Boetije: Orfej

Treća knjiga Boetijeve Utehe Filozofije završava se veoma efektnom pesmom u glikonejskom stihu (sheme: x x – u u – u), jednim od Boetijevih umetnički najuspelijih radova. Narativ, ne sasvim nenalik Ovidiju bavi se mitom o Orfeju u neoplatonističkom čitanju: kao što je Orfej napustio mrak podzemlja, vođen snagom muzike i ljubavi, tako i ljubitelji filozofije treba da hitaju na svetlo istinskog dana, spomenutog u Platonovoj Državi. Metra je bila popularna i među Karolinškim učenjacima, među kojima postoji zapisana i u muziku.

Felix qui potuit boni

Fontem visere lucidum:

Felix qui potuit gravis

Terræ solvere vincula.

Quondam funera coniugis

Vates Threicius gemens,

Postquam flebilibus modis

Sylvas currere, mobiles

Amnes stare coëgerat;

Junxitque intrepidum latus

Sævis cerva leonibus,

Nec visum timuit lepus

Jam cantu placidum canem;

Cum flagrantior intima

Fervor pectoris ureret,

Nec qui cuncta subegerant,

Mulcerent dominum modi,

Immites Superos querens,

Infernas adiit domos.

Illic blanda sonantibus

Chordis carmina temperans,

Quicquid præcipuis

Deæ Matris fontibus hauserat,

Quod luctus dabat impotens,

Quod luctum geminans amor,

Deflet, Tænara commovens,

Et dulci veniam prece

Umbrarum dominos rogat.

Stupet tergeminus novo

Captus carmine janitor:

Quæ sontes agitant metu

Ultrices scelerum Deæ,

Jam mœstæ lacrymis madent:

Non Ixionium caput

Velox præcipitat rota,

Et longa site perditus

Spernit flumina Tantalus:

Vultur dum satur est modis,

Non traxit Tityi jecur.

Tandem, Vincimur, arbiter

Umbrarum miserans ait:

Donemus comitem viro

Emtam carmine conjugem;

Sed lex dona coërceat,

Ne, dum Tartara liquerit

Fas sit lumina flectere.

Quis legem det amantibus?

Major lex amor est sibi.

Heu, noctis prope terminos

Orpheus Eurydicen suam

Vidit, perdidit, occidit

Vos hæc fabula respicit,

Quicumque in superum diem

Mentem ducere quæritis.

Nam qui Tartareum in specus

Victus lumina flexerit,

Quicquid præcipuum trahit,

Perdit, dum videt Inferos.

Srećan je onaj što je izvor

Svetli dobroga video,

Srećan je onaj što lance je

Zemaljske teške strgao.

Pesnik iz Trakije jedared je

Smrt žene svoje oplakivao,

Onaj što je pesmom kretao

Šume, potoke brze ustavljao;

Srna je uz lava bez straha

Počivala, zec se psa bojao

Nije, pesmom ga promenio.

Kad mu bol grud zaparala

Ko plamen gorući srce

Obuzela, pesma što krotila

Sve je gospodara ne miri

Svojega; kivan na bogove

Višnje, u donji zašao je svet.

Tu je na liri zvonkih žica

Pevao on, o svemu što majke

Boginje iz vrela za'vatiše,

O jadu svom i nemoći,

O ljubavi što boli dvostruči.

Tenar se smilovô pesmom,

Molba ponizna umili

Senki i donjeg sveta bogove.

U čudu stoji vratar troglavi,

I njemu pesma u glavi vri.

Boginje osvete, one što

Čine da krivi zadrhte, sve

Suze liju, točak Iksiona

Više ne vija, nit Tantal

Mučeni po vodi ne gaca više.

Jastreba pesma odvrati od

Jetre Titijeve, "Pobedi nas on",

Gospodar senki tad reče,

Neka mu družbenice njegove

Otkupi on je od nas pesmom.

