ZAUZEH se za te, ja, kraljica kolhidska,
Sećam se, ti traži pomoć moje veštine.
Tad sestre koje upravljaju sudbom smrtnih
Moraše odvratiti moja vretena.
Tad mogaše Medeja dobro da umre.
Štogod življah od tog doba beše kazna.
Što drvo pelijsko, delo mladih ruku,
Avaj, plovljaše ikad Friksovom ovnu?
Što ikad videsmo magnezijski Argo
U Kolhidi i piste vodu iz Fazida,
Družbo grčka? Što mi se suviše svide
Tvoja plava kosa i čar i ljupkost
Lažljivog jezika? Il' čim jednom stiže
Nova lađa u naš pesak i iskrca
Smele ljude: da je išô sin Ezonov
Nezahvalni bez zaštite ka vatri
Koju puštaju oni bikovi tamo
I tuču njinih savijenih rogova!
Da je bacô seme ono bi dalo
Tol'ko neprijatelja kol'ko semena,
Da bi pao sam sejač od svog useva!
Kol'ko bi iščezlo nevernosti s tobom
I nestalo zla iz moje glave, opaki!
Spominjat dobročinstvo nezahvalnom
Ipak je radost; uživaću u tome
Da tu radost jedino izvučem od tebe.
Prisiljen da okreneš neiskusnu lađu
Iz Kolhide, uđe u srećno kraljevstvo
Moje otadžbine gde Medeja beše to
Što je ovde tvoja nova supruga.
Tol'ko je njen otac bogat kol'ko moj beše.
Ovaj upravlja Efirom na dva mora,
Onaj drži sve do snežne Skitije
Od leve obale Crnoga mora.
Ejeta primi mlade Pelazge u goste
I vi ležaste na šarenim dušecima,
Vi, grčka tela; tada ja te videh,
Tada počeh da saznajem ko si ti.
To beše prva greška moga srca.
Ja te videh, ja bejah izgubljena.
Gorah od poznate vatre kô što gori
Borova buktinja pred bogovima moćnim.
Lep si bio. Odvuče me moja sudba.
Svojim oč'ma ti očara moje oči.
Neverni oseti! Ko dobro krije ljubav?
Njen plamen nju odaje svojim znakom.
Kažu ti naredbu da ujarmiš tvrd vrat
Divljih bikova u plug nepoznat za njih.
Bikovi behu Marsovi - strašniji
Nego što su to zbog svojih rogova.
Dah im beše strašna vatra, noge tvrdi tuč,
A nozdrve njine pokrivene tučom
Koji pocrne od njihovog daha.
Osim toga naređuju ti da bacaš
Poslušnom rukom u prostrana polja
Seme koje će roditi narode
Da te napadnu strelam rođenim s njima.
To je kobna žetva za njinog sejača.
Poslednji je napor lukavstvom obmanut
Oči čuvara koji ne zna za san,
Reče Ejet; vi ustajete svi tužni,
I sto je visok udaljen od kreveta
Purpurnih; kako behu tada daleko
Od tebe kraljevstvo, miraz Kreuzin
I tast i kćerka velikog Kreonta!
Odlaziš tužan, pratim te vlažnih očiju
I jezik reče tihim šapatom: "Zbogom".
Čim ja dotakoh krevet u svojoj sobi,
Ranjena tako na moju nesreću,
Noć mi tada beše vrlo, vrlo duga
Koju ja provedoh sa toliko suza.
Pred očima mi bikovi i čudan usev,
Pred mojim je očima zmaj uvek budan.
Čas ljubav, čas strah: strah uvećava ljubav.
Beše jutro, drugu sestru primih u sobi.
Zateče me ležeć na prednjoj strani,
Rasturene kose, natopljenu suzama.
Ona traži pomoć za Argonaute.
Što ona traži damo Ezonovom sinu.
Nalazi se šuma mračna od borova
I cerovog lišća; jedva mogu ovde
Sunčevi zraci ikada da prodru.
Tu je, tu bar beše Dijanin hram; tu stoji
Boginja zlatna, delo varvarske ruke.
Dođosmo ovamo i ti poče prvi
Ustima nevernim da mi govoriš:
"Sudba ti dade pravo i vlast mog spasa,
U tvojoj je ruci moj život i smrt.
Dosta je moći upropastit godi l' kom
Takva moć; bićeš slavnija budem li spasen.
Ja te zaklinjem, tako ti mojih zala
Za koje možeš da mi pružiš olakšanje,
Tako ti tvog porekla i božanstva
Tvog svevidećeg pretka; tako ti lica
I svetih tajni trostruke Dijane;
Tako ti drugih pravičnih bogova,
Ako ih možda ima tvoj narod, o devo,
Sažal' se na mene, zažal' se na moje!
