Beatric de Dija: Izneverena dama

Srednjovekovne provansalske trubadurke prve su pesnikinje svetovne poezije Evrope (iako je stroga podela na profano i sveto u slučaju Srednjeg veka netačna, čak i u slučaju trubadura) koje su ostavile pisanog traga, nekada i u veoma smelim i strogim kurtoaznim moralom nesputanim stihovima, koji po slobodi izraza ni najmanje ne izostaju od prepoznatljivog idioma negovanim od njihovih muških pandana; zbilja, poetski, erotološki jezik trubadurki na svaki način sugubo prevazilazi rodna očekivanja od žena, kako ona koja su imali njihovi savremenici, tako i percepciju koju savremeni čitalac ima o ženi u Srednjem veku. Na taj način, uspostavlja se, pesničkim jezikom i muzom koju je nemoguće sputati, dijaloška linija između ovih čudesnih žena-pesnikinja starog provansalskog jezika i pesničkog sveta Eoljanke Sapfo. To ne treba da čudi, jer su i Sapfa i trubadurke pripadale jedinstvenoj i "najširoj dolini" - Mediteranskog mora, kako ga jedan drugi trubadur naziva.

Najznamenitija među njima jeste Beatric, grofica od Dija, iza koje su ostale četiri veoma lepe pesme (kansos, na starooksitanskom), jedna čak i sa muzičkom notacijom. Reklo bi se, sudeći prema njenom žitiju (provansalski Vida), da je živela oko 1200. godine. Više o njoj pročitajte takođe na mome blogu ovde.
O drugoj trubadurki, Azalaidi iz Porkeraga, pročitajte ovde.

Obuze me jad i jeza                                     Estat ai en greu cossirier
zbog viteza što bi mi drag,                          per un cavallier qu'ai agut,
i ostaviti želim trag                                      e vuoil sia totz temps saubut
kako snažna ta bî veza;                                cum ieu l'ai amat a sobrier;

sad sam izdana sirota                                   ara vei qu'ieu sui trahida 

jer on moju ljubav neće                               car ieu non li donei m'amor

to je zlo mi od svih veće                              don ai estat en gran error

koje mrvi me i mota.                                   en lieig e quand sui vestida.

Htela ja bih svog viteza                               Ben volria mon cavallier

da noću moj pređe prag                               tener un ser en mos bratz nut, 

da u mom zagrljaju nag                               qu'el s'en tengra per ereubut

slast oseti što i ne zna;                                 sol qu'a lui fezes cosseillier;

više imam ja milota                                     car plus m'en sui abellida

neg Floris za svoje Cveće*;                         no fetz Floris de Blanchaflor:

on drži ključ moje sreće,                              ieu l'autrei mon cor e m'amor

srca, vida i života.                                        mon sen, mos huoillis e ma vida.

Lep dragane, blag i pravi                             Bels amics avinens e bos,

kad mi bićete u moći?                                 cora.us tenrai en mon poder?

Da spim s vama jedne noći                         e que jagues ab vos un ser

da vam celov dam ljubavi!                         e qu'ie.us des un bais amoros;

Znajte želja mi je vrela                               sapchatz, gran talen n'auria

da ste tu na mestu muža                              qu'ie.us tengues en luoc del marit,

kom prilika se pruža                                   ab so que m'aguessetz plevit

činit sve što budem htela.                            de far tot so qu qu'ieu volria.

_________________________________________________________________

* Floris, jedan od poznatih srednjovekovnih ljubavnika i kurtoaznih romana koji su širom čitani, a Cveće je njegova dragana Blanšeflor ("Beli cvet").

Gijom IX Akvitanski: Pesma Ni o čemu

Gijom, vojvoda od Poatjea prvi je, ali i jedan od najvećih i najličnijih među trubadurima. Nakon smrti oca, nasledio je 1086. vlast nad teritorijama koje su mu bile veće od onih kojima su upravljali francuski kraljevi. Njegova majka bila je iz Limuzena, od mladosti je govorio provansalski, langue d'oc, koji je izabrao za svoj pesnički izraz. Kao potomak moćne porodice stekao je dobro obrazovanje; s ocem je u mladosti putovao u Španiju, a možda i u Afriku, na osnovu čega stručnjaci izvlače zaključke da je pretrpeo uticaj mavarske poezije i, još više, muzike. Učestvovao je 1101. godine u jednom od krstaških pohoda; kod Herakleje je bio potuče do nogu i zarobljen. Nije bio veliki ratnik, niti diplomatski snalažljiv u odnosima sa svojim moćnim susedima, ali je uspeo da sačuvao svoje zemlje do smrti. Ženio se dva puta, s Ermengardom od Anžuja i Filipom, udovicom aragonskog kralja, ali je mnogo više voleo slobodan, čak pomalo raspusnički život; takvim ga predstavlja i pisac njegove vide, Zbog svojih načina života, dva puta je izopšten uz crkve. Od Gijoma je ostalo jedanaest pesama.

Od ničeg pravim pesme sklad,

niti za sebe, nit za grad,

za ljubav, nit za život mlad,

jer pesmu tu

smislih na konju      dok sam tad

jahao u snu.

Ja ne znam svog rođenja kut,

nisam ni vedar, niti ljut,

ni neobičan, niti krut;

šta mogu tu,

što rođen sam uz mesec žut,

gde žita zru.

Ne znam da l' bdijem, il' je san,

ne znam, mà rekli da je dan;

skoro mi srce skoči van

s bolom u dnu:

o njemu kao da miš je vran,

brinem se tu!

Bolan sam, slutim udes prek,

ne znam šta mogu čuti tek,

od lečnika ću tražit lek,

ako je tu;

dobar je, ako spasi vek,

slab, ako mru.

Draganu imam, njen lik drag

ne videh još, nit imam trag,

ne dobih od nje pogled blag,

ni pretnju svu;

ne pustih nikad na svoj prag

svetinu zlu!

Ne videh, al' je ljubim ja,

nit dobra beše, niti zla,

ne znam je, al' mi sreća sja

jer volim nju,

ona je krasna, časna sva,

na zemnom tlu.