I darom ovim zakon nek

Upravlja - nemoj da osvrne se

On dok iz Tartara sene ne

Umakne sasvim.

Ko će ljubavlju da upravlja,

Ta, zakon je ona sama sebi.

Na okrajku noći samom

Orfej Euridiku je svoju

Video, izgubio, pogubio.

Vama priča je ova, duhom

Što hrlite na svetlo dana.

Ko u Tartara dubinu pogled

Uperi, što od blaga ima gubi

Čim podzemlju crnom kroči.

preveo: Dejan Acović

Inorog II

Legenda o Jednorogu amblematičnoj životinji, jedna je od najlepših koju je stvorio Srednji vek u svome bestijariju, puna lepote i zagonetne privlačnosti. Jedini način na koji životinja bude uhvaćenja jeste da kao mamac posluži mlada devojka, devica. Pesma, delo truvera Tiboa od Šampanje spada u jednu od najpopularnijih srednjovekovnih sa motivom jednoroga (starofrancuski: licorne)

Ausi conme unicorne sui                       Sličan sam tako Jednorogu

Qui s'esbahist en regardant,                  što trgne se kad pokraj puta

Quant la pucelle va mirant.                    Devicu spazi kako luta.

Tant est liee de son ennui,                     I radostan na patnju mnogu

Pasmee chiet en son giron;                    on sruši se na njene grudi:

Lors l'ocit on en traïson.                        tad izdajom ga rane ljudi.

Et moi ont mort d'autel senblant            I mene snađe ta smrt ljuta 

Amors et ma dame, por voir :              Amor me s mojom damom svlada

Mon cuer ont, n'en puis point ravoir.     u njih je moje srce sada.

Dame, quant je devant vous fui             Damo, kad bejah vam kraj nogu,

Et je vous vi premierement,                   Kad ugledah vas prvi puta,

Mes cuers aloit si tressaillant                  drhtaše srce tih minuta,

Qu'il vous remest, quant je m'en mui.     od vas ga uzet ja ne mogu.

Lors fu menez sans raençon                  Od tada, trpeć udes hudi,

En la douce chartre en prison                tamnicom milom ono bludi,

Dont li piler sont de talent                      što žudnjom sva je ogrnuta:

Et li huis sont de biau veior                    stražari mu dva oka mlada,

Et li anel de bon espoir.                         a okov mu je dobra Nada.

De la chartre a la clef Amors                 Ključ tamnice je kod Amora

Et si i a mis trois portiers :                      što stavio je tri vratara:

Biau Senblant a non li premiers,             Lepotu kao gospodara, 

Et Biautez cele en fet seignors;               i Privid što je bez zamora;

Dangier a mis en l'uis devant,                 a i Opasnost tu se šeta

Un ort, felon, vilain, puant,                     bezočna, sramna, zla, prokleta,

Qui mult est maus et pautoniers.             ubica, lopov, hulja stara;

Ciol troi sont et viste et hardi:                 lukavi, smeli, njih su troje,

Mult ont tost un honme saisi.                  čoveku lako lance skroje.

Qui porroit sousfrir les tristors                 Ko podneo bi mnoštvo mora,

Et les assauz de ces huissiers?                 sve nasrtaje tih čuvara?

Onques Rollanz ne Oliviers                      Čak Rolan, koji čuda stvara,

Ne vainquirent si granz estors;                 tu ostaše bez otpora:

Il vainquirent en combatant,                     on beše junak bojnih četa,

Més ceus vaint on humiliant.                    ali ga ovde poraz sreta.

Sousfrirs en est gonfanoniers;                   Patnja im mesto barjaktara;

En cest estor dont je vous di                    u borbi ovoj spas tek to je:

N'a nul secors fors de merci.                   oružje odmah predaj svoje.

Dame, je ne dout més rien plus               Damo, u meni strah ne vlada

Que tant que faille a vous amer.               da moja ljubav biće manja.

