Ar resplan la flors enversa
Pels trencans rancs e pels tertres
Quals flors? Neus, gels e conglapis
Que cotz e destrenh e trenca;
(Sada sja već cvet iskrenut
po oštrom stenju i bregu
Kakav cvet? Sneg, led i inje
što muče taru i seku)
Trubadurke (prov. trobairitz) su znamenita pojava za istoriju muzike i književnosti; one su bile prve kompozitorke svetovne muzike Evrope; pisale su poeziju, svirale instrumente i nastupale na provansalskim dvorovima. Sve su uvek bile plemenitog porekla, za razliku od trubadura. Zanimljiva trobairica jeste Bijetric od Romana, koja je svoju pesmu posvetila drugoj ženi. Pesma, pisana u fin' amors stilu opisuje njenu fizičku želju, ali i kurtoazno divljenje prema voljenoj dami, Mariji.
Jedna druga trubadurka, odnosno trobairic, Grofica od Dija (aktivna oko 1200) do te mere je obavijena maglom vremena, da niti možemo sa izvesnošću znati ne samo kad je rođena - što je manje važno, to je slučaj sa većinom pesnika - nego ni njeno pravo ime - da li je Beatric, ili Izoarda - da li je bila u ljubavi sa trubadurom Rembautom od Oranža - i - kao vrhunac svega - da li je ona uopšte autor četiri pesme koje su ostale za njom!
Njena Vida je veoma sažeta: Grofica od Dija, dama lepa i dobra, udata za Gijoma I od Poatjea, a volela je Rembauta od Oranža.
Iz ovog kratkog teksta nastala je cela jedna mitologija, i najbolje je prihvatiti u tom obliku; jer, kako inače rasplesti klupko, kad istorija poznaje dvojicu grofova Gijoma od Poatjea, a obojica bi mogla biti onaj iz Vida. Od nje su ostale četiri pesme, a pripisuje joj se i peta, za koju se do skora verovalo da je sastavio Rembaut od Oranža.
Jedna od njenih pesama počinje stihovima koje je isklesao lično Arno Danijel:
Ab job et ab joven m'apais
e jois e jovens m'apaia...
Radošću i mladošču se hranim,
Radost i mladost me hrane...
Grofica de Dija jedina je trubadurka čija je poezija sačuvana sa muzikom; upravo za njenu pesmu A chantar. Muzički izvori toga vremena kazuju da je njena muzika najčešće izvođena na fruli, ili uz zvuke frule. Njen jezik je optimističan, često peva pohvale sebi i ljubavi, ali i izdaji; u nekim pesmama ona se ruga lausengier, odnosno osobama koje ogovaraju, poredeći ih sa oblakom koji skriva sunce.
Tant me rancur de lui cui sui amia; jer zbog njega ja sam nevesela
Car eu l´m mais que nulha ren que sia: njega volim, pripadam mu cela:
Vas lui no'm val Mercés ni Cortezia al' ni Ljubaznost, ni Dobra Dela,
Ni ma beltatz ni mos prètz ni mos sens; ni draž moju, ni duh moj, on neće;
Qu'atressí'm sui enganad'e trahia k'o da ružnog lika sam i tela,
Com degr'ésser, s'eu fos desavinens. izda mene, leđa mi okreće.
D'aissò'm conòrt, car anc non fi falhensa, Jedno me teši, jer moje sve su,
Amics, vas vos per nulha captenensa; misli, misli daleke zlom besu;
Ans vos am mais non fetz Seguís Valensa, ljubim vas više no Segen Valesu,
E platz mi mout que eu d'amar vos vensa; i volim kad me snovi zanesu,
Lo meus amics, car ètz lo plus valens; jer časti nema od vaše veće;
Mi faitz orgòlhs en ditz et en parvensa al preda mnom spuštate zavesu
E si ètz francs vas totas autras gens. gledajuć pažljivo neke treće.
Meravelh me com vòstre còrs s'orgòlha, Mene čudi što ste srca hola,
Amics, vas me, per qu'ai razon que'm dòlha; mili, i to je razlog mog bola;
Non es ges dreitz qu'autr' amors vos mi tòlha, moja je ljubav od sviju bolja,
Per nulha ren que'us diga ni acòlha. ma šta da zbori svet izokola.
E membre vos quals fo'l comensamens I setite se na pramaleće
De nòstr'amor! Ja Dòmnedeus non vòlha, ljubavi naše! Nije mi volja,
Qu'en ma colpa sia'l departimens. Bog zna, da dođe kraj te sreće.
Proeza grans, qu'el vòstre còrs s'aizina, Silna hrabrost, što vam srce kiti,
E lo rics prètz qu'avètz m'en ataïna; brine me, i vaš lik plemeniti;
Qu'una non sai, lonhdana ni vezina, jer ne znam damu što nežne niti
Si vòl amar, vas vos no si' aclina; ne plete vaša želeći biti;
Mas vos, amics, ètz ben tant conoissens al' vi, mili, znate koje cveće
Que ben devètz conóisser la plus fina: verno štiti svoj miris vlastiti;
E membre vos de nòstres covinens. i pamtite našu noć uz sveće,
Valer mi deu mos prètz e mos paratges Ja znam svoje poreklo i vrednost,
E ma beutatz, e plus mos fins coratges; i lepotu, i svog srca vernost;
Per qu'eu vos man, lai on es vòstr'estages, stog vam šaljem, tamo, kao lep most,
Esta chanson, que me sia messatges ovu pesmu, i još imam smelost
E vòlh saber, lo meus bèls amics gens, da vas pitam, mili, zašto sleće
Per que vos m'ètz tant fèrs ni tant salvatges; od vas prema meni sva ta jetkost;
No sai si s'es orgòlhs o mals talens. je l' to oholost, il' nešto preteće?
Mas aitan plus vòlh li digas, messatges, Kaži mu, glasniče, da za lep most
Qu'en tròp d'orgòlh an gran dan maintas gens. oholost nije čvrst temelj sreće.