Farai un vers de dreit nien,

Non er de mi ni d'autra gen,

Non er d'amor ni de joven,

Ni de ren au,

Qu'enans fo trobatz en durmen

Sus un chivau.

No sai en qual hora-m fui natz,

No soi alegres ni iratz,

No soi estranhs ni soi privatz,

Ni no-n puesc au,

Qu'enaisi fui de nueitz fadatz

Sobr'un pueg au.

No sai cora-m fui endormitz,

Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!

Per pauc no m'es lo cor partitz

D'un dol corau,

E no m'o pretz una fromitz,

Per saint Marsau!

Malautz soi e cremi morir,

E re no sai mas quan n'aug dir.

Metge querrai al mieu albir,

E no-m sai cau:

Bos metges er si-m pot guerir,

Mas non, si-m mau.

Amigu' ai ieu, non sai qui s'es,

C'anc no la vi, si m'aiut fes,

Ni-m fes que-m plassa ni que-m pes,

Ni no m'en cau

C'anc non ac Norman ni Franses

Dins mon ostau.

Anc non la vi et am la fort,

Anc no-n aic dreit ni no-m fes tort;

Quan no la vei, be m'en deport,

No-m prez un jau,

Qu'ie-n sai gensor e belazor,

E que mai vau.

Arno Danijel: Sekstina

Arno Danijel je jedini trubadur koga je Dante, po vlastitom priznanju, oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik sekstinu - to je jedna od najpoznatijih Danijelovih pesama - i napisao je dve u vreme kad je pisao stihove za izvesnu damu Pjetru, izvlačeći sve hladne i tvrde metafore iz imena Pietra, pietra, kamen.

Jak žar što mi srcem uđe

ne plaši se kljunova, ni nokta,

zavidljivca kom od zla mre duša;

ne smem dići na nj ni grane, ni pruta

iz zasede, sem kad nema tétka;

slast će meni dati vrt il' soba.

U mom sećanju je soba

gde na moj jad retko kad ko uđe,

zli su poput brata joj i tétka;

moji udi trepte sve do nokta,

isto kao dete ispred pruta 

mrem da nju mi ne izgubi duša.

Njeno telo dà, ne duša,

u potaji primi me sred soba!

Srce rani ljuće no vrh pruta,

jer njen rob sam što ne sme da uđe;

uz nju biću kao plòt do nokta,

odbiv poziv i druga i tétka.

Nikad sestru moga tétka

neće poput nje volet mi duša;

tako blizu, kao prst do nokta

želim biti ja sred njenih soba;

može Amor kad mi srcem uđe

činit sa mnom što od krhkog pruta.

Otkad cveta suv vrh pruta

i zdâ Adam sa nećakom tétka,

ljubav takvu što mi srcem uđe

ne zna telo nijedno nit duša;

ma gde bila, spolja, il' sred sobâ,

srcem nisam dalji joj od nokta.

Tako urasta i nòktâ

moje srce njom, kao srž pruta;

mom je slavlju zid i dvor i soba,

manje volim brata joj i tétka;

dvaput srećna u Raj će mi duša,

ako stvor što voli tu kad uđe.

Arnov poj nokta i tétka,

njoj, kojoj se mili pruta duša,

njen Žud, čiji dar sred sobâ uđe.

Lo ferm voler qu'el cor m'intra

no'm pot ges becs escoissendre ni ongla

de lauzengier qui pert per mal dir s'arma;

e pus no l'aus batr'ab ram ni verja,

sivals a frau, lai on non aurai oncle,

jauzirai joi, en vergier o dins cambra.

Quan mi sove de la cambra

on a mon dan sai que nulhs om non intra

-ans me son tug plus que fraire ni oncle-

non ai membre no'm fremisca, neis l'ongla,

aissi cum fai l'enfas devant la verja:

tal paor ai no'l sia prop de l'arma.

Del cor li fos, non de l'arma,

e cossentis m'a celat dins sa cambra,

que plus mi nafra'l cor que colp de verja

qu'ar lo sieus sers lai ont ilh es non intra:

de lieis serai aisi cum carn e ongla

e non creirai castic d'amic ni d'oncle.

Anc la seror de mon oncle

non amei plus ni tan, per aquest'arma,

qu'aitan vezis cum es lo detz de l'ongla,

s'a lieis plagues, volgr'esser de sa cambra:

de me pot far l'amors qu'ins el cor m'intra

miels a son vol c'om fortz de frevol verja.

Pus floric la seca verja

ni de n'Adam foron nebot e oncle

tan fin'amors cum selha qu'el cor m'intra

non cug fos anc en cors no neis en arma:

on qu'eu estei, fors en plan o dins cambra,

mos cors no's part de lieis tan cum ten l'ongla.

Aissi s'empren e s'enongla

mos cors en lieis cum l'escors'en la verja,

qu'ilh m'es de joi tors e palais e cambra;

e non am tan paren, fraire ni oncle,

qu'en Paradis n'aura doble joi m'arma,

si ja nulhs hom per ben amar lai intra.

Arnaut tramet son chantar d'ongl'e d'oncle

a Grant Desiei, qui de sa verj'a l'arma,

son cledisat qu'apres dins cambra intra.

Bernar od Ventadura: Dublje, u šumi trubadura

Vreme će tako večno teći,

kroz dane mesece i leta

i sve što mogu sada reći:

duša je moja još zaneta.

U njoj je i sada žudnja sama

jer zanosi je ista Dama

što meni nikad ne bi rada.

Ona se smeška sva u sreći
dok mene svuda prati seta
kad čini da je moj nad već
znam da me čeka jad i šteta;
ako ljubav čistog plama
o neosetnost tuđu slama
to zaludna je ljubav tada.
Treba rad ove patnje puke
na samog sebe da se jedim
jer postah sluga trpeć muke
pred neosetnim licem jednim.
Nek ona moju ludost spreči
i neka štapom mene leči
jer batina tek ludog svlada.

Ne pevam više, nit pouke

škole Gdin Eblea sledim,

jer pesme svoje, svoje zvuke

smatram, avaj! sad bezvrednim.

