субота, 28. фебруар 2015.

Sulpicija: Venera je ispunila obećanje


Sulpicija je bila rođaka Mesale a Tibulova savremenica, mlada, vrlo lepa i obrazovana Rimljanka. Pisala je kratke elegije u kojima je opevala svoju ljubav prema mladom Cerintu, njenom draganu. Njene pesme su jedine očuvane pesme u rimskoj literaturi što ih je ispevala žena. Svedoče nam da obrazovanost i položaj žene u Rimu nije stajao, kao što neki misle, nisko.


Najzad dođe ljubav i to takva da mi se čini veća sramota
da se sakrijem nego kada bih je objavila
Venera, umoljena mojim stihovima,
dovela ga je u moje krilo.
Venera je ispunila svoje obećanje!
Neka o mojoj sreći priča ko je nije imao sam.
Neću da poverim ništa pismu
kako to ne bi čitao neko pre moga dragana.
Veseli me što sam zgrešila i odvratno mi je
da se prevaram za ljubav dobrom glasu.
Neka se kaže da smo bili dostojni jedno drugog.

Tandem venit amor, qualem texisse pudori
quam nudasse alicui sit mihi fama magis.
Exorata meis illum Cytherea Camenis
adtulit in nostrum deposuitque sinum.
Exsolvit promissa Venus: mea gaudia narret,
dicetur siquis non habuisse sua.
Non ego signatis quicquam mandare tabellis,
ne legat id nemo quam meus ante, velim,
sed peccasse iuvat, vultus conponere famae
taedet: cum digno digna fuisse ferar.

уторак, 24. фебруар 2015.

De ivèrn II


Trubadurka Azalaida iz Porkeraga (sredina XII veka) ostavila je samo jednu pesmu iza sebe. Bila je u ljubavnoj vezi sa trubadurom Raimbautom od Oranža, koji joj je posvetio oko 12. pesama nazivajući je Žonglerom. Pesnikinja setno opisuje svoj kraj, gde je rođen i njen dragi - izvesno je da je u vreme nastanka već bio i umro, što zimsku pesmu čini dirljivim epitafom.
Ona se nada da će doći do probe ljubavi, tj. da će ljubavnici provesti noć zajedno i ispitati svoju volju da nadjačaju želju. To je važan trenutak u trubadurskoj erotskoj poetici, vrhunac čiste ljubavi. 
Lepi pogled koji se spominje u pesmi, odnosno Bel Esgar, dvorac je u okolina Oranža. 

Sada hladno vreme vlada
uz led i uz sneg i blato
i ptičijega nema sklada,
svaka ćuti čudnovato;
i suve su na sve strane
bez cveta i lista grane,
slavuj ne peva po kraju
koji budi me u maju.
Tol'ko mi zna srce jada,
te se svemu čudim zato,
i shvatih da lakše pada
nego što se skupi zlato;
a ako me reči rane
od Oranža nema mane,
i tako sam sva u vaju
da me snage napuštaju.
Slabo ljubav ceni dama
ako gospara bogata
i moćnoga želi sama,
to je mana svim poznata;
tako u Veleju vele
da ne traži ljubav vele
moći i bogatstvo; ta mi
čast ne služi pravoj dami.
Dragog imam punog plama
vrednijega i od zlata
a ljubav je među nama
čista, i on mene shvata.
Mi smo željni sreće cele,
i sve što nam drugi žele
nek Bog ostavi u tami,
mene takav greh ne mami.
Moj mili, ja vrlo rado
hteh bit vaša svaki čas,
vaš lik mene je savlad'o,
čekam stoga čast od vas;
uskoro će doć do probe,
pripremiću svoje sobe:
obećaste kao drag gost
da ne mislim na opasnost.
Nek Bog štiti Lepi Pogled
i sudbinu Oranž-grada,
palatu i celi posed
i tog što Provansom vlada,
i sve koji su bez zlobe,
i luk lep sa strane obe.
Tog izgubih na svu žalost
kom podarih srca stalnost.

Žongleru, ti bez teskobe
do Narbone nosi, dob je,
pesmu Onoj koja Radost
oličava svud i Mladost.

субота, 21. фебруар 2015.

