Sulpicija: Venera je ispunila obećanje

Sulpicija je bila rođaka Mesale a Tibulova savremenica, mlada, vrlo lepa i obrazovana Rimljanka. Pisala je kratke elegije u kojima je opevala svoju ljubav prema mladom Cerintu, njenom draganu. Njene pesme su jedine očuvane pesme u rimskoj literaturi što ih je ispevala žena. Svedoče nam da obrazovanost i položaj žene u Rimu nije stajao, kao što neki misle, nisko.

Najzad dođe ljubav i to takva da mi se čini veća sramota

da se sakrijem nego kada bih je objavila

Venera, umoljena mojim stihovima,

dovela ga je u moje krilo.

Venera je ispunila svoje obećanje!

Neka o mojoj sreći priča ko je nije imao sam.

Neću da poverim ništa pismu

kako to ne bi čitao neko pre moga dragana.

Veseli me što sam zgrešila i odvratno mi je

da se prevaram za ljubav dobrom glasu.

Neka se kaže da smo bili dostojni jedno drugog.

Tandem venit amor, qualem texisse pudori
quam nudasse alicui sit mihi fama magis.
Exorata meis illum Cytherea Camenis
adtulit in nostrum deposuitque sinum.
Exsolvit promissa Venus: mea gaudia narret,
dicetur siquis non habuisse sua.
Non ego signatis quicquam mandare tabellis,
ne legat id nemo quam meus ante, velim,
sed peccasse iuvat, vultus conponere famae
taedet: cum digno digna fuisse ferar.

De ivèrn II

Trubadurka Azalaida iz Porkeraga (sredina XII veka) ostavila je samo jednu pesmu iza sebe. Bila je u ljubavnoj vezi sa trubadurom Raimbautom od Oranža, koji joj je posvetio oko 12. pesama nazivajući je Žonglerom. Pesnikinja setno opisuje svoj kraj, gde je rođen i njen dragi - izvesno je da je u vreme nastanka već bio i umro, što zimsku pesmu čini dirljivim epitafom.

Ona se nada da će doći do probe ljubavi, tj. da će ljubavnici provesti noć zajedno i ispitati svoju volju da nadjačaju želju. To je važan trenutak u trubadurskoj erotskoj poetici, vrhunac čiste ljubavi. 

Lepi pogled koji se spominje u pesmi, odnosno Bel Esgar, dvorac je u okolina Oranža. 

Sada hladno vreme vlada

uz led i uz sneg i blato

i ptičijega nema sklada,

svaka ćuti čudnovato;

i suve su na sve strane

bez cveta i lista grane,

slavuj ne peva po kraju

koji budi me u maju.

Tol'ko mi zna srce jada,

te se svemu čudim zato,

i shvatih da lakše pada

nego što se skupi zlato;

a ako me reči rane

od Oranža nema mane,

i tako sam sva u vaju

da me snage napuštaju.

Slabo ljubav ceni dama

ako gospara bogata

i moćnoga želi sama,

to je mana svim poznata;

tako u Veleju vele

da ne traži ljubav vele

moći i bogatstvo; ta mi

čast ne služi pravoj dami.

Dragog imam punog plama

vrednijega i od zlata

a ljubav je među nama

čista, i on mene shvata.

Mi smo željni sreće cele,

i sve što nam drugi žele

nek Bog ostavi u tami,

mene takav greh ne mami.

Moj mili, ja vrlo rado

hteh bit vaša svaki čas,

vaš lik mene je savlad'o,

čekam stoga čast od vas;

uskoro će doć do probe,

pripremiću svoje sobe:

obećaste kao drag gost

da ne mislim na opasnost.

Nek Bog štiti Lepi Pogled

i sudbinu Oranž-grada,

palatu i celi posed

i tog što Provansom vlada,

i sve koji su bez zlobe,

i luk lep sa strane obe.

Tog izgubih na svu žalost

kom podarih srca stalnost.

Žongleru, ti bez teskobe

do Narbone nosi, dob je,

pesmu Onoj koja Radost

oličava svud i Mladost.

