Fridrih Helderlin: Mir

Rat je otac svih i kralj svih, 

i on jedne izbaci na videlo kao bogove, 

a druge kao ljude; 

jedne učini robovima, 

a druge slobodnima.

Heraklit

Ko da su stare vode, što _ _ _

_ _ _ _ _ _ u drugi gnev,

u strašniji preobraćene,

došle jer valjda da opet čiste,

ovako godinama je bujao,

talasao se, plaveći zemlju svu,

boj nečuveni, te svud zastre

tmina i bledilo glave ljudi.

Junaka sile brizgahu kao val

i nestajahu, slugama često rad

prekratila bi, osvetnice,

ratnike vodeć u dom na počin.

O, ti, što neumoljivo pogađaš

i plašljivog i presilnog, te im rod

do poslednjeg potomka drhti,

jadan, od udarca toga strašnog,

i držiš uzde krišom i držiš bič

da sputavaš i goniš, o Nemezo,

a kažnjavaš i mrtve, jer bi

pod italijanskim nebom mirno

još osvajači pradrevni spavali.

Ni dokone pastire ne štediš zar,

i nisu l' najzad predovoljno

platili narodi za san dubok?

Ko poče? Ko je doneo kletvu? To

od skora nije; preci što prvi put

izgubili su meru, nisu

znali to, gonjeni duhom svojim.

Po glavi vole smrtnici predugo

da gaze jedni druge, o vlast se pru,

od suseda ih strah, i nema 

čovek na sopstvenoj njivi sreće.

Leluja, bludi, nalik na haos, soj

u previranju, želje mu lutaju,

od briga hladan, divalj, plašljiv

vazda je život tih siromaha.

A mirno ti niz pouzdan hodiš put,

o, majko Zemljo sjajna. Sva prolećem

ti cvetaš, skladan hod je tvojih

godišnjih doba, o živodajna!

Pa hodi, svetih muza i zvezda svih

ljubimče, miru željen, podmladi nas,

o, hodi, daj nam u životu

opstanka, hrabrosti opet daj nam.

Ti nevini! Pa deca su mudrija,

bezmalo, od nas starijih; razdor um

ne pometa im, ostale su

jasne i radosne oči njima.

I ko što gleda sudija, ozbiljno

nasmešen, s drugim svetom na borbe žar

u trkalištu, gde mladiću

kola u oblaku praha gone,

nad nama tako smeši se Helije

i nikad nije, veseli višnji, sam, 

jer rascetale zvezde etra,

svete i slobodne kruže večno.

Petrarka: XXXV

                        Andrea del Saro, La Dama col Petrarchino, 1528.

Zamišljen, sam, ja najpustije kraje polaganim i sporim mjerim krokom, i skloniti se gledam budnim okom sa mjesta kuda ljudska noga ne staje. Zaštite druge ne znam da si stvorim od očiju vidovitih; jer svako po neveselu mom držanju lako izvana čita da unutra gorim:  u tako, mnim, sad znaju rijeke, česte, brda i žali na kakav sam sviko život, za koji ne zna drugi niko. Al' ne znam tako strme, divlje ceste kud Amor ne bi za mnom došo skorim krokom mi zborit, i ja s njim da zborim.

Solo et pensoso i piú deserti campi vo mesurando a passi tardi et lenti, et gli occhi porto per fuggire intenti ove vestigio human l'arena stampi. Altro schermo non trovo che mi scampi dal manifesto accorger de le genti, perché negli atti d'alegrezza spenti di fuor si legge com'io dentro avampi: sí ch'io mi credo omai che monti et piagge et fiumi et selve sappian di che tempre sia la mia vita, ch'è celata altrui. Ma pur sí aspre vie né sí selvagge cercar non so ch'Amor non venga sempre ragionando con meco, et io co'llui.