Zalud su dela, zalud reči

al' srce moje pre njom kleči

jer danima se lepšim nada.

Dok radost na mom licu stoji

srce je puno gorke pene;

beše li ikad čovek koji

kaje se pre neg u greh skrene?

O okrutna je makar vrisn'o!

Ne pogleda li mene prisno

napustiću je kraj sveg jada.

Ne! biću uvek toj gospoji

sluga rad svake želje njene!

Znam da će da me udostoji

mada sad strašno muči mene;

zar ne kaže i Sveto Pismo:

"Dan u kom sreću osetismo

draži je neg drugih hiljada".

Ne! sve do smrti koja hita

ona će biti tek moj gazda;

kad jednom nikne klasak žita

njiše se njiše iznad brazda.

Mada mi ne da preko praga

neću da na nju padne ljaga

već blagost njenu molim sada.

O draga gospo plemenita

prečisto lice sveže vazda

prelepo telo, struka vita

koje Bog svojom rukom sazda!

Vi beste biće čija snaga

stvori da moja želja blaga

tek vašoj milosti se nada.

O gospo premudra i draga

nek Taj što mnoga da vam blaga

čekanu radost meni zada!

Lo tems vai e ven e vire

Per jorns, per mes e per ans,

Et eu, las no.n sai que dire,

C'ades es us mos talans.

Ades es us e no.s muda,

C'una.n volh e.n ai volguda,

Don anc non aic jauzimen.

Pois ela no.n pert lo rire,

E me.n ven e dols e dans,

C'a tal joc m'a faih assire

Don ai lo peyor dos tans,

--C'aitals amors es perduda

Qu'es d'una part mantenguda--

Tro que fai acordamen.

Be deuri' esser blasmaire

de me mezeis a razo,

c'anc no nasquet cel de maire

que tan servis en perdo;

e s'ela no m'en chastia,

ades doblara.lh folia,

que: "fols no tem, tro que pren".

Ja mais no serai chantaire

ni de l'escola n'Eblo,

que mos chantars no val gaire

ni mas voutas ni mei so;

ni res qu'eu fassa ni dia,

no conosc que pros me sia,

ni no.i vei melhuramen.

Si tot fatz de joi parvensa,

Mout ai dins lo cor irat.

Qui vid anc mais penedensa

Faire denan lo pechat 

On plus la prec, plus m'es dura!

Mas si'n breu tems no.s melhura,

Vengut er al partimen.

Pero ben es qu'ela.m vensa

A tota sa volontat,

Que, s'el' a tort o bistensa,

Ades n'aura pietat!

Que so mostra l'escriptura :

Causa de bon'aventura

Val us sols jorns mais de cen.

Ja no.m partrai a ma vida,

Tan com sia saus ni sas,

Que pois l'arma n'es issida,

Balaya lonc tems lo gras .

E si tot no s'es cochada ,

Ja per me no.n er blasmada,

Sol d'eus adenan s'emen.

Ai, bon' amors encobida,

Cors be faihz, delgatz e plas 

Ai, frescha charn colorida,

Cui Deus formet ab sas mas

Totz tems vos ai dezirada,

Que res autra no m'agrada.

Autr' amor no volh nien 

Dousa res ben ensenhada,

Cel que.us a tan gen formada,

Me.n do cel joi qu'eu n'aten

...svaka ptica peva na svome latinskom

Gijom IX Akvitanski

U jednoj prolećnoj Gijomovoj pesmi, u prvoj strofi čitamo završetak trećeg stiha:

en lor lati,

što bi se doslovno prevelo kao: na svome latinskom, ali pošto je reč o pticama koje tako pevaju, nije dopustivo ni pomisliti da one to čine na latinskome. To je čudna lutajuća metafora koja se pojavljuje i kod Dantea, u trećem pevanju Raja, gde veliki pesnik pridev latinski (latino), koristi da označi lakoću razumevanja, kao da je reč o lakše shvatljivom jeziku, ili načinu izražavanja. Dante je dubinski čitao trubadure, a upravo ove nijanse u njihovom jeziku i stilu su mu bile privlačne i poučne.

U blagosti novih dana

sva je šuma razlistana,

poj ptica je pun miline,

svaka svoju pesmu peva,

dobro je kad svako brine

za ono o čemu sneva.

Al' od onih srećnih strana

nema vesti do mog stana,

srce bije bez vedrine;

a moj korak još okleva.

želim mira i tišine

da uživam posle gneva.

Naša ljubav isto mine

kao cvetak iz doline

na koji se kiša sleva,

noću nad njim pada slana

sve do jutra kad ogreva

sunce iznad cvetnih grana.

Pamtim jutro kad ljutine

nesta k'o prah kad se vine,

prsten dobih toga dneva

tad mi ljubav bi zadana

o da živim, da mi djeva

večno bude milovana!

Znam neće me kletve njine

sad razdvojit od Jedine,

te reči su kao pleva,

reči večnih sirotana,

svaki od njih ljubav sneva,

al' samo je nama znana.

Ab la douzor del temps novel

Fueillon li bosc, e li auzel

Chanton chascus en lor lati,

Segon lo vers del novel chan:

Adonc esta ben q'on s'aizi

De zo dont hom a plus talan.

De lai don plus m'es bon e bel

No-m ve messatger ni sagel,

Don mon cors non dorm ni non ri

Ni no m'en auz traire enan,

Tro que eu sapcha ben de la fi,

S'el es aissi com eu deman.

La nostr'amor va enaissi

Com la brancha de l'albespi

Qu'estai sobre l'arbre tremblan,

La noig, ab la ploi' e al gel,

Tro l'endeman, qe-l sols s'espan

Per la fueilla vert el ramel.

Anquar me membra d'un mati

Que nos fezem de guerra fi

E que-m donet un don tan gran,

Sa drudari'e son anel:

Anquar me lais Dieus viure tan

Qu'aia mas manz sotz son mantel!

Qu'ieu non ai soing d'estraing lati

Qe-m parta de mon Bon Vezi,

Q'ieu sai de paraulas com van,

Ab un breu sermon qi s'espel:

Que tal se van d'amor gaban;

Nos n'avem la pess'e-l coutel.

