Itaka

Kada kreneš na put za Itaku

zaželi da dug to bude put,

pothvata pun, opasnosti i saznanja.

Lestrigonaca, Kiklopa

i srditog Posejdona ne plaši se!

Na takve nikada naići nećeš

sve dok misao je tvoja uzvišena

i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa

niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš

ako ne nosiš ih u samome sebi

i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put

svitanja ljetnjih pun

u koja ćeš – kolike li radosti – 

ulazit u luke prvi put viđene.

Pred feničkim zastani tezgama

i snabdij se finim stvarčicama:

sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;

uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,

što više upravo raskošnih mirisa.

Pođi u mnoge gradove misirske

da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.

I na umu uvijek Itaku zadrži.

Stići na nju tvoja je sudbina.

Al' nipošto ne žuri na tom putu.

Bolje neka mnogo godina potraje

da na otok pristaneš ko starac

bogat onim što na putu stekao si

ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.

Bez nje ne bi ni krenuo na put.

No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.

Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima

shvatićeš već što Itake znače.

Konstantin Kavafi 

Fridrih Helderlin: Patmos

Bliz je

i teško dokučiv Bog.

Ali gde je opasnost

raste i spasonosno.

U tminama borave

orlovi i neustrašivo hode sinovi Alpa preko ponora

lako građenim mostovima.

Zato, jer zgomilani su uokrug

vrhunci vremena,

a najvoljeniji blizu borave, i malakšu

na najrazdvojenijim brdima,

daj nam tad, nedužna vodo,

o krila nam daj, u najvernijem smislu

da pređemo preko i vratimo se.

Tako zborih, kada odvede me

brže no što sam slutiti mogao

i daleko, gde nikada

mišlju ne stigoh, genije neki

iz moje kuće. Svetlucahu

u sumraku, kada pođoh,

senovita šuma

i čežnjivi potoci

zavičaja; ne poznavah više zemlje;

ali uskoro, u svežem sjaju

tajanstveno

u zlatnoj pari rascveta se

brzo uzrasla,

s koracima sunca,

 s hiljadama vrhunaca miomirisna

preda mnom Azija, i zablešten iskah

pogledom nešto znano, jer nevičan

bejah tim širokim stazama, gde dole

niz Tmol putuje

zlatom iskićeni Paktol

i Taurus stoji i Mezogina,

i cveća prepun vrt

mirna je vatra; ali u svetlu

cveta visoko srebrni sneg;

i svedok besmrtnog života

prastari bršljan raste

na nedostupnim liticama; i kedrovi i lovor,

stubovi živi nose

svečane

bogosazdane dvorce.

Nek i šumore oko kapije Azije

u odlasku na razne strane

po neizvesnoj ravni mora

mnogi drumovi bez senke,

ipak ostrva poznaje brodar.

I jer sam čuo

da od obližnjih jedno

jeste Patmos,

prohtelo mi se silno

tamo da svratim, i tamo

tamnoj se približim pećini.

Jer drukčije no Kipar

mnogoizvorni, ili

drugo ostrvo neko

prebiva divotno Patmos,

al gostoljubiv je

u siromašnijem

domu svome ipak,

i kad iz brodoloma il tužeći

za zavičajem ili

za preminulim drugom

približi mu se neki

stranac, on rado počuje, i deca mu,

glasovi tople dubrave

i zvuci gde ospe se pesak

i napukne tle u polju

slušaju ga, i s ljubavlju se vraća

odjek tužaljci čovekovoj. Tako nekad

negovaše ostrvo bogovoljenog onog

vidovitog, koji u blaženoj mladosti

pošao beše

sa sinom Svevišnjeg, nerazdvojan, jer

voljaše Olujonosac jednostavnost

toga mladića, a pažljivi je čovek

jasno sagledao lice Boga,

kada su, pri tajni čokota,

zajedno sedeli u času gozbe,

i u veličini duše, spokojno sluteći, smrt

izgovori Gospod, i ljubav potonju, jer nikada dosta 

ne mogaše tada o dobroti da se

nagovori, i da razvedri, kada

video bi je, srdžbu sveta.

Jer sve je dobro. Zatim umre. Mnogo bi

o tome moglo da se kaže. A naposletku još

najradosnijeg, pobedna pogleda, videše ga prijatelji,

ali tugovahu, kada već

veče bi, udivljeni,

jer odluku su veliku u duši nosili

ti muževi, ali pod suncem voljahu

život i ne htedoše da ispuste 

lice Gospoda

i zavičaja. To utisnuto im beše,

kao vatra u gvožđe, a do boka im je

hodila senka voljenog.

