Pindar - Nemejska oda VI

A l k i m i d u  i z  E g i n e

Pobjedniku u dječjem natjecanju

     Smatra se da VI Nemejska oda pripada u posljednje Pindarove ode. Pjesnik ju je posvetio Alkimidu iz obitelji Basidâ.

     Vrlo je svečana intonacija ode.

     Tumači se razilaze u shvaćanju prijevoda prve strofe, osobito samoga početka, jer gramatička pravila dopuštaju da se prvi stihovi prevedu: Jedno je porijeklo ljudi i bogova, kao i: Jedno porijeklo je ljudi, a drugo je bogova. Christovo tumačenje slaže se s Hesiodom i s onim, što o početku ljudi i bogova pjeva rimski pjesnik Ovidije (Met. I.81 i d.), budući da retorička izražajnost i kasniji tok ode govore u prilog drugoj verziji.

     U antistrofi II trijade Pindar ističe kako pjesma stvara slavu sposobnim ljudima. Lijepa je lirska slika o valu u antistrofi treće trijade.

I

Strofa:

Jedan je rod ljudi,

i bogova, —

Jedni i drugi život od iste imamo majke,

ali nas različita sposobnost razdvaja.

Jedan rod je smrtan,

dok drugi vječno sjedište na bronačnom nebu imade.

Ipak smo slični besmrtnicima

zbog snage uma svoga i darovitosti svoje,

iako ne znamo koju je nama stazu,

dnevnu ili noćnu,

Usud prevaliti dosudio.

Antistrofa:

To isto naše porijeklo Alkimid svjedoči,

koji u svemu ugarnici zemlji sliči,

što nam plodove obilne na njivama naizmjence rađa,

pa se odmorena opet u plodnosti svojoj preporađa.

Sa krasnih Nemejskih igara

takmičar dječak stiže.

On ovim sada sudbu Zeusovu izvrši,

kad se kao lovac sretni pokaza u borbi,

Epoda:

te snagama krenu stopama

Praksidamanta, djeda po krvi od oca svoga.

Pobijedio on je na igrama Olimpijskim

i Eakidima prvi vijence kod Alfeja stekao,

pa onda tri puta u Nemeji i pet na Istmu

vijence je pobjedne dobio.

Nehaj je tako Soklida otkupio,

koji sin je prvijenac Agesimaha bio.

II

Strofa:

Do vrha junaštva tri njegova

pobjednika stigoše sina,

kad rado sve patnje pretrpješe.

I sa sretnom naklonošću bogova

nijedna u krilu Helade obitelj šakanjem

ukrasila tako riznicu svoju nije.

Nadam se i ja, dok o slavi govorim ovoj,

da cilj ću ko sposoban pogoditi strijelac.

O Muzo! prema junaku ovom zvuk pjesama okreni!

Čuvaju pjesme i spomeni

djȅla i slavu mrtvih junakâ

Antistrofa:

Jer slavni rod Basidâ bez podviga nije,

kad pjesme u slavu svoju

na vlastitim prenose lađama,

te gradivo pružaju onima,

što brazde obrađuju Pijeridâ,

da slavna njihova opjevaju djela.

U svetom je Pitu Kalija pobijedio —

jer i on se od te krvi rodio —

kad šake je svoje šakačkim remenom zavio.

Epoda:

Mio je Apolonu i Artemidi bio.

Ime je njegovo u pjesmi Haritâ sjalo,

u pjesmi na svečanosti večernjoj.

Kad morski je most, Prevlaka korintska,

u kraju Posejdonovu svetom

na trogodišnjim igrama pobjedu Kreontidu dao,

na igrama onim, gdje bik se za žrtvu kolje.

Tada su vijencem od biljke one,

što lav ju je pasao, ovjenčali njega,

u Flijuntu, u sjenovitim dolinama

pod starim planinama.

III

Strofa:

Tko proslavit otok ovaj želi,

taj putovima, kojima hoće,

poći može, pa neka veli,

koliko su samo sjajnih njemu pružili vrlina

Eakidi oni iz plemena slavnog.

Njihova slava nad cijelom zemljom lebdi

i preko Oceana leti,

da do Etiopljanâ čak sleti

ko onda, kad se Memnon

u dom svoj vratio nije.

Antistrofa:

Dugo se Ahilej s njim morao da bije,

dok ga sa kolâ na zemlju ne obori,

pa je oštricom koplja Zore sjajne ubio sina.

Ovakav i naši stari ravan nađoše za pjesmu put,

te sa istom brigom i ja ih slijedim!

Ipak, ljudi vele da val najbliži

što se prema pramcu valja,

svačije srce najviše uzbuđuje.

Za teret dvostruki sagibam leđa svoja,

pa s viješću stižem,

da je sa vijenaca dvadeset i pet

Epoda:

na igrama svetim slavni Alkimidov pobijedio rod.

Na igrama onim uz žrtvenik do Kronova brijega

Sudba je brza za Politimida i dječače za te

dva cvjetna otela olimpijska vijenca.

Rekao bih, da učitelj Melesija,

što ruke i noge dječaka uvježbati znade,

sličnost s delfinom imade

koji brzinom svojom valovlje siječe.

preveo: Ton Smerdel

ἓν ἀνδρῶν, ἓν θεῶν γένος: ἐκ μιᾶς δὲ πνέομεν

ματρὸς ἀμφότεροι: διείργει δὲ πᾶσα κεκριμένα

δύναμις, ὡς τὸ μὲν οὐδέν, ὁ δὲ χάλκεος ἀσφαλὲς αἰὲν ἕδος

μένει οὐρανός. ἀλλά τι προσφέρομεν ἔμπαν ἢ μέγαν

5νόον ἤτοι φύσιν ἀθανάτοις,

καίπερ ἐφαμερίαν οὐκ εἰδότες οὐδὲ μετὰ νύκτας ἄμμε πότμος

οἵαν τιν᾽ ἔγραψε δραμεῖν ποτὶ στάθμαν.

τεκμαίρει καί νυν Ἀλκιμίδας τὸ συγγενὲς ἰδεῖν

ἄγχι καρποφόροις ἀρούραισιν, αἵτ᾽ ἀμειβόμεναι

τόκα μὲν ὦν βίον ἀνδράσιν ἐπηετανὸν πεδίων ἔδοσαν,

τόκα δ᾽ αὖτ᾽ ἀναπαυσάμεναι σθένος ἔμαρψαν. ἦλθέ τοι

Νεμέας ἐξ ἐρατῶν ἀέθλων

παῖς ἐναγώνιος, ὃς ταύταν μεθέπων Διόθεν αἶσαν νῦν πέφανται

οὐκ ἄμμορος ἀμφὶ πάλᾳ κυναγέτας,

ἴχνεσιν ἐν Πραξιδάμαντος ἑὸν πόδα νέμων

πατροπάτορος ὁμαιμίου.

κεῖνος γὰρ Ὀλυμπιόνικος ἐὼν Αἰακίδαις

ἔρνεα πρῶτος ἔνεικεν ἀπ᾽ Ἀλφεοῦ,

καὶ πεντάκις Ἰσθμοῖ στεφανωσάμενος,

νεμέᾳ δὲ τρίς,

ἔπαυσε λάθαν

Σωκλείδα, ὃς ὑπέρτατος

Ἁγησιμάχῳ υἱέων γένετο.

ἐπεί οἱ τρεῖς ἀεθλοφόροι πρὸς ἄκρον ἀρετᾶς

ἦλθον, οἵτε πόνων ἐγεύσαντο. σὺν θεοῦ δὲ τύχᾳ

ἕτερον οὔ τινα οἶκον ἀπεφάνατο πυγμαχία πλεόνων

ταμίαν στεφάνων μυχῷ Ἑλλάδος ἁπάσας. ἔλπομαι

μέγα εἰπὼν σκοποῦ ἄντα τυχεῖν

ὥτ᾽ ἀπὸ τόξου ἱείς: εὔθυν᾽ ἐπὶ τοῦτον, ἄγε, Μοῖσα, οὖρον ἐπέων

εὐκλέα. παροιχομένων γὰρ ἀνέρων

ἀοιδαὶ καὶ λόγοι τὰ καλά σφιν ἔργ᾽ ἐκόμισαν,

Βασσίδαισιν ἅ τ᾽ οὐ σπανίζει: παλαίφατος γενεά,

ἴδια ναυστολέοντες ἐπικώμια, Πιερίδων ἀρόταις

δυνατοὶ παρέχειν πολὺν ὕμνον ἀγερώχων ἑργμάτων

ἕνεκεν. καὶ γὰρ ἐν ἀγαθέᾳ

χεῖρας ἱμάντι δεθεὶς Πυθῶνι κράτησεν ἀπὸ ταύτας αἷμα πάτρας

χρυσαλακάτου ποτὲ Καλλίας ἁδὼν

ἔρνεσι Λατοῦς, παρὰ Κασταλίᾳ τε Χαρίτων

ἑσπέριος ὁμάδῳ φλέγεν:

πόντου τε γέφυρ᾽ ἀκάμαντος ἐν ἀμφικτιόνων

ταυροφόνῳ τριετηρίδι Κρεοντίδαν

τίμασε Ποσειδάνιον ἂν τέμενος:

βοτάνα τέ νιν

πόθ᾽ ἁ λέοντος

νικάσαντ᾽ ἤρεφε δασκίοις

Φλιοῦντος ὑπ᾽ ὠγυγίοις ὄρεσιν.