Tant ai apris a endurer                             toliko podneh očajanja

Que je suis vostres tout par us;                te pravo je da vaš sam sada.

Et se il vous en pesoit bien,                      Makar mi dala kletvu mnogu,

Ne m'en puis je partir pour rien                odvojit se od vas ne mogu,

Que je n'aie le remenbrer                         jer večno traje moć sećanja

Et que mes cuers ne soit adés                   a želje moga srca streme

En la prison et de moi prés.                      sred tamnice te crne, neme.

Dame, quant je ne sai guiler,                    Damo, za glumu nemam znanja:

Merciz seroit de seson més                      nek milosrđa dođe vreme,

De soustenir si greveus fés.                      mesto da trpim ovo breme!

Tibo od Šampanje (1201. – 1253.)

III Drugi susret s Beatriče. San o pojedenom srcu

Nakon što je prošlo tačno toliko dana da se napunilo devet godina od gore opisanog pojavljivanja te preplemenite, poslednjeg od tih dana dogodilo se da se ta čudesna gospa opet pojavi preda mnom, obučena u najbelju boju, između dve plemenite gospe, koje su bile starije od nje.

I prolazeći putem, skrenula je oči prema onoj strani gde sam se nalazio ja veoma uplašen, i na svoj neizrecivo ljubazan način, zbog kojeg je sada nagrađena u večnome životu, pozdravila me toliko nedužno, tako da mi se u jednom trenutku učinilo da vidim sve oblike blaženstva.

Sat, kad mi je uputila taj najmiliji pozdrav, bio je izvesno deveti toga dana; a pošto je to bilo prvi put da su njene reči stigle do mojih ušiju, osetih takvu blagost, da se kao pijan udaljih od ljudi, i skrasih se u samoći svoje sobe, gde sam mogao razmišljati o toj preljubaznoj.

Dok sam razmišljao o njoj obuzeo me blagi san, u kome mi se ukazala čudesna vizija, jer mi se činilo da u svojoj sobi vidim oblak boje vatre, unutar koga sam razaznavao lik jednog gospara takvoga izgleda da bi se uplašio svakoga ko ga gleda. 

A prikazivao mi se s toliko veselja, da je bilo čudesno; i pritom je govorio mnoge stvari, ali koje nisam razumeo; između nekih, razumeo sam ovo: Ego dominus tuus.

Činilo mi se da vidim kako u njegovom naručju spava neka osoba naga, mada mi se činilo da je bila ogrnuta u bledorujni  veo; dok sam je veoma pažljivo posmatrao, shvatio sam da je to gospa od spasa, koja me prethodnog dana bila pozdravila.

A takođe mi se činilo da ovaj u jednoj od ruku drži nešto, sve u plamenu; i učinilo mi se da mi zbori ove reči: Vide cor tuum.
I nakon što je ostao tako neko vreme, učinilo mi se da budi onu koja je spavala, i toliko se trudio celim svojim duhom, kako bi pojela to što je plamtelo u njegovoj ruci, i što je ona s nevericom jela.

Posle tog, njegova se veselost preobrazi u gorki plač; i tako plačući, ovî gospu svojim rukama, i učinilo mi se da se s njom vinuo prema nebesima; zbog čega me obuze takva zebnja koju moj laki san nije mogao podneti, nego se prekinu i ja se od toga probudih. 

Odmah počeh da razmišljam, te zaključih da je sat, kad mi se ta vizija javila, bio četvrti sat noći; što je jasno značilo da je to bio prvi sat od devet poslednjih sati noći.
Razmišljajući o tome što mi se bilo prikazalo, odlučio sam da sve saopštim onima mnogima koji su u to vreme već bili čuveni pesnici; a pošto sam i sam znao da posedujem veštinu da se izražavam u rimama, odlučio sam da načinim jedan sonet, u kome bih pozdravio sve Amorove vernike.
I, moleći ih da prosude moju viziju, napisao sam im ono što sam video u svom snu. I tako započeh sonet, koji počinje ovako: Sve duše krotke.