De ivèrn II

Trubadurka Azalaida iz Porkeraga (sredina XII veka) ostavila je samo jednu pesmu iza sebe. Bila je u ljubavnoj vezi sa trubadurom Raimbautom od Oranža, koji joj je posvetio oko 12. pesama nazivajući je Žonglerom. Pesnikinja setno opisuje svoj kraj, gde je rođen i njen dragi - izvesno je da je u vreme nastanka već bio i umro, što zimsku pesmu čini dirljivim epitafom.

Ona se nada da će doći do probe ljubavi, tj. da će ljubavnici provesti noć zajedno i ispitati svoju volju da nadjačaju želju. To je važan trenutak u trubadurskoj erotskoj poetici, vrhunac čiste ljubavi. 

Lepi pogled koji se spominje u pesmi, odnosno Bel Esgar, dvorac je u okolina Oranža. 

Sada hladno vreme vlada

uz led i uz sneg i blato

i ptičijega nema sklada,

svaka ćuti čudnovato;

i suve su na sve strane

bez cveta i lista grane,

slavuj ne peva po kraju

koji budi me u maju.

Tol'ko mi zna srce jada,

te se svemu čudim zato,

i shvatih da lakše pada

nego što se skupi zlato;

a ako me reči rane

od Oranža nema mane,

i tako sam sva u vaju

da me snage napuštaju.

Slabo ljubav ceni dama

ako gospara bogata

i moćnoga želi sama,

to je mana svim poznata;

tako u Veleju vele

da ne traži ljubav vele

moći i bogatstvo; ta mi

čast ne služi pravoj dami.

Dragog imam punog plama

vrednijega i od zlata

a ljubav je među nama

čista, i on mene shvata.

Mi smo željni sreće cele,

i sve što nam drugi žele

nek Bog ostavi u tami,

mene takav greh ne mami.

Moj mili, ja vrlo rado

hteh bit vaša svaki čas,

vaš lik mene je savlad'o,

čekam stoga čast od vas;

uskoro će doć do probe,

pripremiću svoje sobe:

obećaste kao drag gost

da ne mislim na opasnost.

Nek Bog štiti Lepi Pogled

i sudbinu Oranž-grada,

palatu i celi posed

i tog što Provansom vlada,

i sve koji su bez zlobe,

i luk lep sa strane obe.

Tog izgubih na svu žalost

kom podarih srca stalnost.

Žongleru, ti bez teskobe

do Narbone nosi, dob je,

pesmu Onoj koja Radost

oličava svud i Mladost.

De ivèrn

Sada sja već cvet iskrenut

po oštrom stenju i bregu

Kakav cvet? Sneg, led i inje

što muče taru i seku;

nem je svaki krik i cvrkut

u granju, lik svaki smrknut

al' moj poj me vedrog lica

čini, uprkos svih zlica.

Tako sve ću iskrenuti

da dol ima oblik brega

i smatram za cvet vel inja

a toplota led klet seče

grom je pesma i cvrkuti

i radostan gaj smrknuti

tako mi je vedro lice

iako su svuda zlice.

Taj ću glupi svet iskrenut

što je rođen k'o na bregu

gori mi neg sneg i inje

s jezicima koji seku

ljuto ne ličeć na cvrkut

ne vredi tu biti smrknut

i posmatram vedrog lica

sve što čini taj roj zlica.

Ljubeć ću vas iskrenuti

uprkos polja i brega

damo, i leda i inja

ali nemoć put mi seče

damo, za vas svi cvrkuti

da vaš pogled nesmrknuti

tako razvedri mi lice

da nisam k'o druge zlice.

Bejah dugo k'o iskrenut

iduć po polju i bregu

podnoseći teret inja

čije igle bodu, seku

više no moj poj i cvrkut

prut zasluži lažac smrknut

al' sam - Bogu hvala - lica

vedrog, uprkos svih zlica.

Neka moj stih iskrenuti

ide vrh gaja i brega

tamo gde se topi inje

i hladnoća gde ne seče

mojoj dami; ti cvrkuti

ne bi smeli lik smrknuti

njoj, jer pevam vedra lica

a ne kao pevač zlica.

Blaga damo, ljubav lice

štiti nam od svakog zlice.

Žongleru, ja tužnog lica

čekam te, uprkos svih zlica.

Raimbaut od Oranža, trubadur (1147-1173)

De Prima

Bernard od Ventadura (1130 – 1190)

Kad vidim ševu što se vije     Can vei la lauzeta mover

kako na suncu širi krila,     De joi sas alas contral rai,

zatim se spušta sve hitrije     Que s'oblid' e.s laissa chazer

kroz slast tu srce što je skrila,     Per la doussor c'al cor li vai,

vaj! kakvu zavist trpim tada     Ai! Tan grans enveya m'en ve

svet gledajuć razdragani!     De cui qu'eu veya jauzion,

U sreći što me za tren svlada     Meravilhas ai, car desse

srce iz grudi želi vani.     Lo cor de dezirer no.m fon.

Vaj! mišljah ljubav tajna nije,     Ai, las! Tan cuidava saber

al' za mene je ipak bila!     D'amor, e tan petit en sai,

Još ljubim kao i ranije     Car eu d'amar no.m posc tener

nju što me nije nagradila;     Celeis don ja pro non aurai.

zgrabi mi srce iznenada,     Tout m'a mo cor, e tout m'a me,

njoj pripadoše moji dani,     E se mezeis e tot lo mon;

sve uze, te mi osta sada     E can se.m tolc, no.m laisset re

tek žudnja što mi srce hrani.     Mas dezirer e cor volon.

Od tada ludim, noć me krije     Anc non agui de me poder

jer klonu moga srca sila      Ni no fui meus de l'or' en sai

kad videh oči najsjajnije,     Que.m laisset en sos olhs vezer

zrcala meni tako mila:     En un miralh que mout me plai.

zrcalo, u kom zreh se tada,     Miralhs, pus me mirei en te,

duboki uzdah mene rani     M'an mort li sospir de preon,

i stradah kako nekoć strada     C'aissi.m perdei com perdet se

prelepi Narcis u fontani.     Lo bels Narcisus en la fon.