De ivèrn

Sada sja već cvet iskrenut
po oštrom stenju i bregu
Kakav cvet? Sneg, led i inje
što muče taru i seku;
nem je svaki krik i cvrkut
u granju, lik svaki smrknut
al' moj poj me vedrog lica
čini, uprkos svih zlica.
Tako sve ću iskrenuti
da dol ima oblik brega
i smatram za cvet vel inja
a toplota led klet seče
grom je pesma i cvrkuti
i radostan gaj smrknuti
tako mi je vedro lice
iako su svuda zlice.
Taj ću glupi svet iskrenut
što je rođen k'o na bregu
gori mi neg sneg i inje
s jezicima koji seku
ljuto ne ličeć na cvrkut
ne vredi tu biti smrknut
i posmatram vedrog lica
sve što čini taj roj zlica.
Ljubeć ću vas iskrenuti
uprkos polja i brega
damo, i leda i inja
ali nemoć put mi seče
damo, za vas svi cvrkuti
da vaš pogled nesmrknuti
tako razvedri mi lice
da nisam k'o druge zlice.

Bejah dugo k'o iskrenut
iduć po polju i bregu
podnoseći teret inja
čije igle bodu, seku
više no moj poj i cvrkut
prut zasluži lažac smrknut
al' sam - Bogu hvala - lica
vedrog, uprkos svih zlica.
Neka moj stih iskrenuti
ide vrh gaja i brega
tamo gde se topi inje
i hladnoća gde ne seče
mojoj dami; ti cvrkuti
ne bi smeli lik smrknuti
njoj, jer pevam vedra lica
a ne kao pevač zlica.




Blaga damo, ljubav lice
štiti nam od svakog zlice.

Žongleru, ja tužnog lica
čekam te, uprkos svih zlica.


Raimbaut od Oranža, trubadur (1147-1173)


субота, 14. фебруар 2015.


Eros mi je uzdrmao srce poput vjetra koji vitla gorskim hrašćem
Sapfo: Fragment 47


1. …jer kazivati… 
2. …ljeponogu mladu… 
3. …Zeusovu kćer u ljubičastoj opravi… 
4. …ostavivši srdžbu… u ljubičastom… 
5. …časne Harite i Muze iz Pierije… 
6. …kad pjesme srce… 
7. …zvonku pjesmu… 
8. …ženika, jer drugovi… 
9. …uvojcima, ostavivši liru… 
10. …u zlato obuvena Eos 
Fragment 103


a ako ne, 
Zima

Fragment 22


понедељак, 09. фебруар 2015.

Novi život: Sonet XXIV


Osjetih kako u srcu se diže
ljuveni plamen što je dugo spao:
i zatim vidjeh kako Amor stiže,
vesela tako, još ga nisam znao.

"Da čast mi odaš, ja bih sada hteo";
i govoreć to, smejati se stane.
A nakon malo što je sa mnom bio,
otkuda dođe, spazih s one strane,

gdje idu k mjestu na kom se zatekoh
gospa Vanna i gospa Biče,
jedna se s drugim, iduć skupa, diči;

Baš to što mišljah, Amor mi je reko:
"Dok jednoj ime Primavera bit će,
Amor je drugoj, toliko mi sliči.

Dante Aligijeri

среда, 04. фебруар 2015.

Paradiso, Canto XXI




Već uprte mi oči licu lete
gospe, i s njima moja duša cijela,
i okani se svake druge mete.

A ta se ne nasmeja: "Da sam smijela
smijat se" - poče - "bilo bi ti gore
nego kad posta pepelom Semela;

jer se ljepota moja kroza dvore
vječne uz stube sve to više pali,
kao što vidje, što smo više gore.

i tol'ko blješti, ako se ne kali
da njezin sjaj bi tvojoj smrtnoj moći
bio ko grani grom koji je svali.

Già eran li occhi miei rifissi al volto
de la mia donna, e l'animo con essi,
e da ogne altro intento s'era tolto.

E quella non ridea; ma “S'io ridessi,”
mi cominciò, “tu ti faresti quale
fu Semelè quando di cener fessi:

ché la bellezza mia, che per le scale
de l'etterno palazzo più s'accende,
com' hai veduto, quanto più si sale

se non si temperasse, tanto splende,
che 'l tuo mortal podere, al suo fulgore,
sarebbe fronda che trono scoscende.