Parvi Florentia Mater Amoris

Solon, čije su grudi smatrane čovečanskim hramom božanske mudrosti, i čiji su presveti zakoni još i sadašnjim ljudima jasno svedočanstvo drevne pravde, imao je, kako neki kažu, običaj da često govori kako svaka država, baš poput nas, hoda i stoji na dve noge; od njih, tvrdo je ozbiljno i zrelo, desna je tu da se ne dozvoli da bilo koja greška prođe nekažnjeno, a leva da svako dobro delo bude nagrađeno; i dodavao je da ukoliko se ma koja od dve pomenute stvari ne učini, ili nedovoljno dobro izvrši, bilo iz pokvarenosti, bilo iz nemara, van svake sumnje, država koja bi tako učinila, morala bi hramati: ako bi, međutim, kojim nesrećom zgrešila u obe, gotovo je potpuno izvesno da nikako ne bi ni mogla stajati.

Đovani Bokačo, početak pokude grada Firence zbog progonstva Dantea Aligijerija, Mali traktat u pohvalu Danteu Aligijeriju, 1357.

Mikelanđelo: Nyx III

Svaka udubina, bilo kojeg kraja,

što je svojim likom ispunjavaju stvari, 

brižno čuva noć dok dan gospodari, 

kroz igru sunca i njegova sjaja. 

Jer ako je katkad noć i protjerana,

to uvijek od nekih malih stvari biva, 

od krijesnice čak il samog kresiva, 

al nikad od sjaja ohologa dana. 

Ono što se suncu od sebe otvara,

što kroz tisuć klica i biljaka vrije,

dolazi pod plug marljiva ratara.

Čovjek u sjeni svoje seme sije.

Dokle su noći od dana svetljije,

Koliko i čovek od sveg vredniji je.

Amor kroz bitku i napad 

na svoga vernika krenu

što zbog njeg' trpi sav jad

čiju moć neograničenu

verno sledi, kao senu:

al' milost je néma zasad;

nagradu će ipak njenu

on zaslužiti, znam najzad.

Svaki zbog Amora prepad

ja ću dočekat u trenu,

verno ću podneti beznad

jer snim noću nju žuđenu.

Al' mislim da takvu ménu

on će dočekati nèrad:

jer ja u svom u plamenu

gorim, isto kao nekad.

Niko, neljubazan i krut,

sve o Amoru slabo zna;

al' njegova je takva ćud

kojom svakoga on gna:

doziva nas sa svog dna,

a kako dotle naći put?

Pamet se mora rasut sva

i slediti smer obrnut.

Stvor olak, neveran i lud,

sve o Amoru slabo zna.

Drukčije bije moja grud

što mirno podnosi sva zla.

Pre neg me uze mreža ta

spram njeg' beh gord i grub svud;

sad, kad probuđen sred sna,

vidim, ne bî mi zalud trud.

Preskupo Amor mi proda

čast svoju i carstvo svoje,

jer na početku tog hoda

smer i moj um uzeo je.

Neka više me njih dvoje

ne štite od nepogodâ:

uz mene nek ne postoje,

meni treba tek sloboda.

S Amorom nema mi ishoda,

tuđi puti se ne broje!

Moja menjat zna priroda

sve, kavez, pera i boje,

ali srce sveđ isto je;

pokraj patnji svih i škodâ

u mei još nade stoje,

srce njemu vernost poda.

Ne pomogne l' milost što je

izgubljena, i dobrota

još ću bìti sve te bòje

koje bijem već podosta.

Kretjen de Troa (oko 1135. do 1191.)