A ciascun'alma presa e gentil core            Sve duše krotke i sva srca dobra
nel cui cospetto ven lo dir presente,          koji će primit to što pišem sada,
in ciò che mi rescrivan suo parvente,        Da mišljenje mi kažu kako spada,
salute in lor segnor, cioè Amore.              zdravim u ime boga im, Amora!

Già eran quasi che atterzate l'ore              Tri sata behu minula odskora
del tempo che onne s tella n'è lucente,       doba kad gore sjaje zvezda stada,
quando m'apparve Amor subitamente,      kad javi mi se Amor iznenada,
cui essenza membrar mi dà orrore.            na kog kad mislim, obuzme me mora.

Allegro mi sembrava Amor tenendo          Čil mi se činjaše Amor, na dlanu
meo core in mano, e ne le braccia avea     držeći moje srce, a uz telo
madonna involta in un drappo dormendo.  gospu svijenu u vel, uspavanu.

Poi la svegliava, e d'esto core ardendo      Zatim je prenu i da kao hranu
lei paventosa umilmente pascea:                njoj smerno uplašenoj, srce vrelo:
appresso gir lo ne vedea piangendo.          tad ga videh gde ode, jer to ga ganu.

Prethodni sonet podeljen je na dve celine; u prvoj pozdravljam i tražim odgovor; u drugoj dajem uputstvo na šta bi mi trebalo odgovoriti. Druga celina počinje: Tri sata behu.

Na ovaj moj sonet odgovorili su mi mnogi i na različite načine; a među onima koji su odgovorili bio je i taj koga zovem svojim prvim prijateljem, od koga sam dobio sonet koji počinje: Vedesti al mio parere ogni valore, Videste, mislim, lik moćnoga stvora...

I to je kao početak prijateljstva između njega i mene, kad je saznao da sam mu ja poslao sve to. 

Pravi smisao mog sna nije bio nikome jasan odmah, ali sad je više nego očigledan bilo kome.

Dante, Novi život

Ovom Danteovom sonetu, koji je i prvo njegovo napisano delo sliči stanca iz pesme broj IV prvog trubadura, Gijoma Akvitanskog: 

No sai cora-m fui endormitz,
Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau,
E no m'o pretz una fromitz,
Per saint Marsau!

Ne znam da l' bdijem, il' je san

ne znam ma rekli da je dan;

skoro mi srce skoči van

s bolom u dnu:

o njemu kao da miš je vran

brinem se tu.

De Beltatz

Ar resplan la flors enversa

Pels trencans rancs e pels tertres

Quals flors? Neus, gels e conglapis

Que cotz e destrenh e trenca;

(Sada sja već cvet iskrenut

po oštrom stenju i bregu

Kakav cvet? Sneg, led i inje

što muče taru i seku)

Trubadurke (prov. trobairitz) su znamenita pojava za istoriju muzike i književnosti; one su bile prve kompozitorke svetovne muzike Evrope; pisale su poeziju, svirale instrumente i nastupale na provansalskim dvorovima. Sve su uvek bile plemenitog porekla, za razliku od trubadura. Zanimljiva trobairica jeste Bijetric od Romana, koja je svoju pesmu posvetila drugoj ženi. Pesma, pisana u fin' amors stilu opisuje njenu fizičku želju, ali i kurtoazno divljenje prema voljenoj dami, Mariji.

Jedna druga trubadurka, odnosno trobairic, Grofica od Dija (aktivna oko 1200) do te mere je obavijena maglom vremena, da niti možemo sa izvesnošću znati ne samo kad je rođena - što je manje važno, to je slučaj sa većinom pesnika - nego ni njeno pravo ime - da li je Beatric, ili Izoarda - da li je bila u ljubavi sa trubadurom Rembautom od Oranža - i - kao vrhunac svega - da li je ona uopšte autor četiri pesme koje su ostale za njom!