Zato im on je poslao

duha, i zadrhta vaistinu

kuća i oluje božje valjahu se

tutnjeći daljem

iznad glava u slutnji dok su, u mislim teškim,

sakupljeni bili junaci smrti,

kada im se, na rastanku, 

još jednom ukazao.

Jer sada se ugasi sunčev dan

kraljevski, i prelomi 

skiptar pravozračni

u božanskoj patnji, svojom voljom,

jer sve treba opet da vrati se

u pravo vreme. ne bi dobro bilo

docnije da beše, i prekinuto naglo, neverno,

delo ljudsko, i radost beše

ubuduće

boraviti u noći što voli nas, i čuvati

u bezazlenim očima netremice

ponore mudrosti. A zelene se 

i pod brdima duboko žive slike,

no strašno je kako tu i tamo Bog

beskrajno rastura ono što živo je.

Jer već i ostaviti

lica dragih prijatelja

i daleko preko bregova ići 

usamljen, gde dvostruko

objavljen, jednim govoraše glasom

nebeski duh; a to ne bi prorečeno, nego

za uvojke ih ščepa, prisutno,

kad iznenada se

u odlasku žurnom obazre na njih

Bog, a oni zakletvom,

da bi zastao, imenovaše zlo

da vezano je odsad kao užadi zlatnom

i pružiše jedni drugima ruke - 

ali kad umre zatim

onaj za kog najviše

prianjaše lepota, tako da mu u liku

stajaše čudo i nebesnici na njega

ukazivahu, i kada, večna sebi zagonetka,

ne mogu da se međusobno shvate

oni koji su živeli zajedno

u sećanju, a ne biva nošen samo

pesak ili vrba, i zahvaćen hram,

no i čast poluboga

i bližnjih mu prohuji

i čak i Svevišnji 

odvraća svoje lice

jer nigde ništa više

besmrtno na nebu ili na zelenoj zemlji

nema da se vidi, šta je to?

To je zamah sejača, kad zahvata

lopatom pšenicu

i upolje je baca, uzvitla iznad gumna.

Do nogu mu pada ljuska, ali

do kraja stiže zrno,

i nije zlo ako od toga nešto

propadne, i govorenja

utihne živi zvuk

jer i božansko delo našem liči,

neće Svevišnji istodobno sve.

Doduše, ima gvožđa u dubini

i usijanih smola u Etni;

tako bih i ja imao blaga

lik da oblikujem, i da vidim

Hrista, sličnog onome kakav beše,

no kad bi neko podstaknuo sebe

i tužnom besedom, usput, bespomoćnog

mene spopao, da zadivim se i da ushte

lik božji da oponaša sluga - 

u srdžbi vidljive ugledao sam jednom

gospodare neba, ne da bih bio nešto, nego

da učim. Blagonakloni su, no najmrže im je,

dok su na vlasti, lažno; i tada

ljudsko više među ljudima ne važi.

Jer ne vladaju oni, al zato vlada

besmrtni usud, a njihovo se delo

pokrećemo samo i žurno ide svršetku.

Jer kada još više se uspne nebeska

povorka trijumfalna, imenovaće jaki

suncu sličnog likujućeg sina Svevišnjega

kao ugovoren zrak, i tu je padalica

pesme, nadole pokazuje,

jer ništa nije obično. Ona budi

mrtve koje ne zarobi još

sirovost. Ali mnoge

plašljive oči čekaju

da vide svetlost. Ne žele one

pod oštrim ztakom da cvetaju,

premda im zlatna uzda hrabrost zadržava.

Ali kada sveta snaga,

u zaboravu sveta

ko iza nabreklih veđa,

spokojnim sjajem pada iz svetih spisa, mogu

zbog milosti te u radosti vežbati se

pri mirnom pogledu.

I ako me nebesnici sada,

kao što verujem, vole,

koliko li će tek tebe;

jer jedno mi je znano,

a to je da volja

nebeskoga oca mnogo

za tebe znači. Miran je njegov znamen

na zatutnjalom nebu. A ima neko ko stoji

pod njim celog života. Jer živi još Hristos.

Al došli su junaci, svi sinovi mu,

i sveti spisi o njemu,

i munju tumače

dela zemlje do danas,

to neizdrživa je trka. Al on tu prisutan je. Jer njemu

sva dela njegova odvajkada su znana.

Suviše, suviše dugo je već

čast nebesnika nevidljiva.

Jer skoro prste moraju nam oni

da vode, i sramno

otkida nam sila neka srce.

Jer žrtvu hoće nebesnici svi,

a kad je neki zanemaren bio

to nikad nije urodilo dobrim.