De ivèrn

Sada sja već cvet iskrenut

po oštrom stenju i bregu

Kakav cvet? Sneg, led i inje

što muče taru i seku;

nem je svaki krik i cvrkut

u granju, lik svaki smrknut

al' moj poj me vedrog lica

čini, uprkos svih zlica.

Tako sve ću iskrenuti

da dol ima oblik brega

i smatram za cvet vel inja

a toplota led klet seče

grom je pesma i cvrkuti

i radostan gaj smrknuti

tako mi je vedro lice

iako su svuda zlice.

Taj ću glupi svet iskrenut

što je rođen k'o na bregu

gori mi neg sneg i inje

s jezicima koji seku

ljuto ne ličeć na cvrkut

ne vredi tu biti smrknut

i posmatram vedrog lica

sve što čini taj roj zlica.

Ljubeć ću vas iskrenuti

uprkos polja i brega

damo, i leda i inja

ali nemoć put mi seče

damo, za vas svi cvrkuti

da vaš pogled nesmrknuti

tako razvedri mi lice

da nisam k'o druge zlice.

Bejah dugo k'o iskrenut

iduć po polju i bregu

podnoseći teret inja

čije igle bodu, seku

više no moj poj i cvrkut

prut zasluži lažac smrknut

al' sam - Bogu hvala - lica

vedrog, uprkos svih zlica.

Neka moj stih iskrenuti

ide vrh gaja i brega

tamo gde se topi inje

i hladnoća gde ne seče

mojoj dami; ti cvrkuti

ne bi smeli lik smrknuti

njoj, jer pevam vedra lica

a ne kao pevač zlica.

Blaga damo, ljubav lice

štiti nam od svakog zlice.

Žongleru, ja tužnog lica

čekam te, uprkos svih zlica.

Raimbaut od Oranža, trubadur (1147-1173)

Eros mi je uzdrmao srce poput vjetra koji vitla gorskim hrašćem

Sapfo: Fragment 47

1. …jer kazivati… 

2. …ljeponogu mladu… 

3. …Zeusovu kćer u ljubičastoj opravi… 

4. …ostavivši srdžbu… u ljubičastom… 

5. …časne Harite i Muze iz Pierije… 

6. …kad pjesme srce… 

7. …zvonku pjesmu… 

8. …ženika, jer drugovi… 

9. …uvojcima, ostavivši liru… 

10. …u zlato obuvena Eos 

Fragment 103

a ako ne, 
Zima

Fragment 22

Novi život: Sonet XXIV

Osjetih kako u srcu se diže

ljuveni plamen što je dugo spao:

i zatim vidjeh kako Amor stiže,

vesela tako, još ga nisam znao.

"Da čast mi odaš, ja bih sada hteo";

i govoreć to, smejati se stane.

A nakon malo što je sa mnom bio,

otkuda dođe, spazih s one strane,

gdje idu k mjestu na kom se zatekoh

gospa Vanna i gospa Biče,

jedna se s drugim, iduć skupa, diči;

Baš to što mišljah, Amor mi je reko:

"Dok jednoj ime Primavera bit će,

Amor je drugoj, toliko mi sliči.

Dante Aligijeri

Paradiso, Canto XXI

Već uprte mi oči licu lete
gospe, i s njima moja duša cijela,
i okani se svake druge mete.

A ta se ne nasmeja: "Da sam smijela
smijat se" - poče - "bilo bi ti gore
nego kad posta pepelom Semela;

jer se ljepota moja kroza dvore
vječne uz stube sve to više pali,
kao što vidje, što smo više gore.

i tol'ko blješti, ako se ne kali
da njezin sjaj bi tvojoj smrtnoj moći
bio ko grani grom koji je svali.

Già eran li occhi miei rifissi al volto

de la mia donna, e l'animo con essi,

e da ogne altro intento s'era tolto.

E quella non ridea; ma “S'io ridessi,”

mi cominciò, “tu ti faresti quale

fu Semelè quando di cener fessi:

ché la bellezza mia, che per le scale

de l'etterno palazzo più s'accende,

com' hai veduto, quanto più si sale

se non si temperasse, tanto splende,

che 'l tuo mortal podere, al suo fulgore,

sarebbe fronda che trono scoscende.