Fridrih Helderlin: Patmos

Bliz je

i teško dokučiv Bog.

Ali gde je opasnost

raste i spasonosno.

U tminama borave

orlovi i neustrašivo hode sinovi Alpa preko ponora

lako građenim mostovima.

Zato, jer zgomilani su uokrug

vrhunci vremena,

a najvoljeniji blizu borave, i malakšu

na najrazdvojenijim brdima,

daj nam tad, nedužna vodo,

o krila nam daj, u najvernijem smislu

da pređemo preko i vratimo se.

Tako zborih, kada odvede me

brže no što sam slutiti mogao

i daleko, gde nikada

mišlju ne stigoh, genije neki

iz moje kuće. Svetlucahu

u sumraku, kada pođoh,

senovita šuma

i čežnjivi potoci

zavičaja; ne poznavah više zemlje;

ali uskoro, u svežem sjaju

tajanstveno

u zlatnoj pari rascveta se

brzo uzrasla,

s koracima sunca,

 s hiljadama vrhunaca miomirisna

preda mnom Azija, i zablešten iskah

pogledom nešto znano, jer nevičan

bejah tim širokim stazama, gde dole

niz Tmol putuje

zlatom iskićeni Paktol

i Taurus stoji i Mezogina,

i cveća prepun vrt

mirna je vatra; ali u svetlu

cveta visoko srebrni sneg;

i svedok besmrtnog života

prastari bršljan raste

na nedostupnim liticama; i kedrovi i lovor,

stubovi živi nose

svečane

bogosazdane dvorce.

Nek i šumore oko kapije Azije

u odlasku na razne strane

po neizvesnoj ravni mora

mnogi drumovi bez senke,

ipak ostrva poznaje brodar.

I jer sam čuo

da od obližnjih jedno

jeste Patmos,

prohtelo mi se silno

tamo da svratim, i tamo

tamnoj se približim pećini.

Jer drukčije no Kipar

mnogoizvorni, ili

drugo ostrvo neko

prebiva divotno Patmos,

al gostoljubiv je

u siromašnijem

domu svome ipak,

i kad iz brodoloma il tužeći

za zavičajem ili

za preminulim drugom

približi mu se neki

stranac, on rado počuje, i deca mu,

glasovi tople dubrave

i zvuci gde ospe se pesak

i napukne tle u polju

slušaju ga, i s ljubavlju se vraća

odjek tužaljci čovekovoj. Tako nekad

negovaše ostrvo bogovoljenog onog

vidovitog, koji u blaženoj mladosti

pošao beše

sa sinom Svevišnjeg, nerazdvojan, jer

voljaše Olujonosac jednostavnost

toga mladića, a pažljivi je čovek

jasno sagledao lice Boga,

kada su, pri tajni čokota,

zajedno sedeli u času gozbe,

i u veličini duše, spokojno sluteći, smrt

izgovori Gospod, i ljubav potonju, jer nikada dosta 

ne mogaše tada o dobroti da se

nagovori, i da razvedri, kada

video bi je, srdžbu sveta.

Jer sve je dobro. Zatim umre. Mnogo bi

o tome moglo da se kaže. A naposletku još

najradosnijeg, pobedna pogleda, videše ga prijatelji,

ali tugovahu, kada već

veče bi, udivljeni,

jer odluku su veliku u duši nosili

ti muževi, ali pod suncem voljahu

život i ne htedoše da ispuste 

lice Gospoda

i zavičaja. To utisnuto im beše,

kao vatra u gvožđe, a do boka im je

hodila senka voljenog.

Zato im on je poslao

duha, i zadrhta vaistinu

kuća i oluje božje valjahu se

tutnjeći daljem

iznad glava u slutnji dok su, u mislim teškim,

sakupljeni bili junaci smrti,

kada im se, na rastanku, 

još jednom ukazao.

Jer sada se ugasi sunčev dan

kraljevski, i prelomi 

skiptar pravozračni

u božanskoj patnji, svojom voljom,

jer sve treba opet da vrati se

u pravo vreme. ne bi dobro bilo

docnije da beše, i prekinuto naglo, neverno,

delo ljudsko, i radost beše

ubuduće

boraviti u noći što voli nas, i čuvati

u bezazlenim očima netremice

ponore mudrosti. A zelene se 

i pod brdima duboko žive slike,

no strašno je kako tu i tamo Bog

beskrajno rastura ono što živo je.

