De ivèrn

Sada sja već cvet iskrenut

po oštrom stenju i bregu

Kakav cvet? Sneg, led i inje

što muče taru i seku;

nem je svaki krik i cvrkut

u granju, lik svaki smrknut

al' moj poj me vedrog lica

čini, uprkos svih zlica.

Tako sve ću iskrenuti

da dol ima oblik brega

i smatram za cvet vel inja

a toplota led klet seče

grom je pesma i cvrkuti

i radostan gaj smrknuti

tako mi je vedro lice

iako su svuda zlice.

Taj ću glupi svet iskrenut

što je rođen k'o na bregu

gori mi neg sneg i inje

s jezicima koji seku

ljuto ne ličeć na cvrkut

ne vredi tu biti smrknut

i posmatram vedrog lica

sve što čini taj roj zlica.

Ljubeć ću vas iskrenuti

uprkos polja i brega

damo, i leda i inja

ali nemoć put mi seče

damo, za vas svi cvrkuti

da vaš pogled nesmrknuti

tako razvedri mi lice

da nisam k'o druge zlice.

Bejah dugo k'o iskrenut

iduć po polju i bregu

podnoseći teret inja

čije igle bodu, seku

više no moj poj i cvrkut

prut zasluži lažac smrknut

al' sam - Bogu hvala - lica

vedrog, uprkos svih zlica.

Neka moj stih iskrenuti

ide vrh gaja i brega

tamo gde se topi inje

i hladnoća gde ne seče

mojoj dami; ti cvrkuti

ne bi smeli lik smrknuti

njoj, jer pevam vedra lica

a ne kao pevač zlica.

Blaga damo, ljubav lice

štiti nam od svakog zlice.

Žongleru, ja tužnog lica

čekam te, uprkos svih zlica.

Raimbaut od Oranža, trubadur (1147-1173)