πλατεῖαι πάντοθεν λογίοισιν ἐντὶ πρόσοδοι

νᾶσον εὐκλέα τάνδε κοσμεῖν: ἐπεί σφιν Αἰακίδαι

 ἔπορον ἔξοχον αἶσαν ἀρετὰς ἀποδεικνύμενοι μεγάλας:

πέταται δ᾽ ἐπί τε χθόνα καὶ διὰ θαλάσσας τηλόθεν

ὄνυμ᾽ αὐτῶν: καὶ ἐς Αἰθίοπας

Μέμνονος οὐκ ἀπονοστήσαντος ἐπᾶλτο: βαρὺ δέ σφιν νεῖκος Ἀχιλεὺς

ἔμπεσε χαμαὶ καταβὰς ἀφ᾽ ἁρμάτων,

φαεννᾶς υἱὸν εὖτ᾽ ἐνάριξεν Ἀόος ἀκμᾷ

ἔγχεος ζακότοιο. καὶ ταύταν μὲν παλαιότεροι

ὁδὸν ἀμαξιτὸν εὗρον: ἕπομαι δὲ καὶ αὐτὸς ἔχων μελέταν:

τὸ δὲ πὰρ ποδὶ ναὸς ἑλισσόμενον αἰεὶ κυμάτων

λέγεται παντὶ μάλιστα δονεῖν

θυμόν. ἑκόντι δ᾽ ἐγὼ νώτῳ μεθέπων δίδυμον ἄχθος ἄγγελος ἔβαν,

πέμπτον ἐπὶ εἴκοσι τοῦτο γαρύων

εὖχος ἀγώνων ἄπο, τοὺς ἐνέποισιν ἱερούς,

Ἀλκιμίδα, τέ γ᾽ ἐπαρκέσαι

κλειτᾷ γενεᾷ: δύο μὲν Κρονίου πὰρ τεμένει,

παῖ, σέ τ᾽ ἐνόσφισε καὶ Πουλυτιμίδαν

κλᾶρος προπετὴς ἄνθε᾽ Ὀλυμπιάδος.

δελφῖνί κεν

τάχος δι᾽ ἅλμας

 ἴσον εἴποιμι Μελησίαν,

χειρῶν τε καὶ ἰσχύος ἁνίοχον.

Horacije - Oda I.3

Muzikološka istraživanja izvora u proteklih 40 godina dovela su do napretka u razumevanju najranije srednjovekovne evropske paleonotacije. Posebno istaknuto mesto zauzimaju izvori srednjovekovnog latiniteta koji su cvetali za tzv. Renesanse Karolinga, u čijim su se manastirima osim Svetog Pisma i svetootačke književnosti čitali i Boetije, Horacije, Vergilije i drugi uzori antičke rimske poezije zlatnog i srebrnog doba. I ne samo da su se antički izvori umnožavali i čitali - ovi pesnici su se pevali, pretpostavlja se osim u miljeu obrazovanog monaštva i na dvoru. Čini se da je motiv koji povezuje "pučke" junake Orfeja i Herakla -- koji silaze u podzemni svet (katabasa) -- sa Hristom, a zatim i stiču večni život, motiv koji se javlja već u paleohrišćanstvu, ikonografiji najstarijih poznatih hrišćanskih fresaka u katakombama, kao i kod Aurelija Avgustina, bio jednako primamljiv franačkim učenjacima. Najvažniji sačuvani muzički spomenici karolinške epohe, poput Rukopisa Paris Lat. 1154, zapisanog potkraj IX i početkom X stoleća beleže ne samo himne, sekvencije i druge bogoslužbene umetničke oblike, već - i Horacijeva metra, poput znamenite III ode iz Prve knjige oda, posvećene lađi koja je vozila pesnika Vergilija na samrti.

Sic te diua potens Cypri
sic fratres Helenae lvcida sidera
uentorumqve regat pater
obstrictis aliis praeter Iapyga
nauis qvae tibi creditvm
debes Uergilium; finibvs Atticis
reddas incolvmem precor
et serues animae dimidivm meae.
illi robvr et aes triplex
circa pectvs erat, qvi fragilem trvci
conmisit pelago ratem
primvs: nec timvit praecipitem Africvm
decertantem Aqvilonibvs
nec tristis Hyadas nec rabiem Noti,
qvo non arbiter Hadriae
maior, tollere sev ponere uolt freta;
qvem mortis timvit gradvm
qvi siccis ocvlis monstra natantia,
qvi uidit mare tvrbidvm et
infamis scopvlos Acroceravnia?
neqviqvam devs abscidit
prvdens oceano dissociabili
terras, si tamen inpiae
non tangenda rates transilivnt uada.
avdax omnia perpeti
gens hvmana rvit per uetitum nefas:
avdax Iapeti genvs
ignem fravde mala gentibvs intvlit;
post ignem aetheria domo
svbdvctum macies et noua febrivm
terris incvbvit cohors
semotiqve privs tarda necessitas
Leti corripvit gradvm;
expertvs uacvvm Daedalvs aera
pennis non homini datis;
perrvpit Acheronta Hercvlevs labor.
nil mortalibvs ardvi est:
caelvm ipsvm petimvs stvltitia neqve
per nostrvm patimvr scelvs
iracvnda Iouem ponere fvlmina.

Kipra boginja nek te
I Jelene braća, zvezde jasne vode;
Vetrova gospodar
Ostale nek sveže sem Japiga brode
Kome Vergilija
Dasmo da odneseš u atički kraj.
O molim te, sa njim
Polovinu duše moje sačuvaj!
Tuč umesto srca
Imao je onaj što je trošni splav
Turobnome moru
Poverio prvi; koga vrtoglav
Ne prestravi jugo
I takmac mu sever, ni kiše Hijada,
Ni Not besni, koji
Jadrana valima nedeljivo vlada.
Koje bliske smrti
Strah je onog što sred uzburkane pene
Suva gleda oka
Nemani, il' kobne keraunske stene!
Zalud proviđenje
Branu Okeana međ' kopnima diže,
Kad bezbožna lađa
Preko zabranjenih voda cilju stiže.
Pregav sve da svlada
Srlja ljudski rod u bogomrska dela;
Drskost Prometeja
Prevarom je kobnom ljudstvu vatru snela.
Za vatrom, sa neba
Otetom, Sušica i Groznice mora
Pokulja na zemlju;
I dotle daleko, smrti Nužnost spora
Sad ubrza korak.
U zrak pusti Dedal krilima se vinu,
Uksraćenim nama;
Herkul silom prodre u hadsku dubinu...
Šta je za nas teško?
S ludosti na nebo jurišamo samo;
Zbog grešnosti svoje
Munjobiji Divu odmora ne damo.

preveo: Miroslav Marković

Horacije: Vještice (Satira I.8)

    

Smokvin bjeh nekad panj, beskorisno inače drvo

kad li majstor kolebljiv, bil' klupa il Prijap to bilo,

božju mi namijeni kob. Otad bog sam, strašilo grdno

tatima, ptičjemu jatu: jer tatima prijeti mi desna

i pružen s grdne slabine rumenilom obojen kolac,

u šiju zadjeta trska nepoželjne straši pak ptice

te im ujedno brani da slijeću u bašče nove.

Robove mrtve je prije iz izbica bačene uskih

amo smještao drug im, za pogreb, s priprostom rakom;

grobište bilo je ovdje za svjetinu sirotnu skupno.

Grobni kazivaše kam, da Pantolab tu ima čankoliz

s rasipnim Nomentanom sa pročelja tisuću stopa

prostora, trista sa strane, u naslijeđe groba tu nema.

Zdravom na Eskvilinu sad slobodno stanuju ljudi,

ujedno na suncu prolaze nasipom, zlovoljni gdje su

gledali dosad rugobu od bijelih po polju kosti.

Tati i obične zvjerke, što ovo nagrđuju mjesto,

meni ne zadaju muka toliko i teških briga,

koliko vračare klete, što bajanjem, otrovom svojim

smućuju čovjeku pamet: njih zatrti ničim ne mogu,

niti ih spriječiti u tom - čim lutalica svoj Luna

objavi lik a da ne beru kosti i zlokobne trave.

Potpasanu tu vidjeh gdje stupa u haljini crnoj

bosih Kanidija nogu i sasvim kuštravih vlasi

gdje sa starijom Saganom urliče. Smrtna bljedoća

oblila strašno im lice. Tad počeše noktima zemlju

grepsti i grizući zubma komadati jagnjicu crnu:

krvca se u jamu proli, da primame otud iz zemlje

duše podzemnog svijeta i od njih odgovor prime.

Još je od vune bio tu kip, drugi voštani: veći

bješe od vune onaj, da slabijem nametne kaznu;

voštani stajaše smjerno, ko ropče, kad mu je blizu

dosuđena već smrt. Pozove Hekatu jedna,

druga Tisifonu ljutu. Splet zmija si vidjeti mogo,

rulju skitničkih pasa i Luna se rumena skriva

iza grobova većih, da ne bude svjedok grozoti.

Ali, ako što lažem, nek bijelom mi nečisti svojom

gavrani tore po glavi, pa mokrit me dođu i gnusit

Ulije, Pedijacija ženskić, k tome tat Voran.

