Od cvetova i od ploda
u vrtu osta ruža mala:
sve drugo skrši nepogoda
i Sudba što se uzdizala
vrh ruže mi mlade
da miris njen i draž ukrade.
Ako je slomi, otme tlu,
ja želim samo ružu tu.
Ah! Sudbo, ti si jaz i voda
što čoveka rad ideala
zlom voljom daviš, al ni roda,
ni nežnosti mu nisi dala:
tvoj smeh, sreća, nade,
donose suze, smrt i jade.
Ako je varkom spržiš svu,
ja želim samo ružu tu.
Al stvarno mislim da sloboda
gde mala mi je ruža cvala,
jer Priroda joj tu moć poda,
ne stiže stazom tvojih zala:
tvoj bes zalud pade
jer ljupkost njena ne nestade.
Ma gde, u vrtu, daj mi nju,
ja želim samo ružu tu.
Нема коментара:
Постави коментар