Gavran

Gavran kao senka smrti koja bdi nad čovečanstvom.

 

 Jednom jedne strašne noći, ja razmišljah u samoći,

Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;

Dok sam u san skoro pao, neko mi je zakucao,

Na vrata mi zakucao - zakucao tiho - tiše -

"To je putnik" ja promrmljah, "koji beži ispred kiše",

Samo to i ništa više.

Ah, da, još se sećam jasno, u decembru beše kasno

Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.

Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem

Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše

 Od devojke anđeoske

 od Lenore rastaviše, 

Ah, nje sada nema više.

Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikad pre osećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
"Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše. 
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više."

Ohrabrih se iznenada, ne oklevah više tada:

"Gospodine il gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nežno kucat znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo" - Tu se vrata otvoriše -
Mrak je tamo, ništa više.

 Pogled mrak je prodret htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše: 
"Lenora" ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.

Kad u sobu ja se vratih, celom dušom tad zaplamtih:

Nešto jači nego pre udarci se ponoviše. 

"Sigurno", ja rekoh, "to je na prozoru sobe moje; 

Pogledaću trenom što je, kakve se tu tajne skriše.

Mirno, srce. Da, vidimo, kakve se tu tajne skriše -

Vetar to je, ništa više.''

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,

 Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,

Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,

S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže

I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže, 

Sleti, sede, ništa više.

           

 Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu

Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.

"Nek ti kresta jadno visi", rekoh, "kukavica nisi, 

Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže, 

Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?"  

Reče Gavran: "Nikad više".

 

Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo, 

Premda nejasne mu reči malo tog mi razjasniše. 

Ali priznat mora svako, ne događa da se lako, 

Da živ čovek gleda tako, pticu što se nad njim njiše, 

Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše  

S tim imenom "Nikad više".

Ali Gavran sedeć tamo, govori reč jednu samo,

Ko da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.

To je sve što on mi reče - dalje krila ne pokreće,

Dok moj šapat mir presiječe: "Svi me druzi ostaviše, 

Otići će i on kao nade što me ostaviše".  

 Tad će Gavran "Nikad više". 

Dok ja stajah još zatečen - odgovor bje spremno rečen. 
Nema sumnje," rekoh, "ta je reč tek trica, ništa više 
Od nesretnog gazde čuta, kojega je sudba kruta, 
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pesme sliše 
U tužaljke puste nade, koje teret u se zbiše,  
Od "nikada-nikad više".

Al taj stvor u crnom plaštu, još mi u smeh goni maštu, 

Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše

Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,

Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše

Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše

Grakćuć stalno: "Nikad više".

Sedeh tražeć smiso toga, ne govoreć niti sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svetlo sene riše,
Naslonit se na taj baršun, kojim svetlo sene riše
Ona neće nikad više.

 

Zrak tad ko da gušćim stade, na me neki miris pade
Ko da serafim lakih nogu kadionik čudni njiše.
"Ludo", viknuh, "to su glasi, bog ih posla da te spasi 
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše. 
Pij nepente, da u srcu zaborav Lenoru zbriše."
Rače Gavran: "Nikad više".

 "Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,

Da li te je Satan poslo, il te bure izbaciše

Sama, al nezastrašena, u tu pustu zemlju sena

U dom ovaj opsednuti, - zaklinjem te, ah, ne ćuti 
Reci, reci ima' l melem jada, što me izmučiše?"
Reče Gavran: "Nikad više".

"Zli proroče, ne znam pravo, da l si ptica ili đavo,

Al u ime Boga po kom obojici grud nam diše,

Smiri dušu rastuženu, reci da l ću u Edenu

Zagrliti svoju ženu, od koje me rastaviše, Anđeosku tu

Lenoru, od koje me rastaviše?"

Reče Gavran: "Nikad više".

"Dosta ti govorit dadoh, crna ptico!" Tad ustadoh, 

"U oluje divlje beži, što se kroz noć raskriliše!

Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga,

Meni je samoća draga - usne same dovršiše -

Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovde zbriše!"