Što da podrobno pričam, izmjenice kako su sjene

Sagani uzvraćale u kuknjavi prodornoj tužnoj,

kako su vučju bradu odvukle krišom pod zemlju

skupa sa šarkinim zubom, pa našire planula vatra

voštanoga od kipa, te odmazda kako mi dođe,

kadno se zgrozih nad furija urlanjem u vraždom obih?

Koliko mjehur s praskanjem jekne, odapnem snažno -

Smokvi tjelica prsnu. Tad one pojure u grad.

Zube Kanidija prosu, a Sagana vlasulju krasnu;

raspu se zatim i trave i magične svakakve vrpce.

Sve si to vidjeti mogo i smijat se, zbijati šalu.

preveo: Juraj Zgorelec

Radmila Šalabalić: Prepevi iz Sapfe (1968.)

[2]

— — — s nebeskih bedema zračnih — — —

     — — siđi — — — —

ovde na Krit. Tu je vremen hram,

         skriva ga tih

                             jabukov gaj.

Oltari drevni; tamu svodova hladnih kadi

      svet i čist

                      tamjanov dah.

Ovde je potočić studen — rapava stabla

        srebrn mu žubor

                                   čuju.

Obronkom bokori ruža prosuli senke

         nežne, a lišće

                setom trepti i roni

                                             snove.

Ovde je livada jedna, tu konji srčani pasu,

        gizdava, sjajna,

                                 prolećna, cvetna.

Opojni, medni anis s livade struji i pleni

        mirisnim dahom.

                                    — — — — — — 

Hajde, Kiparko, dođi i glavu ovenčaj cvećem,

        kraljice,

                      da nam na dar

pružiš iz pehara zlatnih, za praznik

      svečano

                    pripremljen nektar.  

δεῦρύ μ’ ἐκ Κρήτας ἐπ[ὶ τόνδ]ε ναῦον

ἄγνον, ὄππ[ᾳ τοι] χάριεν μὲν ἄλσος

μαλί[αν], βῶμοι τεθυμιάμε-

       νοι [λι]βανώντῳ·

ἐν δ’ ὔδωρ ψῦχρον κελάδει δι’ ὔσδων

μαλίνων, βρόδοισι δὲ παῖς ὀ χῶρος

ἐσκίαστ’, αἰθυσσομένων δὲ φύλλων

      κῶμα κατέρρει·

ἐν δὲ λείμων ἰππόβοτος τέθαλεν

ἠρίνοισιν ἄνθεσιν, αἰ δ’ ἄηται

μέλλιχα πνέοισιν [

      [

ἔνθα δὴ σύ . . . . ἔλοισα Κύπρι

χρυσίαισιν ἐν κυλίκεσσιν ἄβρως

ὀμμεμείχμενον θαλίαισι νέκταρ

       οἰνοχόαισον

[16]

Sjaj konjice, sjaj parade

za ponekog najlepša je

stvar na svetu; drugom opet:

pešadijskih bataljona

nedogledi; za trećeg je

ratna flota dika sveta;

a ja kažem: to je biće

koje voliš.

Da to jasno svako shvati,

ništa lakše: ta, Jelena,

gospa divna, što lepotom

sve zaseni, nije l' negda,

i bez suza, napustila

savršenstvo, uzor muža?

Konj'ma brzim, morem pustim,

put trojanskih ode žala,

ne seti se čeda milog,

oca, majke — žudnjom bludi

Kiparka joj srce vodi.

Savitljiv je — — — —

put — — — savesti — — —

kad prečezne — — — — smer boginje.

Zbog nje i ja srce zovem:

Anaktorijo. — — —

Gde si? Gde si?

Taj skladni hod da vidim opet.

Senast, zlatast, drhtaj, ushit

na tom lišću — jače blešti

no u ljutom okršaju

zrake sunca kad ih lome

tuč i zlato, sev kaciga,

štitova i bornih kola.

Al' čoveku nije data

— — — — — — — puna sreća

— — — — — — — — — — —

— — — — — — — samo deo

— — — — — — — — — — —

— — — — — — — — — — —

— — — — — — — — — — —

nenadani.

ο]ἰ μὲν ἰππήων στρότον οἰ δὲ πέσδων

οἰ δὲ νάων φαῖσ’ἐπ[ὶ] γᾶν μέλαι[ν]αν

ἔ]μμεναι κάλλιστον, ἔγω δὲ κῆν’ ὄτ-

     τω τις ἔραται·

πά]γχυ δ’ εὔμαρες σύνετον πόησαι

π]άντι τ[ο]ῦ̣τ’, ἀ γὰρ πόλυ περσκέ̣θ̣ο̣ι̣σ̣α

κ̣άλ̣λο̣ς̣ [ἀνθ]ρώπων Ἐλένα [τὸ]ν ἄνδρα

      τ̣ὸν̣ [πανάρ]ι̣στον

κ̣αλλ[ίποι]σ̣’ ἔβα ’ς Τροΐαν πλέοι̣[σα

κωὐδ[ὲ πα]ῖδος οὐδὲ φίλων το[κ]ήων

πάμ[παν] ἐμνάσθη, ἀλλὰ παράγ̣α̣γ̣’ α̣ὔταν

                    ]σαν

                ]αμπτον γὰρ [

            ]. . . κούφως τ[ ]οησ[.]ν

. .]μ̣ε̣ νῦν Ἀνακτορί[ας ὀ]ν̣έ̣μναι-

      σ’ οὐ ] παρεοίσας·

τᾶ]ς κε βολλοίμαν ἔρατόν τε βᾶμα

κἀμάρυχμα λάμπρον ἴδην προσώπω

ἢ τὰ Λύδων ἄρματα κἀν ὄπλοισι

       πεσδομ]άχεντας.

            ].μεν οὐ δύνατον γένεσθαι

            ].ν ἀνθρωπ[. . . π]εδέχην δ’ ἄρασθαι

            τ’ ἐξ ἀδοκή[τω.

[168b]

I mesec je već zašao

i Plejade: gluvo doba,

ponoć, vreme — kad ćeš, kad ćeš

proći — — —

sama spavam ove noći.

δέδυκε μὲν ἀ σελάννα

καὶ Πληΐαδες· μέσαι δὲ

νύκτες, παρὰ δ’ ἔρχετ’ ὤρα,

ἔγω δὲ μόνα κατεύδω.

[34]

Krupne zvezde inja jasna

lišća skriju u plašt noćni,

kad nad bledom zemljom sine

luna sva od vrelog srebra —

      — — Luno — — — luno — — —

                        — — — srebro noći.

ἄστερες μὲν ἀμφὶ κάλαν σελάνναν

ἂψ ἀπυκρύπτοισι φάεννον εἶδος

ὄπποτα πλήθοισα μάλιστα λάμπη

     γᾶν

[95]

Gongilo — — — — — — —

— — — — — — — — — —  —

I znak jedan mi predskaza,

znak poslednji, svima jasan,

ko će doći? Hermes sleće

da me vodi, vesnik krasan.

 — Ja pristajem srca rada

da me vodiš, gospodaru,

jer ja nemam, više nemam

radosti na belom danu.

O, tako mi Afrodite,

silna želja mene mori

da nestanem s ovog sveta,

tolike su patnje moje.

O, da umrem, pa da mrtva,

s očima od srebra hladna,

gledam rosni lotos mirni,

povrh vode Aheronta — —

skoro — — — —

         — — — — skoro da me prime

dvori Hada — — — — — — —

i da niko — — — — —

              — — — — niko više — —

ου[

ᾖρ’ ἀ[

δηρατ.[

Γογγυλα . [

ἦ τι σᾶμ’ ἐθε . [

παισι μάλιστα . [

μας γ’ εἴσηλθ’ ἐπ . [

εἶπον· ̔ὦ δέσποτ’ ἐπ . [

ο]ὐ μὰ γὰρ μάκαιραν̣ [ἔγωγ’

ο]ὐδὲν ἄδομ’ ἔπερθα γᾶ[ς ἔοισα,

κατθάνην δ’ ἴμερός τις [ἔχει με καὶ

λωτίνοις δροσόεντας [ὄ-

χ̣[θ]οις ἴδην Ἀχέρ[οντος

. ] . . δεσαιδ . [

. ] . ν̣δετον̣[

μητισ̣ε̣[

[96]

Misli nam svoje često sa Sarda u zavičaj šalje,

seća se prisnosti naše; boginja za nju si ti,

svakoj se pesmi tvojoj veselila najviše ona,

        al' sve je sećanje sad.

Sada se gordi u sjaju međ gospama lidskim, baš kao

        kad sunce zađe i svud

rumenim prstima luna zarobi treptanje zvezda pod sjajni,

       blistavi skut,

pa ravnomerno svetlim bisernim posipa prahom

pučinu slanu i redom cvetove usnulih bašta,

tad prva rosa kroz tamu trepne, pupoljak rumen od sna

      zevne, zora je tu —

vreža se budi sa cvetom nežnim — —

— — — čičak se kostreši plav — —

zova suncobran cvetni okreće suncu ranom

        — — — svanuo dan.

A Arignota mislima bludi, slomljena srca,

čeznja za Atidom dragom i za nama mori je, srce

razdire tuga i bol — — —

"Dođite k meni." Zove nas glasno, sve jače, al' mora

beskrajnog talasi hučni ne donose vapaje njene

— — — niko je ne ču — — —

]Σαρδ . [ . .]

πόλ]λακι τυίδε̣ [ν]ῶν ἔχοισα

ὠσπ . [ . . .] . ωόμεν, . [ . . .] . . χ[ . .]

