Posle devedeset godina: Gavran

Gavran kao senka smrti koja bdi nad čovečanstvom.

Jednom jedne strašne noći, ja razmišljah u samoći,

Čitah crne, prašne knjige, koje staro znanje skriše;

Dok sam u san skoro pao, neko mi je zakucao,

Na vrata mi zakucao - zakucao tiho - tiše -

"To je putnik" ja promrmljah, "koji beži ispred kiše",

Samo to i ništa više.

Ah, da, još se sećam jasno, u decembru beše kasno

Svaki ugarak, što trne, duhove po podu riše.

Željno čekam ja svanuće, uzalud iz knjiga vučem

Spas od boli što me muče, jer me od Nje rastaviše

Od devojke anđeoske

od Lenore rastaviše,

Ah, nje sada nema više.

Od svilenog, tužnog šuma iz zastora od baršuna
Nikad pre osećani užasi me zahvatiše;
Dok mi srce snažno bije, ja ga mirim sve hrabrije:
"Putnik moli da se skrije od te noći, bure, kiše.
Putnik kuca na ta vrata, da se skrije ispred kiše.
Samo to je, ništa više."

Ohrabrih se iznenada, ne oklevah više tada:

"Gospodine il gospođo, izvinjenje moje stiže!
Mene teški snovi prate, a vi nežno kucat znate,
Tako tiho i bez snage, vaši prsti vrata biše,
Da sam sanjiv jedva čuo" - Tu se vrata otvoriše -
Mrak je tamo, ništa više.

Pogled mrak je prodret htio, čudno zastrašen sam bio,
Sumnjajući, sanjajući, sni mi paklenski se sniše;
Nedirnuta bje tišina, znaka nije dala tmina,
Rečena je reč jedina, šapnuta od zvuka kiše:
"Lenora" ja šapnuh tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to i ništa više.

Kad u sobu ja se vratih, celom dušom tad zaplamtih:

Nešto jači nego pre udarci se ponoviše.

"Sigurno", ja rekoh, "to je na prozoru sobe moje;

Pogledaću trenom što je, kakve se tu tajne skriše.

Mirno, srce. Da, vidimo, kakve se tu tajne skriše -

Vetar to je, ništa više.''

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku,

Kroza nj uđe gordi Gavran, svetih dana što već biše,

Nit da poklon glavom mahne, ni trenutak on da stane,

S likom lorda ili dame kroz moju se sobu diže

I na kip Palade sleti, što se iznad vrata diže,

Sleti, sede, ništa više.

Ovaj stvor u crnom plaštu, nasmeja mi tužnu maštu

Teškim, mrkim dostojanstvom, kojim čitav lik mu diše.

"Nek ti kresta jadno visi", rekoh, "kukavica nisi,

Strašni, mračni Gavran ti si, što sa žala Noći stiže,

Kako te na žalu zovu hadske noći otkud stiže?"

Reče Gavran: "Nikad više".

Začudih se tome mnogo, što je jasno zborit mogo,

Premda nejasne mu reči malo tog mi razjasniše.

Ali priznat mora svako, ne događa da se lako,

Da živ čovek gleda tako, pticu što se nad njim njiše,

Životinju ili pticu, što nad vratima se njiše

S tim imenom "Nikad više".

Ali Gavran sedeć tamo, govori reč jednu samo,

Ko da duša mu i srce u tu jednu reč se sliše.

To je sve što on mi reče - dalje krila ne pokreće,

Dok moj šapat mir presiječe: "Svi me druzi ostaviše,

Otići će i on kao nade što me ostaviše".

Tad će Gavran "Nikad više".

Dok ja stajah još zatečen - odgovor bje spremno rečen.
Nema sumnje," rekoh, "ta je reč tek trica, ništa više
Od nesretnog gazde čuta, kojega je sudba kruta,
Pratila duž njegova puta, dok mu sve se pesme sliše
U tužaljke puste nade, koje teret u se zbiše,
Od "nikada-nikad više".

Al taj stvor u crnom plaštu, još mi u smeh goni maštu,

Ja naslonjač tad okrenuh bisti, gde se Gavran njiše

Na baršun mi glava klone, a ja mislim misli one,

Stapam mašte tužne, bolne; kakvu meni sudbu piše

Ova strašna kobna ptica, kakvu meni sudba piše

Grakćuć stalno: "Nikad više".

Sedeh tražeć smiso toga, ne govoreć niti sloga
Ptici, čije žarke oči moju dušu rasplamtiše;
Tako misleć misli bone, pustih glavu da mi klone
I u baršun da mi tone, kojim svetlo sene riše,
Naslonit se na taj baršun, kojim svetlo sene riše
Ona neće nikad više.

Zrak tad ko da gušćim stade, na me neki miris pade
Ko da serafim lakih nogu kadionik čudni njiše.
"Ludo", viknuh, "to su glasi, bog ih posla da te spasi
Bol i tugu da ti gasi, što te tako izmučiše.
Pij nepente, da u srcu zaborav Lenoru zbriše."
Rače Gavran: "Nikad više".