Učini dobročinstvo da budem tvoj uvek!
Ako slučajno ne prezreš muža Pelazga,
Al kako bogovi da mi budu blagi?
Moj duh pre nestaće u lakom vazduhu
Nego što će druga žena moći ležat
U mome krevetu ne budeš li ti.
Neka je svedok Junona, zaštitnica
Svetinje braka i boginja ova
U čijem smo mi mramornome hramu!"
Ove reči ubediše dušu devojke;
Naivna je, kol'ko je to slaba strana.
Tvoja desnica stezaše mi desnicu.
Videih i suze: da l' su to vešte laži?
Tvoje reči brzo osvojiše devojku.
Uprežeš bikove tučanih nogu,
Ne opekavši svoje telo i oreš
Kô po naredbi čvrstu zemlju plugom.
Ispunjavaš brazde čarobnim zubima
Umesto semena; rađa se vojska
S mačem i štitom; ja koja ti dadoh
Čarobni napitak seđah tada bleda,
Kad videh iznenada da drže oružje
Sinovi zemlje braća, čudan događaj,
Pripremivši ruke za boj izmeđ sebe.
Eno uvek budan zmaj krljuštima šušti
Stršeć, pišti i krivudastim grudima
Čisti zemlju; gde beše bogatstvo miraza?
Gde ti beše kraljevska žena i Istam
Koji deli vode onih dvaju mora?
Ja, koja ti sada varvarka postah,
Sad sam ti siromašna, sad sam zločinac.
Uspavah magijom plamene oči
I dadoh ti da sigurno ugrabiš runo.
Izdah oca, napustih otadžbinu,
Kraljevstvo i s dragom majkom najbolju sestru
Moje devičanstvo najzad posta plen
Stranog razbojnika; primih kao dar
Izgnanstvo ma kakvo da ono beše.
Brate, bežeć ne ostavih te bez mene.
To mome pismu fali na jednom mestu.
Što moja ruka sme činit, ne sme pisat.
Treba da me raskomadaju s tobom.
Ne bojah se poverit se moru, ja, žena,
Već krivac; što bih se bojala posle onog?
Gde je božanska moć? Gde su bogovi?
Trpimo po zasluzi u bezdanu kaznu:
Ti zbog prevare, ja zbog lakovernosti!
Kamo sreće da nas zdrobi Simplegad
I da mi se slepiše moje kosti s tvojim!
Ili da nas baci kao hranu psima
Grabljiva Skila koja bi trebalo
Da izlaže kazni nezahvalne ljude.
Ona bljuje vale i toliko guta!
Što nas ne proguta u val'ma Trinakrije!
Ti se, eto, vraćaš zdrav i pobednik
U gradove hemonske i stavlja se
Zlatno runo pred očinske bogove.
Što da spominjem Pelijeve kćerke,
Zločince iz ljubavi i isečene
Očeve udove devojačkom rukom?
Usudi se, ah, usudi se reći:
"Odlazi iz Ezonovoga dvora!"
Po naređenju ja odoh iz dvora
U pratnji svoj dva sina i ljubavi
Prema tebi koja me uvek prati.
Čim mi dopre do ušiju svadbena pesma
I svetluca plamen zapaljenih buktinja
I flauta vam svira svadbene pesme,
Avaj, tužnije za me od pogrebne trube,
Uplaših se ali još ne smatrah to
Da je toliki zločin; al ipak
U celim mojim grudima beše led.
Masa juri, viče često: "Himen Himene!"
Što je bliži glas, to mi beše teže.
Robovi plaču s raznih strana krijuć suze.
Ko će biti glasnik tolike nesreće?
Što god je bilo više, voljah da ne znam,
Al' mi beše duša tužna kô da sve znam.
Mlađi od sinova slučajno stade
Na prvi prag onih dvokrilnih vrata
Ili u želji da vide i reče:
"Dođi majko! Otac Jason vodi povorku,
U zlatnom ruhu vodi upregnute konje".
Odmah lupah svoje grudi, cepah ruho,
Lice beše bez zaštite od prstiju.
Gonjaše me gnev da idem usred gomile
Njen plamen nju odaje svojim znakom.
Kažu ti naredbu da ujarmiš tvrd vrat
Divljih bikova u plug nepoznat za njih.
Bikovi behu Marsovi - strašniji
Nego što su to zbog svojih rogova.
Dah im beše strašna vatra, noge tvrdi tuč,
A nozdrve njine pokrivene tučom
Koji pocrne od njihovog daha.
Osim toga naređuju ti da bacaš
Poslušnom rukom u prostrana polja
Seme koje će roditi narode
Da te napadnu strelam rođenim s njima.
To je kobna žetva za njinog sejača.
