Heraklo i Dejanira
Jedan od devetorice kanonskih velikih lirskih pesnika arhajske Grčke, Bakhilid sa kikladskog otočića Kea, suparnik znamenitog Pindara sastavio je u VI veku ditiramb koji obrađuje drevni mit o Dejaniri, drugoj supruzi najvećeg mitskog heroja, Herakla, koja mu u nastupu ljubomore, ali nesvesno, u nameri da ga zadrži pored sebe da košulju zatrovanu krvlju kentaura Nesa.
Neso, čudovište koje je u mladosti pokušalo da je siluje na obali reke Likorm, ali je veliki junak spasi i odvede u svoj dom, joj umirući pruži zatrovanu košulju, uz pritvoran savet ako joj ikada dragan bude neveran, da mu pruži košulju, navodno začaranu ljubavnim činima, koje će ga vezati za nju. Kada je taj trenutak došao, pošto se Heraklo zaljubi u princezu Jolu, koju je oteo od oca, ona ga time osudi, ne znajući, te kad sazna da je uzrok njegove propasti, sama se ubije, čime biva ispunjeno i proročanstvo.
Ipak, možda najpoznatiju i umetnički najuspeliju obradu mita, pored Bakhilida, daje u svojoj maloj, ali stravičnoj i potresnoj tragediji "Trahinjanke" veliki Sofoklo.
Na slici vidimo kentaura Nesa, koji pokušava da otme Dejaniru, a iz daljine se približava sam Heraklo, na onaj način na koji ih je zamislio majstor rimskog baroka, Gvido Reni.
Još jednu obradu mita, blisku Sofoklovom senzibilitetu, daće u XVIII veku i kompozitor Georg Fridrih Hendl u svom londonskom oratorijumu "Herkules", gde je psihologizacija lika Dejanire, osobito scena njenog ludila od krivice i Erinija koje je gone, napisana posebno efektno i umešno.
Strofa: Svatko mene sada čuj!
Brod iz Pijerije zlatan meni
S prijestola krasnog Uranija posla, - sav je
Pjesama besmrtnijeh krcat.
Eno ti Deljanin i sam na Hebru cvjetnom
Sjaji u proljetnom sjaju i srce svoje
Slatkim dugovrata labudom glasom sladi
Il' brat cvijeća, novih pejana, žudi on.
Apolone moj,
Pitijski bože,
Zborova delfijskih
Često pjesma uz hram ti preslavni jeknu!
Πυθίου ἔπ᾽ εἶμ᾽, ἐπεὶ
ὁλκάδ᾽ ἔπεμψεν ἐμοὶ χρυσέαν
Πιερίαθεν ἐΰθρονος Οὐρανία,
πολυφάτων γέμουσαν ὕμνων
ν̣ εἴτ᾽ ἄρ᾽ ἐπ᾽ ἀνθεμόεντι Ἕβρῳ
ἀγάλλεται ἢ δολιχαύχενι κύκνῳ,
ὀπὶ ἁδεΐᾳ φρένα τερπόμενος,
δ᾽ ἵκῃ παιηόνων
ἄνθεα πεδοιχνεῖν,
Πύθι᾽ Ἄπολλον,
τόσα χοροὶ Δελφῶν
σὸν κελάδησαν παρ᾽ ἀγακλέα ναόν.
Antistrofa: Prije ćemo pjevat sad,
Kako Ehaliju u plamenu
Ostavi Amfitrionov sin, junak smjeli.
Šumnome žalu stiže, htjede
Od plijena Kenejskom Zeusu oblačniku
Žrtvovat bikova devet, rikača muklih,
A dva Zemljotrescu burnom, Ateni, djevi
Strašna oka, jarmom neujarmljenu još
Kravu rogalju.
Silno božanstvo
Mudru Dejaniri
Miso, suza obilnih vrelo, tad dade.
πρίν γε κλέομεν λιπεῖν
Οἰχαλίαν πυρὶ δαπτομέναν
Ἀμφιτρυωνιάδαν θρασυμηδέα φῶθ᾽,
ἵκετο δ᾽ ἀμφικύμον᾽ ἀκτάν:
ἔνθ᾽ ἀπὸ λαΐδος εὐρυνεφεῖ Κηναίῳ
Ζηνὶ θύεν βαρυαχέας ἐννέα ταύρους
δύο τ᾽ ὀρσιάλῳ δαμασίχθονι μέλλε
κόρᾳ τ᾽ ὀβριμοδερκεῖ ἄζυγα
παρθένῳ Ἀθάνᾳ
ὑψικέραν βοῦν.
τότ᾽ ἄμαχος δαίμων
Δαϊανείρᾳ πολύδακρυν ὕφανε
μῆτιν ἐπίφρον᾽, ἐπεὶ
Epoda: Pretužan glas joj dođe,
Da bjeloruku Jolu ko ljubu
Dvoru svome sjajnom Zeusov sin,
Ljutica bojna, njojzi šalje.
Ao, jadnice! Ao, nesretnice!
Što li na um ti pade? Da, Zavist je svesilna
I budućnosti neznane
Veo gusti i mrki
U propast baci, sruši,
Kad na rijeci Likormu, ružom obrasloj
Čini primi od Nesa ljubavne, zlokobne.
πύθετ᾽ ἀγγελίαν ταλαπενθέα,
Ἰόλαν ὅτι λευκώλενον
Διὸς υἱὸς ἀταρβομάχας
ἄλοχον λιπαρὸν ποτὶ δόμον πέμποι.
ἆ δύσμορος, ἆ τάλαιν᾽, οἷον ἐμήσατο:
φθόνος εὐρυβίας νιν ἀπώλεσεν,
δνόφεόν τε κάλυμμα τῶν
ὕστερον ἐρχομένων,
ὅτ᾽ ἐπὶ ῥοδόεντι Λυκόρμᾳ
δέξατο Νέσσου πάρα δαιμόνιον τέρας.
Нема коментара:
Постави коментар