уторак, 24. фебруар 2015.

De ivèrn II


Trubadurka Azalaida iz Porkeraga (sredina XII veka) ostavila je samo jednu pesmu iza sebe. Bila je u ljubavnoj vezi sa trubadurom Raimbautom od Oranža, koji joj je posvetio oko 12. pesama nazivajući je Žonglerom. Pesnikinja setno opisuje svoj kraj, gde je rođen i njen dragi - izvesno je da je u vreme nastanka već bio i umro, što zimsku pesmu čini dirljivim epitafom.
Ona se nada da će doći do probe ljubavi, tj. da će ljubavnici provesti noć zajedno i ispitati svoju volju da nadjačaju želju. To je važan trenutak u trubadurskoj erotskoj poetici, vrhunac čiste ljubavi. 
Lepi pogled koji se spominje u pesmi, odnosno Bel Esgar, dvorac je u okolina Oranža. 

Sada hladno vreme vlada
uz led i uz sneg i blato
i ptičijega nema sklada,
svaka ćuti čudnovato;
i suve su na sve strane
bez cveta i lista grane,
slavuj ne peva po kraju
koji budi me u maju.
Tol'ko mi zna srce jada,
te se svemu čudim zato,
i shvatih da lakše pada
nego što se skupi zlato;
a ako me reči rane
od Oranža nema mane,
i tako sam sva u vaju
da me snage napuštaju.
Slabo ljubav ceni dama
ako gospara bogata
i moćnoga želi sama,
to je mana svim poznata;
tako u Veleju vele
da ne traži ljubav vele
moći i bogatstvo; ta mi
čast ne služi pravoj dami.
Dragog imam punog plama
vrednijega i od zlata
a ljubav je među nama
čista, i on mene shvata.
Mi smo željni sreće cele,
i sve što nam drugi žele
nek Bog ostavi u tami,
mene takav greh ne mami.
Moj mili, ja vrlo rado
hteh bit vaša svaki čas,
vaš lik mene je savlad'o,
čekam stoga čast od vas;
uskoro će doć do probe,
pripremiću svoje sobe:
obećaste kao drag gost
da ne mislim na opasnost.
Nek Bog štiti Lepi Pogled
i sudbinu Oranž-grada,
palatu i celi posed
i tog što Provansom vlada,
i sve koji su bez zlobe,
i luk lep sa strane obe.
Tog izgubih na svu žalost
kom podarih srca stalnost.

Žongleru, ti bez teskobe
do Narbone nosi, dob je,
pesmu Onoj koja Radost
oličava svud i Mladost.

Нема коментара:

Постави коментар