Zbog žena mene očaj bije,     De las domnas me dezesper;

vera se moja promenila,     Ja mais en lor no.m fiarai;

te ako ih i štitih prije     C'aissi com las solh chaptener,

sad pustiću ih do nemila.     Enaissi las deschaptenrai.

Nijedna vernost da mi zada     Pois vei c'una pro no m'en te

otkad me ona obeznani     Vas leis que.m destrui e.m cofon,

te ih se čuvam, k'o nikada     Totas las dopt' e las mescre,

jer iste su na svakoj strani.     Car be sai c'atretals se son.

Ni moja dama bolja nije     D'aisso's fa be femna parer

ja korim je jer nije vila     Ma domna, per qu'e.lh o retrai,

jer čini stvari najpodlije     Car no vol so c'om voler,

jer ne krasi je časti svila.     E so c'om li deveda, fai.

Nemilost sad je sva nagrada     Chazutz sui en mala merce,

ja bejah ludak neprestani     Et ai be faih co.l fols en pon;

te valjda stradam sad bez nada     E no sai per que m'esdeve,

jer htedoh ono što se brani.     Mas car trop puyei contra mon.

Milost je mrtva! O, meni je     Merces es perduda, per ver,

oduvek milost mrtva bila!     (Et eu non o saubi anc mai,)

Ona je mogla da je slije     Car cilh qui plus en degr'aver,

al' ne hte! Gde se milost svila?     No.n a ges, et on la querrai?

Ah! Kako zla je, premda mlada     A! Can mal sembla, qui la ve,

kad jadnik ovaj samohrani     Qued aquest chaitiu deziron

njezinom voljom mre pun jada     Que ja ses leis non aura be,

trpeći pred njom udes rani.     Laisse morrir, que no l.aon.

Al' Dama ne hte drugačije,      Pus ab midons no.m pot valer

zalud su molbe, reči sila!     Precs ni merces ni.l dreihz qu'eu ai,

No neće gledat onog čije     Ni a leis no ven a plazer

sve zakletve je pogazila!     Qu'eu l'am, ja mais no.lh o dirai.

Napuštam ljubav i duh pada:     Aissi.m part de leis e.m recre;

u smrti zborim zloj dragani     Mort m'a, e per mort li respon,

i krećem jer je ona rada     E vau m'en, pus ilh no.m rete,

bedan u progon, kraj neznani.     Chaitius, en issilh, no sai on.

Tristane, idem iz tog grada     Tristeza, no.n auretz de me,

pohodim tužan kraj neznani;     Qu'eu m'en vau, chaitius, no sai on.

ostavljam pesme i duh pada     De chantar me gic e.m recre,

želeći ljubav da sahrani.     E de joi e d'amor m'escon.

_________________________________________________________________________________

Dante i Arno Danijel

Sačuvavši Arnoa Danijela u Komediji kao najvećeg majstora maternjeg jezika, Dante je pripremio buduće proučavaoce trubadura i označio im tačku iz koje treba da krenu prema njima - ostali trubaduri već su ostvarili ono što su imali da ostvare, Arno Danijel zauzima središnje mesto u tom lavirintu: da bi se shvatila umetnost trubadura treba kretati od Danijela ka drugima, a ne obratno. Danijel je prema Danteovoj podeli koju je načinio u drugom poglavlju svoje rasprave De vulgari eloquentia pesnik ljubavi.

Osam stihova na provansalskom jeziku kojima se Arno Danijel, na kraju XXVI pevanja Čistilišta obraća Vergiliju i Danteu s molbom da shvate njegovu tugu i povremeno misle na njega jasno pokazuju da je Dante dovoljno dobro poznavao jezik trubadura i da je - da se na kraju nije opredelio za toskanski - mogao napisati Komediju na tom jeziku. Dante je kroz te stihove pokazao da je u tolikoj meri vladao ne samo tim jezikom, nego poznavao stil i celokupnu Danijelovu poeziju, da te tri tercine ostaju kao oblik vrlo uspešne parafraze:

Tan m'abellis vostre cortes deman,             Tako me vaša želja sveg zgreva,
qu'ieu no me puesc ni voill a vos cobrire.     da znate oslovit svoga slugu;
Ieu sui Arnaut, que plor e vau cantan;          Ja sam Arno, što plačeći peva;
consiros vei la passada folor,                       sad znam svoju prošlost dugu
e vei jausen lo joi qu'esper, denan.               i radost čekam usred tih ognjeva.
Ara vos prec, per aquella valor                    Kunem vas čašću što po tom krugu
que vos guida al som de l'escalina,               vodi vas gore do tih skalina,
sovenha vos a temps de ma dolor!               pomenite katkad moju tugu!

Fu miglior fabbro del parlar materno...Najbolji kovač maternjeg jezika.
Tim rečima Dante uvodi ovog pesnika u Čistilište. Stihovi koje Danijel izgovara lirski su kolaž koji je Dante načinio povezujući različite slike iz njegove poezije.

