Beatric de Dija: Izneverena dama

Srednjovekovne provansalske trubadurke prve su pesnikinje svetovne poezije Evrope (iako je stroga podela na profano i sveto u slučaju Srednjeg veka netačna, čak i u slučaju trubadura) koje su ostavile pisanog traga, nekada i u veoma smelim i strogim kurtoaznim moralom nesputanim stihovima, koji po slobodi izraza ni najmanje ne izostaju od prepoznatljivog idioma negovanim od njihovih muških pandana; zbilja, poetski, erotološki jezik trubadurki na svaki način sugubo prevazilazi rodna očekivanja od žena, kako ona koja su imali njihovi savremenici, tako i percepciju koju savremeni čitalac ima o ženi u Srednjem veku. Na taj način, uspostavlja se, pesničkim jezikom i muzom koju je nemoguće sputati, dijaloška linija između ovih čudesnih žena-pesnikinja starog provansalskog jezika i pesničkog sveta Eoljanke Sapfo. To ne treba da čudi, jer su i Sapfa i trubadurke pripadale jedinstvenoj i "najširoj dolini" - Mediteranskog mora, kako ga jedan drugi trubadur naziva.

Najznamenitija među njima jeste Beatric, grofica od Dija, iza koje su ostale četiri veoma lepe pesme (kansos, na starooksitanskom), jedna čak i sa muzičkom notacijom. Reklo bi se, sudeći prema njenom žitiju (provansalski Vida), da je živela oko 1200. godine. Više o njoj pročitajte takođe na mome blogu ovde.
O drugoj trubadurki, Azalaidi iz Porkeraga, pročitajte ovde.

Obuze me jad i jeza                                     Estat ai en greu cossirier
zbog viteza što bi mi drag,                          per un cavallier qu'ai agut,
i ostaviti želim trag                                      e vuoil sia totz temps saubut
kako snažna ta bî veza;                                cum ieu l'ai amat a sobrier;

sad sam izdana sirota                                   ara vei qu'ieu sui trahida 

jer on moju ljubav neće                               car ieu non li donei m'amor

to je zlo mi od svih veće                              don ai estat en gran error

koje mrvi me i mota.                                   en lieig e quand sui vestida.

Htela ja bih svog viteza                               Ben volria mon cavallier

da noću moj pređe prag                               tener un ser en mos bratz nut, 

da u mom zagrljaju nag                               qu'el s'en tengra per ereubut

slast oseti što i ne zna;                                 sol qu'a lui fezes cosseillier;

više imam ja milota                                     car plus m'en sui abellida

neg Floris za svoje Cveće*;                         no fetz Floris de Blanchaflor:

on drži ključ moje sreće,                              ieu l'autrei mon cor e m'amor

srca, vida i života.                                        mon sen, mos huoillis e ma vida.

Lep dragane, blag i pravi                             Bels amics avinens e bos,

kad mi bićete u moći?                                 cora.us tenrai en mon poder?

Da spim s vama jedne noći                         e que jagues ab vos un ser

da vam celov dam ljubavi!                         e qu'ie.us des un bais amoros;

Znajte želja mi je vrela                               sapchatz, gran talen n'auria

da ste tu na mestu muža                              qu'ie.us tengues en luoc del marit,

kom prilika se pruža                                   ab so que m'aguessetz plevit

činit sve što budem htela.                            de far tot so qu qu'ieu volria.

_________________________________________________________________

* Floris, jedan od poznatih srednjovekovnih ljubavnika i kurtoaznih romana koji su širom čitani, a Cveće je njegova dragana Blanšeflor ("Beli cvet").