De ivèrn II

Trubadurka Azalaida iz Porkeraga (sredina XII veka) ostavila je samo jednu pesmu iza sebe. Bila je u ljubavnoj vezi sa trubadurom Raimbautom od Oranža, koji joj je posvetio oko 12. pesama nazivajući je Žonglerom. Pesnikinja setno opisuje svoj kraj, gde je rođen i njen dragi - izvesno je da je u vreme nastanka već bio i umro, što zimsku pesmu čini dirljivim epitafom.

Ona se nada da će doći do probe ljubavi, tj. da će ljubavnici provesti noć zajedno i ispitati svoju volju da nadjačaju želju. To je važan trenutak u trubadurskoj erotskoj poetici, vrhunac čiste ljubavi. 

Lepi pogled koji se spominje u pesmi, odnosno Bel Esgar, dvorac je u okolina Oranža. 

Sada hladno vreme vlada

uz led i uz sneg i blato

i ptičijega nema sklada,

svaka ćuti čudnovato;

i suve su na sve strane

bez cveta i lista grane,

slavuj ne peva po kraju

koji budi me u maju.

Tol'ko mi zna srce jada,

te se svemu čudim zato,

i shvatih da lakše pada

nego što se skupi zlato;

a ako me reči rane

od Oranža nema mane,

i tako sam sva u vaju

da me snage napuštaju.

Slabo ljubav ceni dama

ako gospara bogata

i moćnoga želi sama,

to je mana svim poznata;

tako u Veleju vele

da ne traži ljubav vele

moći i bogatstvo; ta mi

čast ne služi pravoj dami.

Dragog imam punog plama

vrednijega i od zlata

a ljubav je među nama

čista, i on mene shvata.

Mi smo željni sreće cele,

i sve što nam drugi žele

nek Bog ostavi u tami,

mene takav greh ne mami.

Moj mili, ja vrlo rado

hteh bit vaša svaki čas,

vaš lik mene je savlad'o,

čekam stoga čast od vas;

uskoro će doć do probe,

pripremiću svoje sobe:

obećaste kao drag gost

da ne mislim na opasnost.

Nek Bog štiti Lepi Pogled

i sudbinu Oranž-grada,

palatu i celi posed

i tog što Provansom vlada,

i sve koji su bez zlobe,

i luk lep sa strane obe.

Tog izgubih na svu žalost

kom podarih srca stalnost.

Žongleru, ti bez teskobe

do Narbone nosi, dob je,

pesmu Onoj koja Radost

oličava svud i Mladost.