Fridrih Helderlin: Mir

Rat je otac svih i kralj svih, 

i on jedne izbaci na videlo kao bogove, 

a druge kao ljude; 

jedne učini robovima, 

a druge slobodnima.

Heraklit

Ko da su stare vode, što _ _ _

_ _ _ _ _ _ u drugi gnev,

u strašniji preobraćene,

došle jer valjda da opet čiste,

ovako godinama je bujao,

talasao se, plaveći zemlju svu,

boj nečuveni, te svud zastre

tmina i bledilo glave ljudi.

Junaka sile brizgahu kao val

i nestajahu, slugama često rad

prekratila bi, osvetnice,

ratnike vodeć u dom na počin.

O, ti, što neumoljivo pogađaš

i plašljivog i presilnog, te im rod

do poslednjeg potomka drhti,

jadan, od udarca toga strašnog,

i držiš uzde krišom i držiš bič

da sputavaš i goniš, o Nemezo,

a kažnjavaš i mrtve, jer bi

pod italijanskim nebom mirno

još osvajači pradrevni spavali.

Ni dokone pastire ne štediš zar,

i nisu l' najzad predovoljno

platili narodi za san dubok?

Ko poče? Ko je doneo kletvu? To

od skora nije; preci što prvi put

izgubili su meru, nisu

znali to, gonjeni duhom svojim.

Po glavi vole smrtnici predugo

da gaze jedni druge, o vlast se pru,

od suseda ih strah, i nema 

čovek na sopstvenoj njivi sreće.

Leluja, bludi, nalik na haos, soj

u previranju, želje mu lutaju,

od briga hladan, divalj, plašljiv

vazda je život tih siromaha.

A mirno ti niz pouzdan hodiš put,

o, majko Zemljo sjajna. Sva prolećem

ti cvetaš, skladan hod je tvojih

godišnjih doba, o živodajna!

Pa hodi, svetih muza i zvezda svih

ljubimče, miru željen, podmladi nas,

o, hodi, daj nam u životu

opstanka, hrabrosti opet daj nam.

Ti nevini! Pa deca su mudrija,

bezmalo, od nas starijih; razdor um

ne pometa im, ostale su

jasne i radosne oči njima.

I ko što gleda sudija, ozbiljno

nasmešen, s drugim svetom na borbe žar

u trkalištu, gde mladiću

kola u oblaku praha gone,

nad nama tako smeši se Helije

i nikad nije, veseli višnji, sam, 

jer rascetale zvezde etra,

svete i slobodne kruže večno.