σε θέᾳ σ’ ἰκέλαν ἀρι-

γνώτᾳ, σᾳ δὲ μάλιστ’ ἔχαιρε μόλπᾳ.

νῦν δὲ Λῦδαισιν ἐμπρέπεται γυναί-

κεσσιν ὤς ποτ’ ἀελίω

δύντος ἀ βροδοδάκτυλος σελάννα

πάντα περρέχοισ’ ἄστρα· φάος δ’ ἐπί-

σχει θάλασσαν ἐπ’ ἀλμύραν

ἴσως καὶ πολυανθέμοις ἀρούραις·

ἀ δ’ ἐέρσα κάλα κέχυται τεθά-

λαισι δὲ βρόδα κἄπαλ’ ἄν-

θρυσκα καὶ μελίλωτος ἀνθεμώδης·

πόλλα δὲ ζαφοίταισ’ ἀγάνας ἐπι-

μνάσθεισ’ Ἄτθιδος ἰμέρῳ

λέπταν ποι φρένα κ[ᾶ]ρ̣[ι σᾷ] βόρηται·

κῆθι δ’ ἔλθην ἀμμ . [ . .] . .ισα τό̣δ’ οὐ

νῶντ’ ἀ[ . .]υστονυμ̣[ . . .] πόλυς

γαρύει̣ [ . . .]αλον̣[ . . . . . .] .ο̣ μέσσον·

ε]ὔ̣μαρ[ες μ]ὲ̣ν οὐκ̣ ἄμ̣μι θέαισι μόρ-

φαν ἐπή[ρατ]ον ἐξίσω-

σθ̣αι συ[ . .]ρ̣ο̣ς ἔχηισθ’ ἀ[ . . .] .νίδηον

το̣[ . . . .]ρατι-

μαλ[ ] . ερος

καὶ δ[ . ]μ̣[ ]ος Ἀφροδίτα

καμ̣[ ] νέκταρ ἔχευ’ ἀπὺ

χρυσίας [ ]ν̣αν

. . . .]απουρ̣[ ]χέρσι Πείθω

[ ]θ[. . .]ησενη

[ ]ακις

[ ]. . . . . .αι

[ ]ες τὸ Γεραίστιον

[ ]ν̣ φίλαι

[ ]υ̣στον οὐδενο[

[ ]ερον ἰξο[μ

[131]

Ah, Atido, tebi sad je

teško da za mene mariš,

Andromedu ti sada voliš,

srcem svojim nju sad tražiš.

Ἄτθι, σοὶ δ’ ἔμεθεν μὲν ἀπήχθετο

φροντίσδην, ἐπὶ δ’ Ἀνδρομέδαν πότῃ

[101a]

Ispod cvrčkovog krila

      treperav, srebrnast zvuk,

sparna podneva letnja

        začara nežno crr ... crrr.

πτερύγων δ’ ὔπα

κακχέει λιγύραν ἀοίδαν,

ὄπποτα φλόγιον †καθέ-

ταν† ἐπιπτάμενον †καταυδείη†

[102]

Majko slatka, ja ne mogu za razbojem da se skrasim,

       silna čežnja svu me svlada,

za mladićem. — Nisam kriva, Afrodita prepredenka

        ona je to udesila.

γλύκηα μᾶτερ, οὔτοι δύναμαι κρέκην τὸν ἴστον

πόθῳ δάμεισα παῖδος βραδίναν δι’ Ἀφροδίταν.

[58]

Došla je starost. Smežurale bore već čitavo lice,

Kose mi bele — — — a negda bile su crne — — a — sad

        — — — izdala kolena pusta — —

Starosti mrak — —

Mladosti poklonik ja sam, to beše moj prinos životu

sunčan i blistav, i sad, kad svetlost se ponoru spušta

        u meni sunca je zrak.

ἔμοι δ’ ἄπαλον πρίν] π̣οτ̣’ [ἔ]ο̣ντα χρόα γῆρας ἤδη

ἐπέλλαβε, λεῦκαι δ’ ἐγ]ένοντο τρίχες ἐκ μελαίναν·

βάρυς δέ μ’ ὀ [θ]ῦμο̣ς̣ πεπόηται, γόνα δ’ [ο]ὐ φέροισι,

τὰ δή ποτα λαίψηρ’ ἔον ὄρχησθ’ ἴσα νεβρίοισι.

]ιμέναν νομίσδει

]αις ὀπάσδοι

ἔγω δὲ φίλημμ’ ἀβροσύναν, ]τοῦτο καί μοι

τὸ λά[μπρον ἔρος τὠελίω καὶ τὸ κά]λον λέ[λ]ογχε.

Teokrit - Idila II 'Čarobnice'

U ovom Teokritovom "nokturnu" sa refrenom koji se obraća čarobnoj ptici i mesečini, 

idili punoj atmosfere tajanstva, ali i mladosti i ljupke ironije

devojka Simajta nesrećno voli nepouzdanog atletu Delfida.

Zbog toga se ona odlučuje, u pratnji robinjice, 

da načini u noći punog meseca čaroliju Hekati

i ujedno pouzda boginji svoje ljubavne jade, 

sećajući se sudbine čarobnica Kirke, Medeje i drugih legendarnih ljubavnica.

Obećava, u ironičnom epilogu, ukoliko čaralica ne uspe

da će pokušati daleko drastičnije mere i da će Delfid "lupati na vrata Hadova".

Reč je o jednom od najuspelijih dela, ne samo u Teokritovom književnom radu, već možda u celokupnoj helenističkoj poeziji.

Gdje mi je lovor? Donesi, Testilido! Gdje su napitci?

Grimiznom ovčjom vunom ovjenčaj njegovu čašu

Kako bih vezala za se tog dragog čovjeka teškog.

Već je dvanaest dana što bijednik ne dolazi meni

Nit zna jesmo li možda već umrli ili smo živi

Niti mi lupa na vrata taj okrutnik. Ili mu drugoj

Eros odnio srce lakoumno i Afrodita. 

Poć ću u vježbalište timagetsko sutrašnjeg dana

Ne bih li vidjela njeg' i izgrdila što mi to čini.

Sad ću pak sapet ga žrtvom paljenicom. Nego, Seleno,

Lijepo sjaj! Jer tebi ja, božice, pjevat ću tiho,

Podzemnoj Hekati jošte, pred kojom drhti i paščad

Kada po humcima mrtvih i crnoj krvi korača.

Zdravo, Hekato strašna i do kraja uza me budi,

Daj da čarolije ove od Kirkinih ne budu gore

Nit što ih stvori Medeja nit plavojka pak Perimeda.

Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Prvo se rastapa ječam na vatri. Testilido, daj ga

Pospi! Kamo su misli odletjele, jadnice, tebi?

Zar ja, bijednice, možda i tebi na zluradost postah?

Sipaj i ujedno kaži: "To Delfidu posipam kosti."

Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Delfid uvrijedi mene. Za Delfida lovor ja palim;

Pa kad se zapali taj i onda glasno pucketa

Te ujedanput plane i ne vidim pepela njemu,

Tako i Delfidovo u plamenu nestalo tijelo.

Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Kako ja ovaj vosak uz pomoć božice topim,
Tako od ljubavi smjesta i mindski se topio Delfid.
K'o što pak vrti se zvrk taj mjedeni po Afroditi,
Tako se vrtio i on pred mojim vratima jednom.
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Sad ću posije palit. A ti Artemido možeš
Micat i čelik u Hadu il drugo nepomično štogod -
Psi, Testilido, nama po gradu zavijaju sada.
Bog je na raskršću već. Nek mjed što brže zazveči.
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Evo, more je već ušutjelo, šute i vjetri,
Ali se moja bol u grudima smirila nije,
Nego izgaram sva za njime koj' učini mene
Bijednicom umjesto žene i zlom, nevaljalom djevom.
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Triput izlijevam gospo, i triput izgovaram ovo:
"Ležala uza nj il žena il nek bude to i muškarac,
Tol'ki ga zaborav svlad'o koliko vele da Tesej
Smetnu s uma na Diji ljepokosu tad Arijadnu."
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Konjogriz biljka jest kod Arkađana. Zbog nje su pako
Ždrjebice pomamne sve u gorju i kobile brze.
O da i Delfida vidim gdje tako u dom mi kroči
Van iz hrvališta, bliještećeg mahnitu nalik.
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Ovu je resu Delfid izgubio sa ogrtača.
A ja čupam ju sad i u divlji bacam ju oganj.
Jao, Erose kleti, što crnu si krv mi iz tijela,
Pripiv se, ispio svu k'o pijavica iz bare.
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Guštera smrvit ću sutra i zao ti donijet napitak.
Sada, Testilido, uzmi tu travu i namaži njome
Dovratnik njegov odozgo dok noć još završila nije
- Ja ga uza se vezah, a nimalo ne mari za me -
Ispljuni pa još reci: "To lomim Delfidu kosti."
Vuci, vijoglavko, ti tog čovjeka k mojemu domu!