Reče Gavran: "Nikad više".

 

I taj Gavran, ćuteć samo, još je tamo, još je tamo,

Na Palade kip je seo, što se iznad vrata diže,

Oči su mu slika prava zloduha što sniva, spava,

Svetlost, što ga obasjava, na dnu njegovu senu riše,

Moja duša iz tih sena, što mi celu sobu skriše

Ustat neće - nikad više!

XXIV Primavera, gospa najboljeg prijatelja

Dogodilo se jednoga dana, da sam negde sedeo zamišljen, i da sam osetio drhtaj u srcu, kao da sam bio pred tom gospom.

I tada, kažem, kako mi se ukazao lik Amora; jer učinilo mi se da ga vidim kako dolazi s one strane gde se nalazila moja gospa, i kao da mi je rekao u mome srcu: "Ne zaboravi da blagosiljaš dan kad sam te uzeo, jer treba da to učiniš."

I zaista mi se činilo da mi je srce tako veselo, kao da to i nije bilo moje srce, zbog njegovog novog stanja.

A malo posletih reči, koje mi je srce reklo jezikom Amorovim, videh kako neka plemenita gospa stiže prema meni, koja je bila čuvene lepote, a bila je žena moga najboljeg prijatelja.

A ime te gospe bilo je Đovana, samo što su joj svi zbog njene lepote, kako se misli, dali nadimak Primavera; i tako su je zvali.

A odmah za njom, motreći, videh kako dolazi čudesna Beatriče. Ove gospe prilazile su meni, jedna za drugom, i činilo mi se da mi Amor govori u srcu, i da kaže: "Ova prva nazvana je Primavera samo zbog ovoga današnjeg dolaska; jer ja sam sam podstaknuo izumitelja imena Primavera, to jeste ona koja će prva doći onoga dana kad će se Beatriče pokazati nakon fantazije njenoga vernika. Ali ako pogledaš njeno prvo ime, ono kaže isto što i Prima verra, prva će doći, jer joj ime Jovana dolazi od onoga Jovana, koji je predskazao istinsku svetlost, govoreći: "Ego vox clamantis in deserto: parate viam Domini" - Ja sam glas vapajućeg iz pustinje: Otvorite put Gospodu.

I još mi se učinilo da mi je kazao, potom, ove reči: "A ko bi znao da tanano posmatra, ovu bi Beatriče mogao nazvati Amor, zbog mnogo sličnosti koje ima sa mnom".

Nakon čega sam, promislivši o svemu odlučio da to opišem kroz rime svom najboljem prijatelju, prećutkujući neke reči koje je trebalo prećutati, uveren da je i njegovo srce zadivljeno posmatralo lepotu ove plemenite Primavere; i tada rekoh sonet:

Osetih u svome srcu kako zastor
duh zaljubljeni diže, što je snio:
a iz daljine videh stiže Amor
tako, da ga ne prepoznah, čio,

Zboreć: "Da čast mi odaš, čini napor";
a svaku reč je osmehom krepio.
Dok odgonetah, pomalo i nazor,
otkud gospodar moj dođe premio,

Ugledah s gospom Vanom gospu Biče
kako im korak prema nama leće,
jedna i druga čudo od lepote;

I u sećanju čujem kako kliče
Amor mi: "Ovu zovu Proleće,
a ovu Amor, jer mi moj lik ote."

***

Io mi senti' svegliar dentro a lo core
un spirito amoroso che dormia:
e poi vidi venir da lungi Amore
allegro sì, che appena il conoscia,

     dicendo: « Or pensa pur di farmi onore »;
e 'n ciascuna parola sua ridia.
E poco stando meco il mio segnore,
guardando in quella parte onde venia,

     io vidi monna Vanna e monna Bice
venire inver lo loco là 'v'io era,
l'una appresso de l'altra maraviglia;

     e sì come la mente mi ridice,
Amor mi disse: « Quell'è Primavera,
e quell'ha nome Amor, sì mi somiglia