III Drugi susret s Beatriče. San o pojedenom srcu

Nakon što je prošlo tačno toliko dana da se napunilo devet godina od gore opisanog pojavljivanja te preplemenite, poslednjeg od tih dana dogodilo se da se ta čudesna gospa opet pojavi preda mnom, obučena u najbelju boju, između dve plemenite gospe, koje su bile starije od nje.

I prolazeći putem, skrenula je oči prema onoj strani gde sam se nalazio ja veoma uplašen, i na svoj neizrecivo ljubazan način, zbog kojeg je sada nagrađena u večnome životu, pozdravila me toliko nedužno, tako da mi se u jednom trenutku učinilo da vidim sve oblike blaženstva.

Sat, kad mi je uputila taj najmiliji pozdrav, bio je izvesno deveti toga dana; a pošto je to bilo prvi put da su njene reči stigle do mojih ušiju, osetih takvu blagost, da se kao pijan udaljih od ljudi, i skrasih se u samoći svoje sobe, gde sam mogao razmišljati o toj preljubaznoj.

Dok sam razmišljao o njoj obuzeo me blagi san, u kome mi se ukazala čudesna vizija, jer mi se činilo da u svojoj sobi vidim oblak boje vatre, unutar koga sam razaznavao lik jednog gospara takvoga izgleda da bi se uplašio svakoga ko ga gleda. 

A prikazivao mi se s toliko veselja, da je bilo čudesno; i pritom je govorio mnoge stvari, ali koje nisam razumeo; između nekih, razumeo sam ovo: Ego dominus tuus.

Činilo mi se da vidim kako u njegovom naručju spava neka osoba naga, mada mi se činilo da je bila ogrnuta u bledorujni  veo; dok sam je veoma pažljivo posmatrao, shvatio sam da je to gospa od spasa, koja me prethodnog dana bila pozdravila.

A takođe mi se činilo da ovaj u jednoj od ruku drži nešto, sve u plamenu; i učinilo mi se da mi zbori ove reči: Vide cor tuum.
I nakon što je ostao tako neko vreme, učinilo mi se da budi onu koja je spavala, i toliko se trudio celim svojim duhom, kako bi pojela to što je plamtelo u njegovoj ruci, i što je ona s nevericom jela.

Posle tog, njegova se veselost preobrazi u gorki plač; i tako plačući, ovî gospu svojim rukama, i učinilo mi se da se s njom vinuo prema nebesima; zbog čega me obuze takva zebnja koju moj laki san nije mogao podneti, nego se prekinu i ja se od toga probudih. 

Odmah počeh da razmišljam, te zaključih da je sat, kad mi se ta vizija javila, bio četvrti sat noći; što je jasno značilo da je to bio prvi sat od devet poslednjih sati noći.
Razmišljajući o tome što mi se bilo prikazalo, odlučio sam da sve saopštim onima mnogima koji su u to vreme već bili čuveni pesnici; a pošto sam i sam znao da posedujem veštinu da se izražavam u rimama, odlučio sam da načinim jedan sonet, u kome bih pozdravio sve Amorove vernike.
I, moleći ih da prosude moju viziju, napisao sam im ono što sam video u svom snu. I tako započeh sonet, koji počinje ovako: Sve duše krotke.

A ciascun'alma presa e gentil core            Sve duše krotke i sva srca dobra
nel cui cospetto ven lo dir presente,          koji će primit to što pišem sada,
in ciò che mi rescrivan suo parvente,        Da mišljenje mi kažu kako spada,
salute in lor segnor, cioè Amore.              zdravim u ime boga im, Amora!

Già eran quasi che atterzate l'ore              Tri sata behu minula odskora
del tempo che onne s tella n'è lucente,       doba kad gore sjaje zvezda stada,
quando m'apparve Amor subitamente,      kad javi mi se Amor iznenada,
cui essenza membrar mi dà orrore.            na kog kad mislim, obuzme me mora.

Allegro mi sembrava Amor tenendo          Čil mi se činjaše Amor, na dlanu
meo core in mano, e ne le braccia avea     držeći moje srce, a uz telo
madonna involta in un drappo dormendo.  gospu svijenu u vel, uspavanu.

Poi la svegliava, e d'esto core ardendo      Zatim je prenu i da kao hranu
lei paventosa umilmente pascea:                njoj smerno uplašenoj, srce vrelo:
appresso gir lo ne vedea piangendo.          tad ga videh gde ode, jer to ga ganu.

Prethodni sonet podeljen je na dve celine; u prvoj pozdravljam i tražim odgovor; u drugoj dajem uputstvo na šta bi mi trebalo odgovoriti. Druga celina počinje: Tri sata behu.

Na ovaj moj sonet odgovorili su mi mnogi i na različite načine; a među onima koji su odgovorili bio je i taj koga zovem svojim prvim prijateljem, od koga sam dobio sonet koji počinje: Vedesti al mio parere ogni valore, Videste, mislim, lik moćnoga stvora...

I to je kao početak prijateljstva između njega i mene, kad je saznao da sam mu ja poslao sve to. 

Pravi smisao mog sna nije bio nikome jasan odmah, ali sad je više nego očigledan bilo kome.

Dante, Novi život

Ovom Danteovom sonetu, koji je i prvo njegovo napisano delo sliči stanca iz pesme broj IV prvog trubadura, Gijoma Akvitanskog: 

No sai cora-m fui endormitz,
Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau,
E no m'o pretz una fromitz,
Per saint Marsau!

Ne znam da l' bdijem, il' je san

ne znam ma rekli da je dan;

skoro mi srce skoči van

s bolom u dnu:

o njemu kao da miš je vran

brinem se tu.