Poslednji je napor lukavstvom obmanut
Oči čuvara koji ne zna za san,
Reče Ejet; vi ustajete svi tužni,
I sto je visok udaljen od kreveta
Purpurnih; kako behu tada daleko
Od tebe kraljevstvo, miraz Kreuzin
I tast i kćerka velikog Kreonta!
Odlaziš tužan, pratim te vlažnih očiju
I jezik reče tihim šapatom: "Zbogom".
Čim ja dotakoh krevet u svojoj sobi,
Ranjena tako na moju nesreću,
Noć mi tada beše vrlo, vrlo duga
Koju ja provedoh sa toliko suza.
Pred očima mi bikovi i čudan usev,
Pred mojim je očima zmaj uvek budan.
Čas ljubav, čas strah: strah uvećava ljubav.
Beše jutro, drugu sestru primih u sobi.
Zateče me ležeć na prednjoj strani,
Rasturene kose, natopljenu suzama.
Ona traži pomoć za Argonaute.
Što ona traži damo Ezonovom sinu.
Nalazi se šuma mračna od borova
I cerovog lišća; jedva mogu ovde
Sunčevi zraci ikada da prodru.
Tu je, tu bar beše Dijanin hram; tu stoji
Boginja zlatna, delo varvarske ruke.
Dođosmo ovamo i ti poče prvi
Ustima nevernim da mi govoriš:
"Sudba ti dade pravo i vlast mog spasa,
U tvojoj je ruci moj život i smrt.
Dosta je moći upropastit godi l' kom
Takva moć; bićeš slavnija budem li spasen.
Ja te zaklinjem, tako ti mojih zala
Za koje možeš da mi pružiš olakšanje,
Tako ti tvog porekla i božanstva
Tvog svevidećeg pretka; tako ti lica
I svetih tajni trostruke Dijane;
Tako ti drugih pravičnih bogova,
Ako ih možda ima tvoj narod, o devo,
Sažal' se na mene, zažal' se na moje!
Učini dobročinstvo da budem tvoj uvek!
Ako slučajno ne prezreš muža Pelazga,
Al kako bogovi da mi budu blagi?
Moj duh pre nestaće u lakom vazduhu
Nego što će druga žena moći ležat
U mome krevetu ne budeš li ti.
Neka je svedok Junona, zaštitnica
Svetinje braka i boginja ova
U čijem smo mi mramornome hramu!"
Ove reči ubediše dušu devojke;
Naivna je, kol'ko je to slaba strana.
Tvoja desnica stezaše mi desnicu.
Videih i suze: da l' su to vešte laži?
Tvoje reči brzo osvojiše devojku.
Uprežeš bikove tučanih nogu,
Ne opekavši svoje telo i oreš
Kô po naredbi čvrstu zemlju plugom.
Ispunjavaš brazde čarobnim zubima
Umesto semena; rađa se vojska
S mačem i štitom; ja koja ti dadoh
Čarobni napitak seđah tada bleda,
Kad videh iznenada da drže oružje
Sinovi zemlje braća, čudan događaj,
Pripremivši ruke za boj izmeđ sebe.
Eno uvek budan zmaj krljuštima šušti
Stršeć, pišti i krivudastim grudima
Čisti zemlju; gde beše bogatstvo miraza?
Gde ti beše kraljevska žena i Istam
Koji deli vode onih dvaju mora?
Ja, koja ti sada varvarka postah,
Sad sam ti siromašna, sad sam zločinac.
Uspavah magijom plamene oči
I dadoh ti da sigurno ugrabiš runo.
Izdah oca, napustih otadžbinu,
Kraljevstvo i s dragom majkom najbolju sestru
Moje devičanstvo najzad posta plen
Stranog razbojnika; primih kao dar
Izgnanstvo ma kakvo da ono beše.
Brate, bežeć ne ostavih te bez mene.
To mome pismu fali na jednom mestu.
Što moja ruka sme činit, ne sme pisat.
Treba da me raskomadaju s tobom.
Ne bojah se poverit se moru, ja, žena,
Već krivac; što bih se bojala posle onog?
Gde je božanska moć? Gde su bogovi?
Trpimo po zasluzi u bezdanu kaznu:
Ti zbog prevare, ja zbog lakovernosti!
Kamo sreće da nas zdrobi Simplegad
I da mi se slepiše moje kosti s tvojim!
Ili da nas baci kao hranu psima
Grabljiva Skila koja bi trebalo
Da izlaže kazni nezahvalne ljude.
Ona bljuje vale i toliko guta!
Što nas ne proguta u val'ma Trinakrije!
Ti se, eto, vraćaš zdrav i pobednik
U gradove hemonske i stavlja se
Zlatno runo pred očinske bogove.