Ovaj trubadur jedini je pesnik koga je Dante, prema svojim sopstvenim rečima oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik - sekstinu.
Odlučivši da Komediju napiše narodnim jezikom, Dante je nepogrešivo - vidovnjački, moglo bi se reći bez preterivanja - doveo sebe do neke vrste srećnog stanja: preuzimajući teme i oblike iz latinske ili trubadurske tradicije, mogao je da toj građi, na svome jeziku, da jedan izvanredno ličan pečat.
Dante je na vreme shvatio da su vrlo složene trubadurske forme neupotrebljive za priču (bolje reći roman) koji je on želeo da ispriča pod naslovom Komedija. Njegova izabrana terca rima jednostavna je u odnosu na najednostavniju trubadursku tvorevinu.
Ali izvan Komedije, sastavljajući kancone i balate, Dante je obnavljao ponešto od tog prethodnog iskustva Provansalaca. Zato nije mogao odoleti da, u jednom trenutku, direktnije oponaša jednu formu čiji je neporecivi izumitelj njegov prvi učitelj u pitanjima poezije i ljubavi, Arno Danijel.
Sekstina! Na prvi pogled neka  vrsta pesme u slobodnom stihu, a u stvari jedo lirsko pletivo koje se odvija pred nama po višim zakonima matematike.
Arno Danijel je dobro znao da je za njegovu slavu dovoljna samo jedna takva pesma i da bi njihovo nizanje postalo jednolična lirska konvencija. Uzeo je šest karakterističnih reči veoma udaljenih značenja i od njih načinio šest strofa i jednu završnu u kojoj tih šest reči objedinjuje u neku vrstu vrtoglavog kolopleta.
Dante je zasnovao svoju sekstinu na istom principu udaljenih reči: ombra (mrak), colli (brežje), erba (trava), verde (zelena), petra (kamen), donna (dama).
Ključna reč je svakako petra, kamen, bez koje Dante i ne bi došao do povoda da se ogleda u sekstini. A kamen, u toskanskom jeziku ženskog roda, povlači za sobom sliku kamene ili neumoljive dame.
Dante nije odoleo da ne napiše još jednu sekstinu, u kojoj se ponavljaju upravo iste reči.

Al poco giorno e al gran cerchio d’ombra       Na kraj dana i kruga punog mraka
son giunto, lasso!, ed al bianchir de’ colli,        stigoh, vaj i kad bela su sva brežja,
quando si perde lo color ne l’erba;                  kada se gubi svaka boja trave;
e ’l mio disio però non cangia il verde,             a moja želja još je sva zelena,
si è barbato ne la dura petra                            ukorenjena u taj tvrdi kamen
che parla e sente come fosse donna.                što govori i postupa k'o dama.

Similemente questa nova donna                       Slično je tako ova nova dama
si sta gelata come neve a l’ombra;                   sleđena ovde ko led sred mraka
che non la move, se non come petra,               ne primećujuć, ne više no kamen,
il dolce tempo che riscalda i colli                     to lepo vreme što greje vrh brežja,
e che li fa tornar di bianco in verde                  i menja ih iz belih u zelena,
perché li copre di fioretti e d’erba.                   jer stavlja na njih sag cveća i trave.

Quand’ella ha in testa una ghirlanda d’erba,     Kad venac ima na glavi od trave
trae de la mente nostra ogn’altra donna;           iz srca gna mi lik svih drugih dama;
perché si mischia il crespo giallo e ’l verde       jer tu se kosa zlatna i zelena
sì bel, ch’Amor lì viene a stare a l’ombra,        lije, tu Amor zastane sred mraka
che m’ha serrato intra piccioli colli                   i između tih me nežnih steže brežja
più forte assai che la calcina petra.                   snažnije nego teški čekić kamen.

La sua bellezza ha più vertù che petra,             Lepota joj je čvršća nego kamen,
e ’l colpo suo non può sanar per erba;             a nisu lek za udarac njen trave:
ch’io son fuggito per piani e per colli,               stog bežah kroz polja i preko brežja,
per potere scampar da cotal donna;                 da ne budem tu gde je takva dama,
e dal suo lume non mi può far ombra                od njenog bleska pružiti mi mraka
poggio né muro mai né fronda verde.                ne može ni zid ni krošnja zelena.

Io l’ho veduta già vestita a verde                       Videh je ispod već ruha zelena
sì fatta, ch’ella avrebbe messo in petra               takvu da bi osetio i kamen
l’amor ch’io porto pur a la sua ombra;               ljubav, koju njoj nosim iz svog mraka:
ond’io l’ho chesta in un bel prato d’erba            želeć da se kroz dol lepi sav od trave
innamorata, com’anco fu donna,                        žaljubi k'o dotad nijedna dama
e chiuso intorno d’altissimi colli.                         i u obručju visokoga brežja.

Ma ben ritorneranno i fiumi a’ colli                     Al' pre će reke vratiti se uz brežja
prima che questo legno molle e verde                 neg se ta grana vlažna i zelena
s’infiammi, come suol far bella donna,                 razgoret, k'o što čini lepa dama,
di me; che mi torrei dormire in petra                   od mene; nek mi krevet bude kamen
tutto il mio tempo e gir pascendo l’erba,             sav život i nek pasem vlati trave,
sol per veder do’ suoi panni fanno ombra.          tek da njen plašt vidim uprkos mraka.

Quandunque i colli fanno più nera ombra,           Kad iznad brežja bude više mraka
sotto un bel verde la giovane donna                    ispod zelena bleska mlada dama
la fa sparer, com’uom petra sott’erba.                skriće ga, kao kamen ispod trave.

De Beltatz

Ar resplan la flors enversa

Pels trencans rancs e pels tertres

Quals flors? Neus, gels e conglapis

Que cotz e destrenh e trenca;

(Sada sja već cvet iskrenut

po oštrom stenju i bregu

Kakav cvet? Sneg, led i inje

što muče taru i seku)

Trubadurke (prov. trobairitz) su znamenita pojava za istoriju muzike i književnosti; one su bile prve kompozitorke svetovne muzike Evrope; pisale su poeziju, svirale instrumente i nastupale na provansalskim dvorovima. Sve su uvek bile plemenitog porekla, za razliku od trubadura. Zanimljiva trobairica jeste Bijetric od Romana, koja je svoju pesmu posvetila drugoj ženi. Pesma, pisana u fin' amors stilu opisuje njenu fizičku želju, ali i kurtoazno divljenje prema voljenoj dami, Mariji.

Jedna druga trubadurka, odnosno trobairic, Grofica od Dija (aktivna oko 1200) do te mere je obavijena maglom vremena, da niti možemo sa izvesnošću znati ne samo kad je rođena - što je manje važno, to je slučaj sa većinom pesnika - nego ni njeno pravo ime - da li je Beatric, ili Izoarda - da li je bila u ljubavi sa trubadurom Rembautom od Oranža - i - kao vrhunac svega - da li je ona uopšte autor četiri pesme koje su ostale za njom!

Njena Vida je veoma sažeta: Grofica od Dija, dama lepa i dobra, udata za Gijoma I od Poatjea, a volela je Rembauta od Oranža.