Njena Vida je veoma sažeta: Grofica od Dija, dama lepa i dobra, udata za Gijoma I od Poatjea, a volela je Rembauta od Oranža.

Iz ovog kratkog teksta nastala je cela jedna mitologija, i najbolje je prihvatiti u tom obliku; jer, kako inače rasplesti klupko, kad istorija poznaje dvojicu grofova Gijoma od Poatjea, a obojica bi mogla biti onaj iz Vida. Od nje su ostale četiri pesme, a pripisuje joj se i peta, za koju se do skora verovalo da je sastavio Rembaut od Oranža.

Jedna od njenih pesama počinje stihovima koje je isklesao lično Arno Danijel:          

                                                                  Ab job et ab joven m'apais

             e jois e jovens m'apaia...

             Radošću i mladošču se hranim,

                Radost i mladost me hrane...

Grofica de Dija jedina je trubadurka čija je poezija sačuvana sa muzikom; upravo za njenu pesmu A chantar. Muzički izvori toga vremena kazuju da je njena muzika najčešće izvođena na fruli, ili uz zvuke frule. Njen jezik je optimističan, često peva pohvale sebi i ljubavi, ali i izdaji; u nekim pesmama ona se ruga lausengier, odnosno osobama koje ogovaraju, poredeći ih sa oblakom koji skriva sunce.

A chantar m'ér de çò qu'eu no volria,                        Pevam o tom o čem ne bih htela,
Tant me rancur de lui cui sui amia;                             jer zbog njega ja sam nevesela
Car eu l´m mais que nulha ren que sia:                       njega volim, pripadam mu cela:
Vas lui no'm val Mercés ni Cortezia                           al' ni Ljubaznost, ni Dobra Dela,
Ni ma beltatz ni mos prètz ni mos sens;                      ni draž moju, ni duh moj, on neće;
Qu'atressí'm sui enganad'e trahia                                k'o da ružnog lika sam i tela,
Com degr'ésser, s'eu fos desavinens.                          izda mene, leđa mi okreće.

D'aissò'm conòrt, car anc non fi falhensa,                   Jedno me teši, jer moje sve su,
Amics, vas vos per nulha captenensa;                         misli, misli daleke zlom besu;
Ans vos am mais non fetz Seguís Valensa,                  ljubim vas više no Segen Valesu,
E platz mi mout que eu d'amar vos vensa;                   i volim kad me snovi zanesu,
Lo meus amics, car ètz lo plus valens;                        jer časti nema od vaše veće;
Mi faitz orgòlhs en ditz et en parvensa                        al preda mnom spuštate zavesu
E si ètz francs vas totas autras gens.                           gledajuć pažljivo neke treće.

Meravelh me com vòstre còrs s'orgòlha,                     Mene čudi što ste srca hola,
Amics, vas me, per qu'ai razon que'm dòlha;               mili, i to je razlog mog bola;
Non es ges dreitz qu'autr' amors vos mi tòlha,             moja je ljubav od sviju bolja,
Per nulha ren que'us diga ni acòlha.                             ma šta da zbori svet izokola.
E membre vos quals fo'l comensamens                        I setite se na pramaleće
De nòstr'amor! Ja Dòmnedeus non vòlha,                    ljubavi naše! Nije mi volja,
Qu'en ma colpa sia'l departimens.                                Bog zna, da dođe kraj te sreće.