Sada sam već sama, pa otkle da svoju oplačem ljubav?
Odakle ja da počnem? Tko u tu me doveo bijedu?
Anakasa, Eubola kći, košaronoša došla je nama
U Artemidin gaj, ka kojoj su i mnoge druge
Zvijeri u ophodu išle odasvud i lavica s njima.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Pokojna dojilja tračka Teuharidova također
Susjeda, vrata do vrata, tad ljubazno zamoli mene
Da idem povorku gledat. A ja, prenesretna s njome
Iđah noseć na sebi od lana haljinu lijepu
I zaogrnuvši se Klearistinim još plaštom.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Bijah već na pola puta gdje stoji Likonova kuća,
Kadno Delfida vidjeh gdje ide s Eudamipom skupa.
Brada im plavlja bješe od zanovijeti oboj'ci,
Prsa im blistahu pak još jače neg' ti, Seleno,
Kako u vježbalištu baš svršiše lijepi svoj pos'o.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Kako ga vidjeh, poludjeh i to me u srce rani
Jadnicu. Nestade moje ljepote i više na onaj
Ne mišljah svečani ophod. I kako kući se vratih,
Ne znam, već neka bolest k'o sušica mene iscrpla.
Deset u postelji dana odležah i deset noći.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Često mi bijaše koža također žutilu slična,
Sve mi vlasi sa glave poispale. Ostale samo
Jošte kosti i koža. I u kuću, kojoj ne stupih,
Kojoj starici dom mimoiđoh što s' gatanjem bavi?
Al olakšanja mi ne bje, a vrijeme je bježalo, teklo.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Stoga ropkinji svojoj ispričah istinu cijelu:
"Hajde, Testilido, nađi u teškoj mi bolesti lijeka.
Jadnu me obuze svu taj Minđanin. Nego otiđi
Pa kod Timagetova, kod vježbališta ded pazi.
Jer on zalazi tamo i tu mu je boravit drago.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

I kad uočiš njega, a sam je, lagano mu kimni;
Reci: "Simeta te zove" i daj ga amo dovedi.
Rekoh, a onda ode i dovede blistave puti
Delfida u moj dom. A ja, čim ugledah njega
Gdje preko praga od vrata već prelazi korakom lakim -
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Sva se više od snijega sledenih te mi po čelu
Obilno tečaše znoj k'o vlažne kapljice rose;
Ništa ne mogah njemu prozborit, ni koliko u snu
Djeca milenoj majci već tepaju zboreći njojzi,
Nego mi lijepa put odrvenje k'o voštana lutka.
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

Kad me bez ljubavi glednu i oči uprije u pod,
Na počivaljku sjede i sjedeć prozbori ovo:
"Tol'ko si mene, Simeta, pretekla, koliko sam i ja
Ljupkoga ovih dana Filina pretek'o trčeć,
Ovamo pozvaviši me, pod krov svoj i prije no dođoh."
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

"Došao bih i sam, o tako mi Erosa slatkog,
Doš'o bih smjesta još noćas sa dvoj'com il troj'com drugova,
Noseć Dionisove u njedrima jabuke tebi,
S bjelom topolom na glavi, Heraklovom grančicom svetom,
Posvuda uokolo ovijenu grimiznim vrpcam'."
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

"I da primiste mene, to bilo bi lijepo jer eto
Ja k'o okretan slovim i lijep međ momcima svima.
Snio bih kad bih te samo u lijepa poljubio usta.
No da me tjeraste otle i zasunom zaprijeste vrata,
Svakako s bradvama bih i zubljama došao na vas."
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

"Sada pak najprije rekoh da Kiparki dugujem hvalu,
A za Kiparkom ti me k'o druga uze iz ognja,
Ženi, kada me pozva pod ovaj krov svoj ovako
Napola izgorena. No Eros zaista često
Žarilje bukti no plamen Liparanina Hefesta."
Promisli otkle mi došla ta ljubav, gospo Seleno!

"Te u ludilu zlu iz bračne odaje tjera
Djevu i nevjestu mladu da topli još krevet svog muža
Ostavi. "Tako i on reče. A ja lakovjerna njega
Za ruku prihvativši na postelju polegoh meku
Pa nam se ubrzo tijelo na tijelu grijalo te nam
Lica vrelija bjehu no prije i šaptasmo slatko.
I da ti nadugo ne bih govorila, draga Seleno,
Ono se obavi glavno i oboje svršismo strasno.
I sve do jučer mi on prigovorio nije baš ništa
Niti opet ja njemu. Al evo došla mi majka
Filiste, one naše frulačice, a i Melikse,
Danas kada su ono put neba trčali konji
Ružičnih ruku Zoru vozeći od Okeana
Te mi uz štošta drugo, da zaljubljen Delfid je, reče.
No, da l' ga obuze žudnja za ženom ili muškarcem,
Reče da sigurno ne zna, tek toliko: Erosu stalno
Cijelo lijevaše vino i konačno ode u žurbi
Rekavši vijencima da će toj osobi prekriti kuću.
Strana žena mi to ispričala. Istina to je.
Doista, negda bi znao i triput i četir' put doći
Često ostavljajuć kod mene bočicu dorsku.
Sad je pak dvanaesti dan što ja ni ne vidjeh njega.
Nije l' već našao drugi užitak zaboraviv na nas?
Sad ću ga vezat dabome napitcima. Bude me l' još pak
Mučio, tako mi Mojra, na hadova lupat će vrata!
Takve, velim, zle trave za njega čuvam u škrinji
Koje je, kraljice, mene naučio stranac Asirac.

Nego, u zdravlju ti k' Okeanu okreći ždrijepce,
Gospo, a ja ću svoje čeznuće podnosit k'o i dosad.
Zbogom, blistava lica Seleno, zbogom i druge
Zvijezde, vi pratilice duž kola spokojne Noći.

Horska tužbalica iz Euripidove Helene

οὐ γάρ πώ τις τῇδε παρήλασε νηὶ μελαίνῃ,

πρίν γ᾽ ἡμέων μελίγηρυν ἀπὸ στομάτων ὄπ᾽ ἀκοῦσαι,

ἀλλ᾽ ὅ γε τερψάμενος νεῖται καὶ πλείονα εἰδώς.

ἴδμεν γάρ τοι πάνθ᾽ ὅσ᾽ ἐνὶ Τροίῃ εὐρείῃ

Ἀργεῖοι Τρῶές τε θεῶν ἰότητι μόγησαν,

ἴδμεν δ᾽, ὅσσα γένηται ἐπὶ χθονὶ πουλυβοτείρῃ.

"Nitko u crnoj lađi pokràj nās prošao nije,

A da poslušo ne bi medòglasnō pjevanje naše;

Onda se veseo vraća u zȁvičāj ì višē znajuć.

Ta mi znademo sve, što Argejci u širokoj Troji

Trpljahu, što li Trojanci po odredbi bògōvā vječnih.

Znádēmo sve, na zèmlji mnogòhranōj štò god se zbîvā"

Pesma sirena, Odiseja, XII.186—191

Krilatice mlade vi,

zemlje kćeri, djevice, - 

Sirene! Da mi dođete,

Gdje plačem, s frulom libijskom,

Sviralama! Vaj suze suzama,

Boli bolima bile odziv mojijem,

Pjesma vaša odjek pjevu mom!

Persefono, de skladan pošalji zbor,

Plačidruga meni, - 

Zbor grobni, grobni, da od mene primiš sad

U dvoru mračnom darak mili - suze, pjesmu

Za duše mrtve, propale.

πτεροφόροι νεάνιδες, 

παρθένοι Χθονὸς κόραι 

Σειρῆνες, εἴθ᾽ ἐμοῖς γόοις 

μόλοιτ᾽ ἔχουσαι Λίβυν 

λωτὸν ἢ σύριγγας ἢ 

φόρμιγγας, αἰλίνοις κακοῖς 

τοῖς ἐμοῖσι σύνοχα δάκρυα: 

πάθεσι πάθεα, μέλεσι μέλεα, 

μουσεῖα θρηνήμα- 

σι ξυνῳδὰ πέμψειε 

Φερσέφασσα 

φόνια, χάριτας ἵν᾽ ἐπὶ δάκρυσι 

παρ᾽ ἐμέθεν ὑπὸ μέλαθρα νύχια 

παιᾶνα 

νέκυσιν ὀλομένοις λάβῃ.

Ovidije: Medeja Jasonu (Heroide)

ZAUZEH se za te, ja, kraljica kolhidska,

Sećam se, ti traži pomoć moje veštine.

Tad sestre koje upravljaju sudbom smrtnih

Moraše odvratiti moja vretena.

Tad mogaše Medeja dobro da umre.

Štogod življah od tog doba beše kazna.

Što drvo pelijsko, delo mladih ruku,

Avaj, plovljaše ikad Friksovom ovnu?

Što ikad videsmo magnezijski Argo

U Kolhidi i piste vodu iz Fazida,

Družbo grčka? Što mi se suviše svide

Tvoja plava kosa i čar i ljupkost

Lažljivog jezika? Il' čim jednom stiže

Nova lađa u naš pesak i iskrca

Smele ljude: da je išô sin Ezonov

Nezahvalni bez zaštite ka vatri

Koju puštaju oni bikovi tamo

I tuču njinih savijenih rogova!

Da je bacô seme ono bi dalo

Tol'ko neprijatelja kol'ko semena,

Da bi pao sam sejač od svog useva!

Kol'ko bi iščezlo nevernosti s tobom

I nestalo zla iz moje glave, opaki!

Spominjat dobročinstvo nezahvalnom

Ipak je radost; uživaću u tome

Da tu radost jedino izvučem od tebe.

Prisiljen da okreneš neiskusnu lađu

Iz Kolhide, uđe u srećno kraljevstvo

Moje otadžbine gde Medeja beše to

Što je ovde tvoja nova supruga.

Tol'ko je njen otac bogat kol'ko moj beše.

