zemlji brazde,
neobradljivo bi to bilo bez zastanka;
a što on čini, Ister,
to niko ne zna.



Sofoklo: Prva stajaća pesma iz Antigone


Prva strofa
Mnoge sile postoje na zemlji,
al' nijedna kao čovek silna:
čovek plovi i po sinjem moru,
a prati ga južnjak nepogodan
i valovi zapljuskuju burni.
On i zemlju, najvišu boginju,
međ bozima, večnu neumornu,
 neprestano u duboko ore,
ralo mu se veruga po brazdi
a konji ga svakog leta vuku.

Prva antistrofa
I plemenu lakokrilih ptica
meće zamke te ga vešto lovi,
i buljuku divljih životinja
i gomili riba pod pučinom
razapinje i namešta mrežu
umnik čovek i veštinom svojom
divlju kroti gorohodnu zverku,
vratogriva zauzdo je konja,
gorskom biku još neukroćenu
u jaram je uhvatio šiju.

Druga strofa
I govoru i vetrnoj misli
dovio se i državnom redu
i odbrani od mraza nemila
i strenca dažda plahovita
pronalazač svih puteva - čovek.
Bez pomoći ne gre u budućnost.
Od smrti samo ne izbija leka,
a pronađe ustuk teškoj bolji.

Druga antistrofa
Nad požudom kao mudrost neku 
ima svoju stvaralačku snagu,
sad zlu hodi, a sad hodi dobru.
Božju pravdu drži l' ko i zakon,
biće dika svojoj otadžbini,
a sramota kad zlu drsko krene.
Ne prišao mom ognjištu takav
i ne bio nikad s moje strane!

Нема коментара:

Постави коментар