Proeza grans, qu'el vòstre còrs s'aizina,                        Silna hrabrost, što vam srce kiti,
E lo rics prètz qu'avètz m'en ataïna;                              brine me, i vaš lik plemeniti;
Qu'una non sai, lonhdana ni vezina,                              jer ne znam damu što nežne niti
Si vòl amar, vas vos no si' aclina;                                 ne plete vaša želeći biti;
Mas vos, amics, ètz ben tant conoissens                       al' vi, mili, znate koje cveće
Que ben devètz conóisser la plus fina:                          verno štiti svoj miris vlastiti;
E membre vos de nòstres covinens.                              i pamtite našu noć uz sveće,

Valer mi deu mos prètz e mos paratges                         Ja znam svoje poreklo i vrednost,
E ma beutatz, e plus mos fins coratges;                         i lepotu, i svog srca vernost;
Per qu'eu vos man, lai on es vòstr'estages,                    stog vam šaljem, tamo, kao lep most,
Esta chanson, que me sia messatges                              ovu pesmu, i još imam smelost
E vòlh saber, lo meus bèls amics gens,                          da vas pitam, mili, zašto sleće
Per que vos m'ètz tant fèrs ni tant salvatges;                  od vas prema meni sva ta jetkost;
No sai si s'es orgòlhs o mals talens.                               je l' to oholost, il' nešto preteće?

Mas aitan plus vòlh li digas, messatges,                          Kaži mu, glasniče, da za lep most
Qu'en tròp d'orgòlh an gran dan maintas gens.                oholost nije čvrst temelj sreće.

Het Melkmeisje

Sve dok ona žena u Kraljevskom muzeju
u naslikanoj tišini i usredseđenosti
iz dana u dan sipa
mleko iz bokala u činiju,
svet ne zaslužuje
smak sveta.

Vislava Šimborska

Dolina nemira

Dolina mala to beše pre                Once it smiled a silent dell
U kojoj ljudi bilo nije                    Where the people did not dwell
Pođoše u rat jednog trena             They had gone unto the wars
Sledeći zvezde hladnih zena           Trusting to the mild-eyed stars
Što s plavih kula noću skreću                         Nightly, from their azure towers
Stražarski pogled svoj ka cveću                     To keep watch above the flowers
Dok celog dana među njima                           In the midst of which all day
Sunce u lenjim leži snima                                The red sunlight lazily lay
Posetilac će priznati sada                Now each visitor shall confess
Da tužnom doli nemir vlada             The sad valley's restlessness
Sve osim zraka što, sve teži            Nothing there is motionless
Nad magičnom samoćom leži         Nothing save the airs that brood over the magic solitude
Stabla bez vetra da im gib prida      Ah, by no wind are stirred those trees
Drhte ko more koje se kida            That palpitate like the chill seas
Oko maglovitih Hebrida                                  Around the misty Hebrides.
Ah, nema nigde vetru znaka                            Ah, by no wind those clouds are driven
Da hrpu šuštavih oblaka                                 That rustle through the unquiet Heaven
Nebom od zore gna do mraka                        Uneasily, from morn till even
Nad ljubičicama koje mazne           Over the violets there that lie
Liče na ljudske oči razne                 In myriad types of the human eye
Nad ljiljanima koji kriju                   Over the lilies there that wave
Bezimen grob gde suze liju                               And weep above a nameless grave
Njišu se - cure kapi večne                                They wave: - from out their fragment tops
Iz mirisne im čaške mlečne                                Eternal dews come down in drops
Plaču, niz stabljike im puze                               They weep: - from off their delicate stems
Poput dragulja trajne suze.                                Perennial tears descend in gems.

Sam

Još u detinjstvu ja ne bejah

drugima sličan - niti gledah

drugima slično - nije htela

duša da pije s opšteg vrela - 

S izvora istog nisam pio

ni svoju tugu - zanos čio

ne mogah srcu svom da dam - 

i sve što voleh, voleh sam.

Tad u detinjstvu - u dan prvi 

burnog života svog - povrvi
iz svih dubina dobra i zla
ta tajna što me večito grizla - 
iz bujica, iz svežeg zdenca - 
iz planinskog crvenog venca - 
iz sunca koje sli vrh mene
u jesen boje pozlaćene - 
iz munje čija plamna strela
kraj mog je puta proletela - 
iz bure kojom sav se oblih
i oblaka što dobi oblik
(ne muteć Plavet tu visoku)
demona nekog u mom oku.

(1829.)