Iz ovog kratkog teksta nastala je cela jedna mitologija, i najbolje je prihvatiti u tom obliku; jer, kako inače rasplesti klupko, kad istorija poznaje dvojicu grofova Gijoma od Poatjea, a obojica bi mogla biti onaj iz Vida. Od nje su ostale četiri pesme, a pripisuje joj se i peta, za koju se do skora verovalo da je sastavio Rembaut od Oranža.

Jedna od njenih pesama počinje stihovima koje je isklesao lično Arno Danijel:          

                                                                  Ab job et ab joven m'apais

             e jois e jovens m'apaia...

             Radošću i mladošču se hranim,

                Radost i mladost me hrane...

Grofica de Dija jedina je trubadurka čija je poezija sačuvana sa muzikom; upravo za njenu pesmu A chantar. Muzički izvori toga vremena kazuju da je njena muzika najčešće izvođena na fruli, ili uz zvuke frule. Njen jezik je optimističan, često peva pohvale sebi i ljubavi, ali i izdaji; u nekim pesmama ona se ruga lausengier, odnosno osobama koje ogovaraju, poredeći ih sa oblakom koji skriva sunce.

A chantar m'ér de çò qu'eu no volria,                        Pevam o tom o čem ne bih htela,
Tant me rancur de lui cui sui amia;                             jer zbog njega ja sam nevesela
Car eu l´m mais que nulha ren que sia:                       njega volim, pripadam mu cela:
Vas lui no'm val Mercés ni Cortezia                           al' ni Ljubaznost, ni Dobra Dela,
Ni ma beltatz ni mos prètz ni mos sens;                      ni draž moju, ni duh moj, on neće;
Qu'atressí'm sui enganad'e trahia                                k'o da ružnog lika sam i tela,
Com degr'ésser, s'eu fos desavinens.                          izda mene, leđa mi okreće.

D'aissò'm conòrt, car anc non fi falhensa,                   Jedno me teši, jer moje sve su,
Amics, vas vos per nulha captenensa;                         misli, misli daleke zlom besu;
Ans vos am mais non fetz Seguís Valensa,                  ljubim vas više no Segen Valesu,
E platz mi mout que eu d'amar vos vensa;                   i volim kad me snovi zanesu,
Lo meus amics, car ètz lo plus valens;                        jer časti nema od vaše veće;
Mi faitz orgòlhs en ditz et en parvensa                        al preda mnom spuštate zavesu
E si ètz francs vas totas autras gens.                           gledajuć pažljivo neke treće.

Meravelh me com vòstre còrs s'orgòlha,                     Mene čudi što ste srca hola,
Amics, vas me, per qu'ai razon que'm dòlha;               mili, i to je razlog mog bola;
Non es ges dreitz qu'autr' amors vos mi tòlha,             moja je ljubav od sviju bolja,
Per nulha ren que'us diga ni acòlha.                             ma šta da zbori svet izokola.
E membre vos quals fo'l comensamens                        I setite se na pramaleće
De nòstr'amor! Ja Dòmnedeus non vòlha,                    ljubavi naše! Nije mi volja,
Qu'en ma colpa sia'l departimens.                                Bog zna, da dođe kraj te sreće.

Proeza grans, qu'el vòstre còrs s'aizina,                        Silna hrabrost, što vam srce kiti,
E lo rics prètz qu'avètz m'en ataïna;                              brine me, i vaš lik plemeniti;
Qu'una non sai, lonhdana ni vezina,                              jer ne znam damu što nežne niti
Si vòl amar, vas vos no si' aclina;                                 ne plete vaša želeći biti;
Mas vos, amics, ètz ben tant conoissens                       al' vi, mili, znate koje cveće
Que ben devètz conóisser la plus fina:                          verno štiti svoj miris vlastiti;
E membre vos de nòstres covinens.                              i pamtite našu noć uz sveće,

Valer mi deu mos prètz e mos paratges                         Ja znam svoje poreklo i vrednost,
E ma beutatz, e plus mos fins coratges;                         i lepotu, i svog srca vernost;
Per qu'eu vos man, lai on es vòstr'estages,                    stog vam šaljem, tamo, kao lep most,
Esta chanson, que me sia messatges                              ovu pesmu, i još imam smelost
E vòlh saber, lo meus bèls amics gens,                          da vas pitam, mili, zašto sleće
Per que vos m'ètz tant fèrs ni tant salvatges;                  od vas prema meni sva ta jetkost;
No sai si s'es orgòlhs o mals talens.                               je l' to oholost, il' nešto preteće?

Mas aitan plus vòlh li digas, messatges,                          Kaži mu, glasniče, da za lep most
Qu'en tròp d'orgòlh an gran dan maintas gens.                oholost nije čvrst temelj sreće.

Raimbaut iz Vakejrasa: Kalende maja

Milina maja

ni list iz gaja

nit latice

ni ptica graja

iz celog kraja

ne čine da ja

razvedrim lice

damo puna baja

dok čekam nice

da vašeg sjaja

moć raspe tmice

i ljubav trajna

osvaja

i spaja

sa mnom vas

damo iz raja

izdvaja

izdaja

zli glas

uzrok moga vaja

Dragano blaga

nek božja vaga

sudi zli glas

jer svak ko zna ga

ne pušta vraga

tog preko praga

koji za čas

deli bića draga

al' ja kraj vas

jedinog blaga

čekam svoj spas

a tog što slaga

neka ga

bestraga

do tamo

prati ga ta ljaga

jer blaga

predraga

o damo

mre moja snaga.

Kako da patim

i potom vratim

damu ako njen ne beh sasvim

jer draga s dragim

nitima zlatnim

to zna svako

veže se zatim

koje jako

drže nju sa njim

lik lep tako

koji tek tražim

da hvalim

da mazim

i ne da

zlo ga zgazim

ja vas snim

vas pratim

izgleda sa nadom praznim.

Nisam tako rad

jer odem li tad

Lep Viteže

nastradaću mlad

jer srca mog jad

i svih želja sklad

tu mi leže

to je sav moj slad

dok sve teže

zlice šire sad

damo mreže

lek im je moj pad

da nekad

moj beznad

opazi

svila bi u kad

vas najzad

ta gamad

što gazi

moga srca sad.