Ovaj upravlja Efirom na dva mora,

Onaj drži sve do snežne Skitije

Od leve obale Crnoga mora.

Ejeta primi mlade Pelazge u goste

I vi ležaste na šarenim dušecima,

Vi, grčka tela; tada ja te videh,

Tada počeh da saznajem ko si ti.

To beše prva greška moga srca.

Ja te videh, ja bejah izgubljena.

Gorah od poznate vatre kô što gori

Borova buktinja pred bogovima moćnim.

Lep si bio. Odvuče me moja sudba.

Svojim oč'ma ti očara moje oči.

Neverni oseti! Ko dobro krije ljubav?
Njen plamen nju odaje svojim znakom.
Kažu ti naredbu da ujarmiš tvrd vrat
Divljih bikova u plug nepoznat za njih.
Bikovi behu Marsovi - strašniji
Nego što su to zbog svojih rogova.
Dah im beše strašna vatra, noge tvrdi tuč,
A nozdrve njine pokrivene tučom
Koji pocrne od njihovog daha.
Osim toga naređuju ti da bacaš
Poslušnom rukom u prostrana polja
Seme koje će roditi narode
Da te napadnu strelam rođenim s njima.
To je kobna žetva za njinog sejača.
Poslednji je napor lukavstvom obmanut
Oči čuvara koji ne zna za san,
Reče Ejet; vi ustajete svi tužni,
I sto je visok udaljen od kreveta
Purpurnih; kako behu tada daleko
Od tebe kraljevstvo, miraz Kreuzin
I tast i kćerka velikog Kreonta!
Odlaziš tužan, pratim te vlažnih očiju
I jezik reče tihim šapatom: "Zbogom".
Čim ja dotakoh krevet u svojoj sobi,
Ranjena tako na moju nesreću,
Noć mi tada beše vrlo, vrlo duga
Koju ja provedoh sa toliko suza.
Pred očima mi bikovi i čudan usev,
Pred mojim je očima zmaj uvek budan.
Čas ljubav, čas strah: strah uvećava ljubav.
Beše jutro, drugu sestru primih u sobi.
Zateče me ležeć na prednjoj strani,
Rasturene kose, natopljenu suzama.
Ona traži pomoć za Argonaute.
Što ona traži damo Ezonovom sinu.
Nalazi se šuma mračna od borova
I cerovog lišća; jedva mogu ovde
Sunčevi zraci ikada da prodru.
Tu je, tu bar beše Dijanin hram; tu stoji
Boginja zlatna, delo varvarske ruke.
Dođosmo ovamo i ti poče prvi
Ustima nevernim da mi govoriš:
"Sudba ti dade pravo i vlast mog spasa,
U tvojoj je ruci moj život i smrt.
Dosta je moći upropastit godi l' kom
Takva moć; bićeš slavnija budem li spasen.
Ja te zaklinjem, tako ti mojih zala
Za koje možeš da mi pružiš olakšanje,
Tako ti tvog porekla i božanstva
Tvog svevidećeg pretka; tako ti lica
I svetih tajni trostruke Dijane;
Tako ti drugih pravičnih bogova,
Ako ih možda ima tvoj narod, o devo,
Sažal' se na mene, zažal' se na moje!
Učini dobročinstvo da budem tvoj uvek!
Ako slučajno ne prezreš muža Pelazga,
Al kako bogovi da mi budu blagi?
Moj duh pre nestaće u lakom vazduhu
Nego što će druga žena moći ležat
U mome krevetu ne budeš li ti.
Neka je svedok Junona, zaštitnica
Svetinje braka i boginja ova
U čijem smo mi mramornome hramu!"
Ove reči ubediše dušu devojke;
Naivna je, kol'ko je to slaba strana.
Tvoja desnica stezaše mi desnicu.
Videih i suze: da l' su to vešte laži?
Tvoje reči brzo osvojiše devojku.
Uprežeš bikove tučanih nogu,
Ne opekavši svoje telo i oreš
Kô po naredbi čvrstu zemlju plugom.
Ispunjavaš brazde čarobnim zubima
Umesto semena; rađa se vojska
S mačem i štitom; ja koja ti dadoh
Čarobni napitak seđah tada bleda,
Kad videh iznenada da drže oružje
Sinovi zemlje braća, čudan događaj,
Pripremivši ruke za boj izmeđ sebe.
Eno uvek budan zmaj krljuštima šušti
Stršeć, pišti i krivudastim grudima
Čisti zemlju; gde beše bogatstvo miraza?
Gde ti beše kraljevska žena i Istam
Koji deli vode onih dvaju mora?
Ja, koja ti sada varvarka postah,
Sad sam ti siromašna, sad sam zločinac.
Uspavah magijom plamene oči
 I dadoh ti da sigurno ugrabiš runo.
Izdah oca, napustih otadžbinu,
Kraljevstvo i s dragom majkom najbolju sestru
Moje devičanstvo najzad posta plen
Stranog razbojnika; primih kao dar
Izgnanstvo ma kakvo da ono beše.
Brate, bežeć ne ostavih te bez mene.
To mome pismu fali na jednom mestu.
Što moja ruka sme činit, ne sme pisat.
Treba da me raskomadaju s tobom.
Ne bojah se poverit se moru, ja, žena,
Već krivac; što bih se bojala posle onog?
Gde je božanska moć? Gde su bogovi?
Trpimo po zasluzi u bezdanu kaznu:
Ti zbog prevare, ja zbog lakovernosti!
Kamo sreće da nas zdrobi Simplegad
I da mi se slepiše moje kosti s tvojim!
Ili da nas baci kao hranu psima
Grabljiva Skila koja bi trebalo
Da izlaže kazni nezahvalne ljude.
Ona bljuje vale i toliko guta!
Što nas ne proguta u val'ma Trinakrije!
Ti se, eto, vraćaš zdrav i pobednik
U gradove hemonske i stavlja se
Zlatno runo pred očinske bogove.
Što da spominjem Pelijeve kćerke,
Zločince iz ljubavi i isečene
Očeve udove devojačkom rukom?
Usudi se, ah, usudi se reći:
"Odlazi iz Ezonovoga dvora!"
Po naređenju ja odoh iz dvora
U pratnji svoj dva sina i ljubavi
Prema tebi koja me uvek prati.
Čim mi dopre do ušiju svadbena pesma
I svetluca plamen zapaljenih buktinja
I flauta vam svira svadbene pesme,
Avaj, tužnije za me od pogrebne trube,
Uplaših se ali još ne smatrah to
Da je toliki zločin; al ipak
U celim mojim grudima beše led.
Masa juri, viče često: "Himen Himene!"
Što je bliži glas, to mi beše teže.
Robovi plaču s raznih strana krijuć suze.
Ko će biti glasnik tolike nesreće?
Što god je bilo više, voljah da ne znam,
Al' mi beše duša tužna kô da sve znam.
Mlađi od sinova slučajno stade
Na prvi prag onih dvokrilnih vrata
Ili u želji da vide i reče:
"Dođi majko! Otac Jason vodi povorku,
U zlatnom ruhu vodi upregnute konje".
Odmah lupah svoje grudi, cepah ruho,
Lice beše bez zaštite od prstiju.
Gonjaše me gnev da idem usred gomile

I da skidam vence iz uređene kose.

Jedva se uzdržah, tako raščupana

Da ne vičem: "Moj je", staviv ruku na te.

O moj uvređeni oče, raduj se!

Radujte se napušteni Kolhiđani!

Uzmi me k sebi kô potrebnu žrtvu

Bratovljeva seni! Izgubih kraljevstvo,

Otadžbinu i kuću; ostavi me muž

Koji jedini beše sve za mene.

Mogah ukrotit zmije i bikove besne, 

Al ne mogah jedino ukrotit muža. 

Ja, koja oterah činima vatru, 

Ne mogu sama umaći svojoj vatri. 

Ostaviše me basme, veština i trave. 

Ništa ne može ni boginja ni tajne 

Moćne Hekate; dan mi nije mio.

Noći su mi gorke i prolaze bez sna.

Nežni san mi beži s nesrećnih grudi.

Mogoh uspavati zmaja, ne mogu sebe.

Moj lek koristi više svakom neg meni.

Udove što spasoh suparnica grli.

Ona uživa plodove moga rada.

Možda, dok ti želiš da se istakneš

Pred glupom ženom i govoriš zgodno

Neprijateljskim ušima, izmišljaš

Nove tužbe protiv mog lica i naravi.

Nek se smeje i raduje mojim manama!

Neka se smeje i leži oholo

U tirskom purpuru, ipak plakaće

I spržena pobediće moju vatru. 

Dok bude gvožđa, vatre i otrovnog soka

Neće nijedan neprijatelj Medejin

Umaći osveti; ako slučajno dirnu

Molbe gvozdeno srce, ti sada čuj

Reči skromnije od mojih osećanja.

Tako sam smerna kakav mi ti često beše.

Ne kolebam se pasti pred tvojim nogama.

Ako sam ti bez vrednosti, osvrni se

Na našu zajedničku decu: besneće

Svirepa maćeha protiv moje dece.

Mnogo liče na te, ta me sličnost dira;

Kad god ih vidim, ovlaže mi se oči.

Tako ti bogova višnjih ja te molim,

Tako ti svetlosti vatre moga pretka,

Tako ti mog dobročinstva i dvoje dece,

Naše zaloge, vrati mi onaj krevet

Zbog kog luda, ostavih tolike stvari.