Jer već i ostaviti

lica dragih prijatelja

i daleko preko bregova ići 

usamljen, gde dvostruko

objavljen, jednim govoraše glasom

nebeski duh; a to ne bi prorečeno, nego

za uvojke ih ščepa, prisutno,

kad iznenada se

u odlasku žurnom obazre na njih

Bog, a oni zakletvom,

da bi zastao, imenovaše zlo

da vezano je odsad kao užadi zlatnom

i pružiše jedni drugima ruke - 

ali kad umre zatim

onaj za kog najviše

prianjaše lepota, tako da mu u liku

stajaše čudo i nebesnici na njega

ukazivahu, i kada, večna sebi zagonetka,

ne mogu da se međusobno shvate

oni koji su živeli zajedno

u sećanju, a ne biva nošen samo

pesak ili vrba, i zahvaćen hram,

no i čast poluboga

i bližnjih mu prohuji

i čak i Svevišnji 

odvraća svoje lice

jer nigde ništa više

besmrtno na nebu ili na zelenoj zemlji

nema da se vidi, šta je to?

To je zamah sejača, kad zahvata

lopatom pšenicu

i upolje je baca, uzvitla iznad gumna.

Do nogu mu pada ljuska, ali

do kraja stiže zrno,

i nije zlo ako od toga nešto

propadne, i govorenja

utihne živi zvuk

jer i božansko delo našem liči,

neće Svevišnji istodobno sve.

Doduše, ima gvožđa u dubini

i usijanih smola u Etni;

tako bih i ja imao blaga

lik da oblikujem, i da vidim

Hrista, sličnog onome kakav beše,

no kad bi neko podstaknuo sebe

i tužnom besedom, usput, bespomoćnog

mene spopao, da zadivim se i da ushte

lik božji da oponaša sluga - 

u srdžbi vidljive ugledao sam jednom

gospodare neba, ne da bih bio nešto, nego

da učim. Blagonakloni su, no najmrže im je,

dok su na vlasti, lažno; i tada

ljudsko više među ljudima ne važi.

Jer ne vladaju oni, al zato vlada

besmrtni usud, a njihovo se delo

pokrećemo samo i žurno ide svršetku.

Jer kada još više se uspne nebeska

povorka trijumfalna, imenovaće jaki

suncu sličnog likujućeg sina Svevišnjega

kao ugovoren zrak, i tu je padalica

pesme, nadole pokazuje,

jer ništa nije obično. Ona budi

mrtve koje ne zarobi još

sirovost. Ali mnoge

plašljive oči čekaju

da vide svetlost. Ne žele one

pod oštrim ztakom da cvetaju,

premda im zlatna uzda hrabrost zadržava.

Ali kada sveta snaga,

u zaboravu sveta

ko iza nabreklih veđa,

spokojnim sjajem pada iz svetih spisa, mogu

zbog milosti te u radosti vežbati se

pri mirnom pogledu.

I ako me nebesnici sada,

kao što verujem, vole,

koliko li će tek tebe;

jer jedno mi je znano,

a to je da volja

nebeskoga oca mnogo

za tebe znači. Miran je njegov znamen

na zatutnjalom nebu. A ima neko ko stoji

pod njim celog života. Jer živi još Hristos.

Al došli su junaci, svi sinovi mu,

i sveti spisi o njemu,

i munju tumače

dela zemlje do danas,

to neizdrživa je trka. Al on tu prisutan je. Jer njemu

sva dela njegova odvajkada su znana.

Suviše, suviše dugo je već

čast nebesnika nevidljiva.

Jer skoro prste moraju nam oni

da vode, i sramno

otkida nam sila neka srce.

Jer žrtvu hoće nebesnici svi,

a kad je neki zanemaren bio

to nikad nije urodilo dobrim.

Služili smo majci zemlji,

a nedavno i svetlu sunca služili smo,

ne znajući to; al Otac,

koji nad svima vlada, voli

najviše da o čvrstome slovu

staramo se, a dobro tumačimo

postojeće. Tome sledi nemački pev.

1812.

CCLXIX

Pao je visok stup i lovor zelen

što trudnoj misli davahu mi hlada;

istok da prođem, zapad, zalud nada

da ću ih nać, i jug, i sjever leden.

Ti ote, Smrti, meni dvostruk melem,

s kog život sretan ponos sa mnom vlada,

carstvo ni svijet ga neće vratit sada,

ni kamen drag, ni snage zlata vele.

No ako sve je tako po sudbini,

što mogu nego tužne duše biti,

prignuti glavu, uvijek suze liti?

U tom životu, što se divan čini,

kako li za čas iščezne pred nama

što stjecali smo s mukom godinama!