Služili smo majci zemlji,

a nedavno i svetlu sunca služili smo,

ne znajući to; al Otac,

koji nad svima vlada, voli

najviše da o čvrstome slovu

staramo se, a dobro tumačimo

postojeće. Tome sledi nemački pev.

1812.

Fragment I

Starogrčka pesnikinja Praksila je sastavila skolion Adonisu u kome on iz Podzemlja odgovara na pitanje šta je nalepše što je za sobom ostavio:

κάλλιστον μὲν ἐγὼ λείπω φάος ἠελίοιο,

δεύτερον ἄστρα φαεινὰ σεληναίης τε πρόσωπον

ἠδὲ καὶ ὡραίους σικύους καὶ μῆλα καὶ ὄγχνας

"Najlepše što za sobom ostavljam je svetlost sunca,

zatim treptaj zvezda i punog meseca lik

još i zrele krastavce u njihovo pravo vreme, jabuke i kruške."

Sad napuštam zauvek najljepšu sunčevu svjetlost,

napuštam zvijezde jasne i Mjeseca blistavo lice,

napuštam ljetne plodove zemlje, jabuke kruške.

(450. godina p.n.e.)

Sapfo: fragmenti II

Kad pala je tamna noć,

počeše djevojke u snu svetkovati

Demetrinu noćnu svetkovinu.

Pjevahu pjesme pune miline

njoj i Nimfama,

što su im haljine modre

poput ljubičica.

Pjevaču, da me utješiš, uzmi liru

i o njoj mi pjevaj,

što na grudima nosi kitu ljubičica,

a dok korača, sve zanosi svojom ljepotom

Propalo je moje nastojanje,

pa ipak iz daljine zamišljam

da vidim tvoj lik[...]

Zimsko je doba[...]

i srce gorko plače[...]

[...]Ipak ćemo se sjetiti ljepota

što smo ih doživjeli u mladosti.

Proživjeli smo radosti mnoge

i vidjeli blistavi sjaj mladosti

[...]i[...]

[...]pjesme[...]

[...]i[...]

[...]kola...[...]

Slutnja o smrti

Slušaj, božanstvo ono što u Had odvodi žive

objavilo se meni čudnim znamenjem.

Pohodio me Hermo, glasnik nebeski,

koji sve one oslobađa od tuge

što više ne mogu da se suncu dive.

Rekoh, kad ga ugledah:

- Dobro mi došao, moćni bože,

jer ljubav puna žara

u mom srcu nemilostivo hara.

I patim. Trpim i stradam.

u meni bdije čežnja za smrću

i ja želim da vidim obale Aheronta,

gdje narošeno rosom

cvate lotosovo cvijeće....

Odabrani fragmenti Sapfo

O čiste Harite ruku ružičastih,

o kćeri Zeusove,

i vi ljepokose Muze!

Dođite ovamo, Muze, dođite,

svoj blistavi dom napustite!

I ti, Kaliopo, dođi!...

***

Kao zumbul, koji u planini

izgaze nogama pastiri,

pa zgažen leži i u purpuru krvari.

***

Ljubav danas razdire moje srce.

Ona je ko vjetar koji u planini

na hrastove stoljetne udara...

Djevojci koja ne voli poeziju

Kad umreš, na odar će te izložiti,

a zatim će uspomena na tebe izblijedeti,

jer ti ne bereš pijerijske ruže,

što cvjetaju na radost sunca.

Tako ćeš nepoznata lutati po Hadovu carstvu

lebdeći kroz povorke mračnih sjena.

Samoća

Zašao je mjesec, skrili se Vlašići.

Ponoć je. Vrijeme domijenka bježi,

dok Sapfa osamljena i budna leži.

Mjesec i zvijezde

Zvijezde oko lijepog mjeseca

skriše svoje svijetlo lice,

jer puna mjesečina

osvijetljuje cijeli krajolik

svojim srebrnim svijetlom.

Tamna je, mrka je noć,

a mene obuzeo zdravi san

te kroz sanje razgovaram s Afroditom...

San i noć

San, s očima crnim, - 

u noći, koja sazrijeva prije vremena...

*

Kad ih je san tokom cijele noći varao...

*

O da noć bude dvostruka za me...

*

O utvaro noćna što crnim krilima

salijećeš moje uzglavlje

slična snu, milom božanstvu.

Djevojaštvo

Zaručnica:

- Djevojaštvo, djevojaštvo, kamo odlaziš,

kad si me već napustilo?"

Djevojaštvo;

- Više nikad k tebi neću doći,

više nikad u tvoj naručaj neću doći!"

Zora

Uzvišena Zora...