Dodaj vernost reč'ma i pomoć obnovi!

Ne molim te protiv bikova i ljudi

I da zmija spava svladana tvojom moći.

Tebe molim, kog zaslužih, kog mi dade sam,

S kojim postah majka ja kad i ti otac.

Pitaš gde mi miraz? Izbrojah ga u polju

Što ga morah orat da bi odneo runo. 

Težak je onaj ovan, sjajan zlatnim runom,

Taj miraz moj; kažem li "vrati", odbićeš.

Moj miraz tvoj spas, moj miraz grčka mladost

Idi sad nitkove, pored Sizifa blago!

Što si živ, što imaš moćne: ženu i tasta.

I možeš biti nezahvalan: moje je delo.

Odmah ću ja vas...Ali šta koristi

Unapred objaviti kaznu? Gnev rađa

Strašne pretnje. Ići ću kad me nosi gnev.

Možda ću se kajat zbog onoga što učinim.

Kajem se što štitih nevernog muža.

Nek to vidi bog koji mi sad muči srce!

Sigurno, moj duh sprema ne znam šta veće.

Plutarh: Utešno pismo svojoj ženi

(kad im je umrla dvogodišnja ćerčica Timoksena)

Plutarh svojoj ženi želi sve najbolje.

1. Čovek koga si poslala da mi javi za smrt detetovu mimoišao me je, izgleda, na putu za Atinu tako da sam vest primio od unuke, tek kad sam stigao u Tanagru. Sve pripreme i sahrana su, verujem, već obavljene - na sve to gledaj, molim te, sa što manje tuge i uzbuđenja, i sad i ubuduće. Ako još nešto ostaje da se učini, što misliš da bi ti olakšalo teret na duši, a što nisi htela da radiš dok mene ne pitaš, i to ćemo obaviti, bez buke i galame i bez držanja praznovernih običaja - ti tome i onako nisi sklona.

2. Jedno samo tražim, ženo draga, da pripaziš da i ja, kao i ti sama, u žalosti ne prelazimo izvesne granice. Ja znam i mogu da procenim veličinu nesreće koja nas je zadesila, ali ako tebe zateknem ophrvanu tugom, to će mi teže pasti nego sam gubitak. Svakako ni ja ti nisam

od duba starodrevna niti iz stene (Homer, Odiseja) 

potekao, to i sama znaš, ta toliku smo decu zajedno podigli i sve ih mi sami, u svojoj kući othranili! I ja znam koliko smo oboje uživali, prvo i prvo što se posle četiri sina rodila devojčica za kojom si toliko žudela, i drugo što se meni dala prilika da je tvojim imenom nazovem. Uz to, ljubav prema deci tog uzrasta posebno je snažna, i uživanje koje u njima nalazimo čisto je i jednostavno, bez i trunke ljutnje i prekora. A ona je i od prirode bila izuzetno mila, ljupka i pristupačna, i način na koji je uzvraćala našu ljubav i želela da ugodi pružao nam je ne samo zadovoljstvo, nego i saznanje da je dobra i plemenita. Od svoje dojkinje tražila je da ponudi i prinese sisu i drugoj dečici, pa čak i njenim omiljenim stvarčicama i igračkama, kao da ih ona to poziva za sopstvenu trpezu, i velikodušno im daje od svojih dobara, u želji da podeli svoje najslađe uživanje sa svima i svačim što joj je pričinjavalo radost.

3. Ali ne vidim, ženo, zašto bi sećanje na sve to u čemu smo za njena života uživali sad u nama izazivalo tugu i nemir u duši. S druge strane, opet, bojim se da sa tugom ne izbacimo i same uspomene, kao ono Klimena što je govorila

Mrzim luk od drenovine čvrste,

vežbališta - bestraga ih bilo! (Euripid, Faetont)

Jer ona je izbegavala i plašila se svega što je moglo podsetiti na sina, budući da je to bilo skopčano sa bolom i tugom - a svako biće prirodno izbegava ono što mu stvara bol. Nego kao što nam je to dete u životu bilo nešto najslađe, da je ljubimo, gledamo i slušamo, tako i uspomena na nju treba da traje i živi u nama kao izvor radosti pre - mnogo, mnogo pre nego tuge. Ta, pravo je, valjda, da nešto od onih utešnih reči koje smo toliko puta govorili drugima, sad i nama budu od neke pomoći - da ne sedimo tu i očajavamo, otplaćujući nekadašnju radost ovom ogromnom tugom. 

4. A i ovo sam čuo od onih koji su bili prisutni, i čude se, da nisi obukla crninu, niti ste se ni ti ni sluškinje nagrdile i u grudi busale, i da nije bilo bogatih priprema oko sahrane, kao za praznik, nego da je sve obavljeno tiho i skromno, u krugu porodice. Meni to, naravno, nije bilo čudno - ti se nikad nisi udešavala za odlazak u pozorište ili za svečanu procesiju, jer nisi smatrala da raskošno odelo doprinosi radosti i uživanju, te si tako i u žalosti sačuvala svoju skormnost i jednostavnost. Mudra žena, zna se, treba da sačuva čednost i usred bahanalija, ali ništa manje ni u tuzi i žalosti, jer ona shvata da divlji uzleti i padovi emocija moraju da se zauzdavaju, ne zato - kao što mnogi misle - da bi se sputala roditeljska ljubav, nego zato da se kontroliše bestidna neobuzdanost ljudske duše. Ljubav dobija svoje kroz našu žudnju, poštovanje i uspomenu na umrle, a neuteživa želja za jadikovanjem koja nas podstiče da naričemo i u grudi se busamo, sramotna je isto koliko i neumerno uživanje, i jedino joj je opravdanje to da potiče od bola i tuge, a ne od osećanja prijatnosti. I kakvog smisla ima to da se smehu i veselju postavljaju granice, a da se potocima suza i jadikovanju uopšte ne staje na put, mada i jedno i drugo potiče sa istog izvora? Ili to da neki muževi zabranjuju ženama da koriste mirise ili da se oblače u skopocene tkanine, a puštaju ih da u žalosti seku kose, farbaju svoje haljine u crno, sede neuredne i ležu na tvrdu zemlju? I što je još ponajgore - da zauzdavaju žene i ne puštaju ih da kažnjavaju sluge i sluškinje surovo i nepravedno, a ovamo ne vide da one sebe same divlje i oštro kažnjavaju u nesreći i žalosti - a ta kroz takvo ponašanje samo vapije za olakšanjem i plemenitim razumevanjem.

5. Ali mi, ženo, niti smo se oko onoga ranije sukobljavali, niti ćemo sad oko ovoga. Ti se nosiš tako skromno i živiš tako jednostavno da ti se dive svi redom filozofi koji su u našoj kući boravili i s nama se sprijateljili; takođe i naši sugrađani, svi do jednog s divljenjem gledaju kako se neusiljeno držiš kad prisustvuješ sveštenim obredima, na prinošenju žrtava i u pozorištu. Pa i u oklonostima sličnim ovim sadašnjim ti si već ispoljila veliku postojanost, onda kad si izgubila najstarije dete, i opet kad nas je napustio naš plemeniti Haron. Vest o smrti njegovoj, sećam se, stigla me je kad sam se vraćao sa mora u društvu nekih nepoznatih ljudi, te i oni dođoše u kuću zajedno sa ostalima, ali kad su u kući zatekli sve mirno i uredno, oni su mislili - kako su kasnije i drugima pričali - da se ništa strašno nije desilo, nego da se nekako pronela prazna glasina. Eto, tako si ti trezveno održala kuću u redu - u trenutku kad bi ti svako oprostio nered i rasulo - mada si to dete svojim mlekom bila othranila, i još si morala pod nož da ideš kad si dobila zapaljenje dojke. To je prava plemenitost i istinska ljubav.

6. Većina majki međutim, kako vidimo, decu uzimaju u ruke da se s njima poigraju tek kada ih drugi okupaju i udese, a zatim, kad neko dete umre, one padaju u praznu i zaludnu žalost, i to ne iz ljubavi, ili samilosti - jer samilost je sasvim razumno i lepo osećanje - nego zato što se uz prirodan, fizički bol, koji je sam po sebi umeren, tu umešalo još i mnogo pogrešnih sudova i mišljenja, što sve zajedno doprinosi da se žalost pretvori u nešto divlje, mahnito i nekontrolisano. To je lepo primetio Ezop - on kaže da kad je Zevs delio časti među bogovima, Žalost je zahtevala nešto i za sebe, i Zevs joj je to odobrio, ali pod uslovom da joj čast odaju samo oni koji sami od svoje volje to žele. Jer u početku baš tako i biva. svaki čovek sam otvara vrata žalosti i u sebe je pripušta. A kad se ona vremenom tu ugnezdi i postane kao rođak i sustanar, ona više ne mrda odatle, čak i kad je teraju. Zato joj se već na ulazu valja odupreti i ne puštati je da nađe stan i pribežište u našem nošenju crnine, u sečenju kose, i drugim takvim običajima; jer kad čovek takve stvari iz dana u dan gleda, on podleže njihovom uticaju i njegovi se nazori menjaju, a način razmišljanja postaje uzak, zatvorenm oduran i preterano plašljiv - kao da mu nije dovoljno, sad kad se u žalosti drži takvih običaja, ni da se nasmeje, ni da uživa u svetlosti dana, niti da sedne za trpezu s prijateljima. Takvo stanje i držanje vodi onda u zanemarivanje telesnih potreba i odvratnost prema kupanju i nezi kože i ostalim svakodnevnim radnjama - a one bi baš naprotiv trebalo da pruže podršku ojađenoj duši, jer one održavaju telo jakim i zdravim. Duševni bol u velikoj meri gubi svoju oštrinu i intenzitet kad se zadesi u telu koje živi smireno i stabilno, kao što se bura na moru stišava kad osvane vedar dan. A ako čovek zbog rđavog načina života svoje telo zagadi i zapusti, te ono nema ništa dobro i pozitivno da ponudi duši, nego šalje put nje, kao neko ljuto i neprijatno isparenje, samo bol i tugu, onda je teško naći izlaza, čak i ako se to želi. Takve muke muči duša sa kojom se loše postupa.