Rotta è l’alta colonna e ’l verde lauro

che facean ombra al mio stanco pensero;

perduto ò quel che ritrovar non spero

dal borrea a l’austro, o dal mar indo al mauro.

Tolto m’ài, Morte, il mio doppio thesauro,

che mi fea viver lieto et gire altero,

et ristorar nol pò terra né impero,

né gemma orïental, né forza d’auro.

Ma se consentimento è di destino,

che posso io piú, se no aver l’alma trista,

humidi gli occhi sempre, e ’l viso chino?

O nostra vita ch’è sí bella in vista,

com perde agevolmente in un matino

quel che ’n molti anni a gran pena s’acquista!

Petrarka: CCL

Znala me u snu tešiti daleka         Solea lontana in sonno consolarme

onim anđeoskim ljupkim likom svojim         con quella dolce angelica sua vista

gospa; a sad sam tužan, nje se bojim         madonna; or mi spaventa et mi contrista,

ni bol ni strah mi nać ne mogu leka.         né di duol né di téma posso aitarme;

jer često licem ko da vidim neka           ché spesso nel suo vólto veder parme

da s patnjom zajedno joj stoji,           vera pietà con grave dolor mista,

i čujem to zbog čega srce zdvoji           et udir cose onde 'l cor fede acquista

radost i nadu što ne može čekat.           che di gioia et di speme si disarme.

Da li još pamtiš ono zadnje veče"          Non ti soven di quella ultima sera

- veli - kad vlažne napustih ti oči-           dice ella - ch’i’ lasciai li occhi tuoi molli

i pođoh, jerbo kasno bješe tada?           et sforzata dal tempo me n’andai?

Ne mogoh tad ni htjeh da to ti rečem;          I’ non tel potei dir, allor, né volli;

sad sigurna sam, kazat ću ti moći:           or tel dico per cosa experta et vera:

na zemlji više nemoj mi se nadat."           non sperar di vedermi in terra mai".

Petrarka: CCCLXVI

jevice lijepa, u sunčanoj svili,
što s krunom zvijezda višnjem Suncu tako
bje draga, te je svjetlost u te skrilo,
tebi me ljubav zborit sili jako:
al' ne znam počet ne pomogneš li ti,
i On, što ljubeć zače tvoje krilo.
Zazivam te, jer sveđ daš odziv bilo
kom što te s vjerom zvao:
Djevice, ako ti je žao
krajnje je ljudske bijede igda bilo,
molbu mi čuj, jer tvoju pomoć treba,
spasi me, grijehu se dah,
premda sam prah, a ti kraljica neba.

Vergine bella, che di sol vestita,

coronata di stelle, al sommo Sole

piacesti sí, che 'n te Sua luce ascose,

amor mi spinge a dir di te parole:

ma non so 'ncominciar senza tu' aita,

et di Colui ch'amando in te si pose.

Invoco lei che ben sempre rispose,

chi la chiamò con fede:

Vergine, s'a mercede

miseria extrema de l'humane cose

già mai ti volse, al mio prego t'inchina,

soccorri a la mia guerra,

bench'i' sia terra, et tu del ciel regina.

Gijom de Mašo: Balada o ruži

Od cvetova i od ploda

u vrtu osta ruža mala:

sve drugo skrši nepogoda

i Sudba što se uzdizala

vrh ruže mi mlade

da miris njen i draž ukrade.

Ako je slomi, otme tlu,

ja želim samo ružu tu.

Ah! Sudbo, ti si jaz i voda

što čoveka rad ideala

zlom voljom daviš, al ni roda,

ni nežnosti mu nisi dala:

tvoj smeh, sreća, nade,

donose suze, smrt i jade.

Ako je varkom spržiš svu,

ja želim samo ružu tu.

Al stvarno mislim da sloboda

gde mala mi je ruža cvala,

jer Priroda joj tu moć poda,

ne stiže stazom tvojih zala:

tvoj bes zalud pade

jer ljupkost njena ne nestade.

Ma gde, u vrtu, daj mi nju,

ja želim samo ružu tu.

Dijana

Ne svide se više svom dragom Dijana                   Non al suo amante piú Dïana piacque,

Kad je, sličnom zgodom, svu golu video                quando per tal ventura tutta ignuda

Davno, kako hladna voda je obliva,                      la vide in mezzo de le gelide acque,

Neg meni pastirka iz planinskih strana,                   ch'a me la pastorella alpestra et cruda

U času ljupki kad natapa veo                                 posta a bagnar un leggiadretto velo,

Što joj plavu kosu od vihora skriva;                       ch'a l'aura il vago et biondo capel chiuda,

I učini sad, kad nebo plamen plavi,                        tal che mi fece, or quand'egli arde 'l cielo,

Da ja sav drhtim od leda ljubavi.                            tutto tremar d'un amoroso gielo.

ovaj Petrarkin madrigal komponovan oko 1350. godine
 jedina je muzička postavka 

njegovih stihova, nastala za pesnikova života. 