Što da spominjem Pelijeve kćerke,
Zločince iz ljubavi i isečene
Očeve udove devojačkom rukom?
Usudi se, ah, usudi se reći:
"Odlazi iz Ezonovoga dvora!"
Po naređenju ja odoh iz dvora
U pratnji svoj dva sina i ljubavi
Prema tebi koja me uvek prati.
Čim mi dopre do ušiju svadbena pesma
I svetluca plamen zapaljenih buktinja
I flauta vam svira svadbene pesme,
Avaj, tužnije za me od pogrebne trube,
Uplaših se ali još ne smatrah to
Da je toliki zločin; al ipak
U celim mojim grudima beše led.
Masa juri, viče često: "Himen Himene!"
Što je bliži glas, to mi beše teže.
Robovi plaču s raznih strana krijuć suze.
Ko će biti glasnik tolike nesreće?
Što god je bilo više, voljah da ne znam,
Al' mi beše duša tužna kô da sve znam.
Mlađi od sinova slučajno stade
Na prvi prag onih dvokrilnih vrata
Ili u želji da vide i reče:
"Dođi majko! Otac Jason vodi povorku,
U zlatnom ruhu vodi upregnute konje".
Odmah lupah svoje grudi, cepah ruho,
Lice beše bez zaštite od prstiju.
Gonjaše me gnev da idem usred gomile
I da skidam vence iz uređene kose.
Jedva se uzdržah, tako raščupana
Da ne vičem: "Moj je", staviv ruku na te.
O moj uvređeni oče, raduj se!
Radujte se napušteni Kolhiđani!
Uzmi me k sebi kô potrebnu žrtvu
Bratovljeva seni! Izgubih kraljevstvo,
Otadžbinu i kuću; ostavi me muž
Koji jedini beše sve za mene.
Mogah ukrotit zmije i bikove besne,
Al ne mogah jedino ukrotit muža.
Ja, koja oterah činima vatru,
Ne mogu sama umaći svojoj vatri.
Ostaviše me basme, veština i trave.
Ništa ne može ni boginja ni tajne
Moćne Hekate; dan mi nije mio.
Noći su mi gorke i prolaze bez sna.
Nežni san mi beži s nesrećnih grudi.
Mogoh uspavati zmaja, ne mogu sebe.
Moj lek koristi više svakom neg meni.
Udove što spasoh suparnica grli.
Ona uživa plodove moga rada.
Možda, dok ti želiš da se istakneš
Pred glupom ženom i govoriš zgodno
Neprijateljskim ušima, izmišljaš
Nove tužbe protiv mog lica i naravi.
Nek se smeje i raduje mojim manama!
Neka se smeje i leži oholo
U tirskom purpuru, ipak plakaće
I spržena pobediće moju vatru.
Dok bude gvožđa, vatre i otrovnog soka
Neće nijedan neprijatelj Medejin
Umaći osveti; ako slučajno dirnu
Molbe gvozdeno srce, ti sada čuj
Reči skromnije od mojih osećanja.
Tako sam smerna kakav mi ti često beše.
Ne kolebam se pasti pred tvojim nogama.
Ako sam ti bez vrednosti, osvrni se
Na našu zajedničku decu: besneće
Svirepa maćeha protiv moje dece.
Mnogo liče na te, ta me sličnost dira;
Kad god ih vidim, ovlaže mi se oči.
Tako ti bogova višnjih ja te molim,
Tako ti svetlosti vatre moga pretka,
Tako ti mog dobročinstva i dvoje dece,
Naše zaloge, vrati mi onaj krevet
Zbog kog luda, ostavih tolike stvari.
Dodaj vernost reč'ma i pomoć obnovi!
Ne molim te protiv bikova i ljudi
I da zmija spava svladana tvojom moći.
Tebe molim, kog zaslužih, kog mi dade sam,
S kojim postah majka ja kad i ti otac.
Pitaš gde mi miraz? Izbrojah ga u polju
Što ga morah orat da bi odneo runo.
Težak je onaj ovan, sjajan zlatnim runom,
Taj miraz moj; kažem li "vrati", odbićeš.
Moj miraz tvoj spas, moj miraz grčka mladost
Idi sad nitkove, pored Sizifa blago!
Što si živ, što imaš moćne: ženu i tasta.
I možeš biti nezahvalan: moje je delo.
Odmah ću ja vas...Ali šta koristi
Unapred objaviti kaznu? Gnev rađa
Strašne pretnje. Ići ću kad me nosi gnev.
Možda ću se kajat zbog onoga što učinim.
Kajem se što štitih nevernog muža.
Nek to vidi bog koji mi sad muči srce!
Sigurno, moj duh sprema ne znam šta veće.