Najednom se pojavi Zora

sa sandalama zlatnim,..

Gledajte, promatrajte 

kako sviće Zora,

ta uzvišena božica,

ljepotica sa zlatnim potplatama.

Otkriće svijetla

I sučev sjaj,

što blistavo sja nad cijelim gradom,

ne zasenjuje naše oči,

već ih jača i blistavim sjajem

i radošću puni.

Taj blistavi u modrini sunčev sjaj

ljepši je od cvetova perunike.

Tek su ga danas sunce i zemlja

otkrili ljudskomu oku.

preveo Ton Smerdel

Erina

Doranka Erina s otočića Tela blizu Roda ispevala je epsku pesmu Preslicu. Sačuvali su se epigrami pod njenim imenom. Živi negde u VI veku p.n.e.
Epigrami su tužbalice povodom smrti Baukide, učenice Sapfo, takođe poznate grčke pesnikinje.
Vizantijska enciklopedija Suda, veli da je umrla neudata sa 19. godina i pisala na mešavini eolskoga i dorskoga narečja.
Od Preslice nije ostalo bog zna koliko očuvano. Ispoljava se elegijski, neposredan stil u žaljenju svoje drage, možda i molitva/želja bogovima da i ona sama tako ne završi. Pletenje je u poemi metafora pripovedanja, ali i onoga što čine Suđaje, kao i tradicionalno ženske domaće aktivnosti. Smrt, kao i brak, od kojih Erina gubi svoju prijateljicu udružuju se, slično kao u mitu o Persefoni.

Prevedena dva epigrama pute nas da pomislimo na ograđeno mesto pokraj puta. U sredini stoji grob Baukidin, a sa desne i leve strane po jedan stub na kome je Sirena, simbol smrti i po jedan natpis:

I

Stećci, Sirene moje, i tužna, žalobna žaro,

Smrtni što grliš prah - za šaku ima ga tek, - 

Prođe li pokraj groba tkogod, tad rec'te mu; "Zdravo!"

Bio građanin on ili i odrugud tko.

Recite, mlada neva bijah, sad grob da me krije,

Baukidom otac me moj zvao, a Teljanka bjeh

Rodom, - to neka mi znadu! Nek znadu Erina da ovo

Vjerna druga mi hum natpisom okiti tim!

Στᾶλαι, καὶ Σειρῆνες ἐμαί, καὶ πένθιμε κρωσσέ,
ὅστις ἔχεις Ἀίδα τὰν ὀλίγαν σποδιάν,

τοῖς ἐμὸν ἐρχομένοισι παρ᾽ ἠρίον εἴπατε χαίρειν,
αἴτ᾽ ἀστοὶ τελέθωντ᾽, αἴθ᾽ ἑτέρας πόλιος:

χὤτι με νύμφαν εὖσαν ἔχει τάφος,
εἴπατε καὶ τό χὤτι πατήρ μ᾽ ἐκάλει Βαυκίδα, χὤτι γένος

Τηνία, ὡς εἰδῶντι: καὶ ὅττι μοι ἁ συνεταιρὶς
Ἤρινν᾽ ἐν τύμβῳ γράμμ᾽ ἐχάραξε τόδε.

II

Zaručnice Baukide grob sam, kraj kamena tužna

Prođeš li, podzemnom daj Hadu dovikni mi tad:

"Ti si nenavednik Hade!" A gledajuć spomenik krasan,

Baukide, krutu će on odat sudbinu ti svu.

Kako djevojku lučem, kom drugar bješe svatovac,

Dȁ - još istijem baš spali na lomači tast.

I ti, Himeneju, bože, tu zvonku pjesmu svatovsku

Evo u jedan mah u tužni pretvori plač.

νύμφας Βαυκίδος ἐμμί: πολυκλαύταν δὲ παρέρπων

στάλαν τῷ κατὰ γᾶς τοῦτο λέγοις Ἀίδᾳ: 

‘ βάσκανός ἐσς᾽, Ἀίδα:’ τὰ δέ τοι καλὰ σάμαθ᾽ ὁρῶντι

ὠμοτάταν Βαυκοῦς ἀγγελέοντι τύχαν, 

ὡς τὰν παῖδ᾽, Ὑμέναιος ἐφ᾽ αἷς ἀείδετο πεύκαις, 

ταῖσδ᾽ ἐπὶ καδεστὰς ἔφλεγε πυρκαϊᾷ

καὶ σὺ μέν, ὦ Ὑμέναιε, γάμων μολπαῖον ἀοιδὰν

ἐς θρήνων γοερὸν φθέγμα μεθηρμόσαο,