Jer vi ste sama

iznad svih dama

gđo Beatriče

svojim pred nama

tim vrlinama

vidi se namah

da vam priliče

igre s rimama

i lepe priče

sliko iz rama

u vas se stiče

duh k'o sred hrama

pun plama

što slama

sile tla

tvrđeg od kama

jer tama

pred vama

beži zla

i puna srama.

Damo svet vidi

vaš plemeniti

lik tako beo

koju čast kiti

ko želi skriti

to nek se stidi

ja bih tek hteo

damo vaš biti

i vama ceo

život vlastiti

častiti

krasiti

čak bliže

nek Erik Enidi

znaj i ti

kraj hiti

markiže

sad estampidi.

Kalenda maia
Ni fueills de faia
Ni chans d'auzell ni flors de glaia
Non es qe.m plaia,
Pros dona gaia,
Tro q'un isnell messagier aia
Del vostre bell cors, qi.m retraia
Plazer novell q'amors m'atraia
E jaia,
E.m traia
Vas vos, donna veraia,
E chaia
De plaia
.l gelos, anz qe.m n'estraia.

Ma bell' amia,
Per Dieu non sia
Qe ja.l gelos de mon dan ria,
Qe car vendria
Sa gelozia,
Si aitals dos amantz partia;
Q'ieu ja joios mais non seria,
Ni jois ses vos pro no.m tenria;
Tal via
Faria
Q'oms ja mais no.m veiria;
Cell dia
Morria,
Donna pros, q'ie.us perdria.

Con er perduda
Ni m'er renduda
Donna, s'enanz non l'ai aguda
Qe drutz ni druda
Non es per cuda;
Mas qant amantz en drut si muda,
L'onors es granz qe.l n'es creguda,
E.l bels semblanz fai far tal bruda;
Qe nuda
Tenguda
No.us ai, ni d'als vencuda;
Volguda,
Cresuda
Vos ai, ses autr'ajuda.

Tart m'esjauzira,
Pos ja.m partira,
Bells Cavalhiers, de vos ab ira,
Q'ailhors no.s vira
Mos cors, ni.m tira
Mos deziriers, q'als non dezira;
Q'a lauzengiers sai q'abellira,
Donna, q'estiers non lur garira:
Tals vira,
Sentira
Mos danz, qi.lls vos grazira,
Qe.us mira,
Cossira
Cuidanz, don cors sospira.

Tant gent comensa,
Part totas gensa,
Na Beatritz, e pren creissensa
Vostra valensa;
Per ma credensa,
De pretz garnitz vostra tenensa
E de bels ditz, senes failhensa;
De faitz grazitz tenetz semensa;
Siensa,
Sufrensa
Avetz e coneissensa;
Valensa
Ses tensa
Vistetz ab benvolensa.

Donna grazida,
Qecs lauz' e crida
Vostra valor q'es abellida,
E qi.us oblida,
Pauc li val vida,
Per q'ie.us azor, donn' eissernida;
Qar per gencor vos ai chauzida
E per meilhor, de prez complida,
Blandida,
Servida
Genses q'Erecs Enida.
Bastida,
Finida,
N'Engles, ai l'estampida.

Giro De Bornej: Alba

Care slavni, časni zrače beli,

Bože mili, kada biste hteli

mome drugu dat znak vaše moći,

jer ne videh njega još od noći,

a brzo će zora.

Lepi druže, spavali il' bdeli,

ne spavajte, nek mine san vreli,

jer s' istoka ta zvezda će doći

što dan nosi, spazih u jasnoći,

i brzo će zora.

Lepi druže, slušajte moj govor,

ne usnite jer kroz šumski lovor

dan javljajuć čujem cvrkut ptica,

ja se plašim opasnih tmica

a brzo će zora.

Lepi druže, stanite na prozor

i vidite zvezde kroz prostor,

tad znaćete da vam nisam zlica;

u protivnom čuvajte čast lica,

jer brzo će zora.

Lepi druže, otkad se rastasmo

ja ne spavah već molih se samo

da Bog dobri sin Svete Marije

mog mi vernog druga ne sakrije

jer brzo će zora.

Lepi druže, moliste me tamo

da se skrijem u predvorje tamno

i do dana bdijem što radije;

do mog društva i pesme vam nije,

a brzo će zora.

Dragi druže, u takvom sam stanu

da ne mislim o zori i danu,

jer najlepšu koju rodi mati

držim i grlim, zalud me prati

i zli zavidnik i zora.

Reis glorios, verais lums e clartatz,
Deus poderos, Senher, si a vos platz,
Al meu companh siatz fizels aiuda!
Qu'eu no lo vi, pos la nochs fo venguda,
Et ades sera l'alba.

Bel companho, si dormetz o velhatz,
No dormatz plus, suau vos ressidatz!
Qu'en orien vei l'estela creguda
C'amena.l jorn, qu'eu l'ai be conoguda,
Et ades sera l'alba

Bel companho, en chantan vos apel!
No dormatz plus, qu'eu auch chantar l'auzel
Que vai queren lo jorn per lo boschatge
Et ai paor que.l gilos vos assatge
Et ades sera l'alba.

Bel companho, issetz al fenestrel
E regardatz las estelas del cel
Conoisseretz si.us sui fizels messatge!
Si non o faitz, vostres n'er lo damnatge
Et ades sera l'alba

Bel companho, pos me parti de vos,
Eu no.m dormi ni.m moc de genolhos,
Ans preiei Deu, lo filh Santa Maria,
Que.us me rendes per leial companhia,
Et ades sera l'alba

Bel companho, la foras als peiros
Me preiavatz qu'eu no fos dormilhos,
Enans velhes tota noch tro al dia.
Era no.us platz mos chans ni ma paria
Et ades sera l'alba

Bel dous companh, tan sui en ric sojorn
Qu'eu no volgra mais fos l'alba ni jorn,
Car la gensor que anc nasques de maire
Tenc et abras, per qu'eu non prezi gaire
Lo fol gilos ni l'alba.