Fridrih Helderlin: Ister

Dođi sad, vatro! 

Žudimo 

da ugledamo dan,

i kada kušnja 

kroz kolena prođe, poneko

može da oseti šumske krike.

Ali mi pevamo, izdaleka

sa Inda došav i sa

Alfeja, dugo smo

tražili što je prikladno,

ne može se bez krila

neko mašiti odmah

najbližeg

i preći na drugu stranu.

A ovde ćemo sejati.

Jer reke čine ziratnom

zemlju. Kad kraj njih biljke rastu

i na njih u leto dolaze

životinje da se napoje,

i ljudi će doći do njih.

A ovu nazivaju Ister.

Lepo boravi. Gori lišće stubova

i komeša se. Divlji stoje

uspravni, jedni kraj drugog; gore

ko druga mera, nadnosi se

krov od stenja. Zato se

ne čudim što je

Herakla u goste pozvao,

izdaleka se presijavajući,

sa Olimpa dole,

kada je on, da senku potraži,

došao s vrele prevlake,

jer prepuni hraborsti behu svi oni

onde, al' potrebno je, duhova radi,

i rashlađenje. Stoga je onaj radije

krenuo amo na vodene izvore

i na žute obale,

snažno mirisne gore, i crne

od smrčinih šuma, gde u dubinama

rado prohodi lovac

u podne, i čuje se rastenje

sa smolastih drveta Istera,

  no koji, čini se gotovo,

unatrag hodi, pa bih

rekao da mora stizati

sa Istoka.

Mnogo šta bi se 

moglo reći o tom. I što se

pravo uz bregove drži? Ona druga

reka, Rajna, otide

pobočno. Ne idu uzalud

po suvom reke. Ali kako? Potreban je

znak, ništa drugo, kakav god, da se

Sunce i Mesec ponese u duši,

nerazdvojno, i krene, i danju i noću,

i da se nebesnici toplo

osećaju jedni uz druge.

Stoga one i jesu radost Najvišeg. Jer kako bi

sišao on? I ko što se Herta zeleni,

tako su one nebeska čeda. Ali

odveć mi strpljiv on se čini,

ne slobodan, i gotovo

kao da se ruga. Naime, kad

valja da zakorači dan

u mladosti, kad on počinje

da raste - a tu neko drugi već

raskriljuje divotnost,

i nalik na ždrebe škripi

zubima grizuć uzde, i nadaleko

čuju taj razmak vetrovi, - 

on je zadovoljan;

ali steni trebaju proboji

i zemlji brazde,

neobradljivo bi to bilo bez zastanka;

a što on čini, Ister,

to niko ne zna.

Sofoklo: Prva stajaća pesma iz Antigone

Prva strofa

Mnoge sile postoje na zemlji,

al' nijedna kao čovek silna:

čovek plovi i po sinjem moru,

a prati ga južnjak nepogodan

i valovi zapljuskuju burni.

On i zemlju, najvišu boginju,

međ bozima, večnu neumornu,

 neprestano u duboko ore,

ralo mu se veruga po brazdi

a konji ga svakog leta vuku.

Prva antistrofa

I plemenu lakokrilih ptica

meće zamke te ga vešto lovi,

i buljuku divljih životinja

i gomili riba pod pučinom

razapinje i namešta mrežu

umnik čovek i veštinom svojom

divlju kroti gorohodnu zverku,

vratogriva zauzdo je konja,

gorskom biku još neukroćenu

u jaram je uhvatio šiju.

Druga strofa

I govoru i vetrnoj misli

dovio se i državnom redu

i odbrani od mraza nemila

i strenca dažda plahovita

pronalazač svih puteva - čovek.

Bez pomoći ne gre u budućnost.

Od smrti samo ne izbija leka,

a pronađe ustuk teškoj bolji.

Druga antistrofa

Nad požudom kao mudrost neku 

ima svoju stvaralačku snagu,

sad zlu hodi, a sad hodi dobru.

Božju pravdu drži l' ko i zakon,

biće dika svojoj otadžbini,

a sramota kad zlu drsko krene.

Ne prišao mom ognjištu takav

i ne bio nikad s moje strane!