7. No, što je najgore i najneprijatnije u svemu tome - a ja toga, srećom, nemam razloga da se plašim - to su oni juriši raspuštenih žena, njihova vriska i kolektivno naricanje kojim samo još više oštre i zagrevaju do usijanja bol, ne puštajući ga da umine, bilo sam od sebe bilo pod drugim uticajima. Dobro znam kakve si borbe tu nedavno imala da vodiš, kad si se našla Teonovoj sestri da joj pomogneš i odbraniš je od žena koje su spolja nadirale sa kuknjavom i podvriskivanjem, dosipajući, što se kaže, ulje na vatru. Kad ljudi vide požar u kućama svojih prijatelja, oni iz sve snage i što je moguće brže nastoje da ga ugase, a ovamo kad vide duše njihove da su u vatri, oni još dodaju sveže gorivo. Takođe i kad neko ima očnu infekciju, oni ne puštaju bilo koga da se meša i da opipava zapaljeno oko, a ovamo kad je čovek u žalosti, on mora tu da sedi i trpi da mu svaki posetilac zabada prst u njegov bol i iritira ga - kao da je to zapaljeni čir koji se od pipkanja i češanja rascvetava i pretvara u veliku i bolnu otvorenu ranu. Ali ti se i sama dobro čuvaš od takvih stvari, poznato mi je.

8. Pokušaj zato da se u mislima preneseš i počešće zastaneš u onom vremenu kada ovo dete još nije bilo rođeno te nismo imali nikakvih zamerki na sudbinu, pa onda to vreme poveži i uporedi sa sadašnjim trenutkom, kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Shvatićeš, valjda, ženo moja, da kad se iz tog ugla gleda, ispada da mi žalimo što se to dete uopšte i rodilo, kad zaključujemo da smo pre njenog rođenja bili srećniji. Znači, te dve godine u sredini ne treba brisati iz sećanja - one su nam donele radost i uživanje, i zato ih treba računati u srećne, a ne u mislima pretvarati to kratkotrajno dobro u neko veliko zlo. Uz to, ne smemo biti nezahvalni prema sudbini za ono što nam je pružila, i prebacivati joj što nam nije dodala i ono čemu smo se mi nadali. Uopšte uzevši, ukazivanje pošte božanstvu i krotka smernost bez roptanja na sudbinu uvek donose obilan i sladak plod. Onaj ko u ovakvim oklonostima počešće priziva u pamet uspomene na srećne dane, i svoju pažnju okreće od onog što ga u životu muči i uznemirava ka onome što je svetlošću obasjano i što ga ispunjava radošću, taj je svoju tugu ili sasvim ugasio, ili je bar znatno ublažio mešajući je sa emocijama druge vrste. Mirisno ulje ne samo da lepo miriše, nego odstranjuje i loše mirise; tako i uspomena na dobre dane, u trenucima kad nesreća preovlada, služi kao neophodna pomoć i potpora onima koji ne izbegavaju da se sećaju pređašnjih dobara i ne krive za sve svoju sudbinu - nama bar ne doliči da se povodimo za onima koji se žale na svoj život ako, kao knjiga, ima jednu stranicu umrljanu, dok su sve ostale čiste i neoštećene!

9. Da osećanje blaženog mira počiva na ispravnom načinu mišljenja i emotivnoj stabilnosti, kao i da u tom slučaju obrti sudbine ne izazivaju katastrofalne promene i padove u životu, to si često slušala i dobro ti je poznato. Ali ako već treba da se i mi, kao većina povodimo za trenutnim prilikama, da upisujemo u računske knjige sve što nam sudbina dodeli, i da stranim ljudima prepuštamo da sude u kolikoj smo meri mi srećni ili nesrećni, ti sad, ženo, nemoj gledati na suze i naricanje svojih posetiteljki - one to po nekom odvratnom običaju rade u svakoj prilici - nego uvek imaj na umu da ti ne i dalje zavide na tvojoj deci, kući, i načinu života. Pa kad bi drugi rado menjali svoju sudbinu za tvoju, uključujući i ovaj naš sadašnji bol i tugu, onda nema smisla da ti patiš i žalostiš se na račun svog usuda, i da zbog tog bola koji te nagriza ne primećuješ koliko čari ima u onome što nam je preostalo. To ti dođe kao ono što neki ljudi pomno traže takozvane bezglave i kuse stihove iz Homera, a sve mnogobrojne i dugačke odlomke savršeno metrički oblikovane jednostavno preskaču; tako, dakle, i ti - kad bi detaljno istraživala i tužbu podnosila za svaku lošu stvar u životu, a one dobre tek ovlaš i hrpimice bacala na gomilu, zapala bi u istu grešku kojoj podležu tvrdice i srebroljupci koji blago gomilaju ali se njime ne koriste, nego samo plaču i kukaju kad ga izgube. A ako, opet, sažaljevaš svoju ćerčicu što je otišla neudata i bez dece - opet samo imaš nove razloge da sebe smatraš povlašćenom, jer ti si na oba ta polja imala udela i uspeha; ne ide, valjda, da se kaže da su te stvari važne za one koji nisu imali prilike da ih iskuse, a da nemaju vrednosti za one koji u njima uživaju! Ona je stigla na mesto gde nema bola i žalosti, te nema potrebe da se mi žalostimo - zar je za nas nešto loše to što nju sad ništa ne boli i ne žalosti? Čak i kada se radi o velikim gubicima, čovek prestaje da žali kad više nema potrebe za tim izgubljenim - a tvoja Timoksena malo je izgubila jer je malo u životu poznavala i malom se radovala, a ono što nije iskusila, što joj ni na pamet nije padalo niti je interesovalo, ta, kako može da se kaže da je toga lišena?

10. A što čuješ da oni drugi pričaju, i na mnoge dubok utisak ostavljaju, da kad se nešto rastoči na sastavne delove ništa mu više ni na koji način ne može nauditi ili ga povrediti, to znam, ti nipošto ne prihvataš jer ne možeš i ne želiš da zaobiđeš očinska predanja i tajne doktrine Dionisijskih misterija koje nas dvoje, kao učesnici, podjednako poznajemo. Duša, dakle, ne podleže raspadu i o njoj možeš da misliš kao o nekoj ptici u kavezu - ako se duže vremena zadrži u telu, te se kroz mnoge zajedničke poduhvate i dugu naviku takvom životu sasvim prilagodi, onda ona kasnije opet sleće na isto mesto i unutra ulazi, a ne odlazi dalje, i ne prestaje, ma koliko puta da se ponovo rađa, da se sažaljeva sa ovdašnjim sudbinama i emocijama koje ih prate. Drugo, nemoj misliti da je starost mrska i ozloglašena na račun izboranog lica, sedih kosa, ili telesne slabosti - ne, najgore je u starosti to što ona slabi u duši uspomene na onaj svet, a pojačava njenu vezanost za ovaj ovde, i što pritiska dušu i prema sebi je krivo oblikuje i savija tako da se ona teško može osloboditi tog nametnutog joj oblika. A ona duša koja u zarobljeništvu ostaje samo kratko, pre no što je višnje sile ne oslobode, vraća se u svoje prirodno stanje - baš kao sveža i nežna mladica što spremno odskače unazad ma kako da je saviješ. Kao što i vatra, ako je neko ugasi pa onda odmah ponovo upali, lako se i brzo razgoreva, a posle dužeg vremena teže i sporije, tako i duše - najbolje prolaze one kojima je suđeno, što pesnik reče,

da što brže prođu kroz vrata Hadova (Teognid)

pre nego što duboko zavole ovdašnji život, i pre no što se prilagode telu i takoreći stope s njim, kao pod dejstvom nekih čarobnih trava.

11. No, prava istina o tim stvarima još bolje se vidi u našim starim običajima i pravilima koja su nam od otaca ostala. Kad mala deca umru, naš narod ne izliva vino ili vodu na žrtvu, niti obavlja ostale pogrebne obrede kako je inače propisano, jer deca još nemaju udela u zemlji i zemaljskim stvarima; takođe se ne zadržavaju dugo oko sahrane, oko spomenika, ili izlaganja mrtvaca, i ne bdiju nad njihovim telima - stari zakoni ne dopuštaju takve stvari za decu tog uzrasta, jer nije pravo i bogougodno žaliti za onima koji su se preselili na bolje mesto i u svetliji život. Konačno, kako je znatno teže tome ne verovati nego se starim zakonima povinovati, hajde i mi da se u svojim postupcima njih držimo, a da svoje duše sačuvamo čistim, bez i najmanje mrlje, razumnim i u svemu umerenim.

prevela: Čelica Milovanović