Autor dela je majstor italijanskog 

Trećenta, Jakopo da Bolonja (sredina XIV veka).

Inorog II

Legenda o Jednorogu amblematičnoj životinji, jedna je od najlepših koju je stvorio Srednji vek u svome bestijariju, puna lepote i zagonetne privlačnosti. Jedini način na koji životinja bude uhvaćenja jeste da kao mamac posluži mlada devojka, devica. Pesma, delo truvera Tiboa od Šampanje spada u jednu od najpopularnijih srednjovekovnih sa motivom jednoroga (starofrancuski: licorne)

Ausi conme unicorne sui                       Sličan sam tako Jednorogu

Qui s'esbahist en regardant,                  što trgne se kad pokraj puta

Quant la pucelle va mirant.                    Devicu spazi kako luta.

Tant est liee de son ennui,                     I radostan na patnju mnogu

Pasmee chiet en son giron;                    on sruši se na njene grudi:

Lors l'ocit on en traïson.                        tad izdajom ga rane ljudi.

Et moi ont mort d'autel senblant            I mene snađe ta smrt ljuta 

Amors et ma dame, por voir :              Amor me s mojom damom svlada

Mon cuer ont, n'en puis point ravoir.     u njih je moje srce sada.

Dame, quant je devant vous fui             Damo, kad bejah vam kraj nogu,

Et je vous vi premierement,                   Kad ugledah vas prvi puta,

Mes cuers aloit si tressaillant                  drhtaše srce tih minuta,

Qu'il vous remest, quant je m'en mui.     od vas ga uzet ja ne mogu.

Lors fu menez sans raençon                  Od tada, trpeć udes hudi,

En la douce chartre en prison                tamnicom milom ono bludi,

Dont li piler sont de talent                      što žudnjom sva je ogrnuta:

Et li huis sont de biau veior                    stražari mu dva oka mlada,

Et li anel de bon espoir.                         a okov mu je dobra Nada.

De la chartre a la clef Amors                 Ključ tamnice je kod Amora

Et si i a mis trois portiers :                      što stavio je tri vratara:

Biau Senblant a non li premiers,             Lepotu kao gospodara, 

Et Biautez cele en fet seignors;               i Privid što je bez zamora;

Dangier a mis en l'uis devant,                 a i Opasnost tu se šeta

Un ort, felon, vilain, puant,                     bezočna, sramna, zla, prokleta,

Qui mult est maus et pautoniers.             ubica, lopov, hulja stara;

Ciol troi sont et viste et hardi:                 lukavi, smeli, njih su troje,

Mult ont tost un honme saisi.                  čoveku lako lance skroje.

Qui porroit sousfrir les tristors                 Ko podneo bi mnoštvo mora,

Et les assauz de ces huissiers?                 sve nasrtaje tih čuvara?

Onques Rollanz ne Oliviers                      Čak Rolan, koji čuda stvara,

Ne vainquirent si granz estors;                 tu ostaše bez otpora:

Il vainquirent en combatant,                     on beše junak bojnih četa,

Més ceus vaint on humiliant.                    ali ga ovde poraz sreta.

Sousfrirs en est gonfanoniers;                   Patnja im mesto barjaktara;

En cest estor dont je vous di                    u borbi ovoj spas tek to je:

N'a nul secors fors de merci.                   oružje odmah predaj svoje.

Dame, je ne dout més rien plus               Damo, u meni strah ne vlada

Que tant que faille a vous amer.               da moja ljubav biće manja.

Tant ai apris a endurer                             toliko podneh očajanja

Que je suis vostres tout par us;                te pravo je da vaš sam sada.

Et se il vous en pesoit bien,                      Makar mi dala kletvu mnogu,

Ne m'en puis je partir pour rien                odvojit se od vas ne mogu,

Que je n'aie le remenbrer                         jer večno traje moć sećanja

Et que mes cuers ne soit adés                   a želje moga srca streme

En la prison et de moi prés.                      sred tamnice te crne, neme.

Dame, quant je ne sai guiler,                    Damo, za glumu nemam znanja:

Merciz seroit de seson més                      nek milosrđa dođe vreme,

De soustenir si greveus fés.                      mesto da trpim ovo breme!

Tibo od Šampanje (1201. – 1253.)