Fridrih Helderlin: Pesma sudbine (iz Hiperiona)

Vi hodite gore u svetlu

Po mekim tlima, blaženi geniji!

Lahori sjajni božanski

Dotiču vas lako

Kao prsti umetnice

Svete strune.

Bezusudno, kao usnulo

Odojče, dišu nebesnici;

Čedno čuvan

U smernom pupoljku

Cveta večno

Njihov duh,

I blažene oči

Motre u tihoj

Večnoj jasnosti.

No nama je dano

Da smo bez odmorišta,

Zanose se i ruše

Patnici ljudi

Slepo od jednog

Časa do drugog

Ko voda s jedne

Na drugu bacana stenu

Godinama u neizvesno dole.

Fridrih Helderlin: Mir

Rat je otac svih i kralj svih, 

i on jedne izbaci na videlo kao bogove, 

a druge kao ljude; 

jedne učini robovima, 

a druge slobodnima.

Heraklit

Ko da su stare vode, što _ _ _

_ _ _ _ _ _ u drugi gnev,

u strašniji preobraćene,

došle jer valjda da opet čiste,

ovako godinama je bujao,

talasao se, plaveći zemlju svu,

boj nečuveni, te svud zastre

tmina i bledilo glave ljudi.

Junaka sile brizgahu kao val

i nestajahu, slugama često rad

prekratila bi, osvetnice,

ratnike vodeć u dom na počin.

O, ti, što neumoljivo pogađaš

i plašljivog i presilnog, te im rod

do poslednjeg potomka drhti,

jadan, od udarca toga strašnog,

i držiš uzde krišom i držiš bič

da sputavaš i goniš, o Nemezo,

a kažnjavaš i mrtve, jer bi

pod italijanskim nebom mirno

još osvajači pradrevni spavali.

Ni dokone pastire ne štediš zar,

i nisu l' najzad predovoljno

platili narodi za san dubok?

Ko poče? Ko je doneo kletvu? To

od skora nije; preci što prvi put

izgubili su meru, nisu

znali to, gonjeni duhom svojim.

Po glavi vole smrtnici predugo

da gaze jedni druge, o vlast se pru,

od suseda ih strah, i nema 

čovek na sopstvenoj njivi sreće.

Leluja, bludi, nalik na haos, soj

u previranju, želje mu lutaju,

od briga hladan, divalj, plašljiv

vazda je život tih siromaha.

A mirno ti niz pouzdan hodiš put,

o, majko Zemljo sjajna. Sva prolećem

ti cvetaš, skladan hod je tvojih

godišnjih doba, o živodajna!

Pa hodi, svetih muza i zvezda svih

ljubimče, miru željen, podmladi nas,

o, hodi, daj nam u životu

opstanka, hrabrosti opet daj nam.

Ti nevini! Pa deca su mudrija,

bezmalo, od nas starijih; razdor um

ne pometa im, ostale su

jasne i radosne oči njima.

I ko što gleda sudija, ozbiljno

nasmešen, s drugim svetom na borbe žar

u trkalištu, gde mladiću

kola u oblaku praha gone,

nad nama tako smeši se Helije

i nikad nije, veseli višnji, sam, 

jer rascetale zvezde etra,

svete i slobodne kruže večno.

Fridrih Helderlin: Ister

Dođi sad, vatro! 

Žudimo 

da ugledamo dan,

i kada kušnja 

kroz kolena prođe, poneko

može da oseti šumske krike.

Ali mi pevamo, izdaleka

sa Inda došav i sa

Alfeja, dugo smo

tražili što je prikladno,

ne može se bez krila

neko mašiti odmah

najbližeg

i preći na drugu stranu.

A ovde ćemo sejati.

Jer reke čine ziratnom

zemlju. Kad kraj njih biljke rastu

i na njih u leto dolaze

životinje da se napoje,

i ljudi će doći do njih.

A ovu nazivaju Ister.

Lepo boravi. Gori lišće stubova

i komeša se. Divlji stoje

uspravni, jedni kraj drugog; gore

ko druga mera, nadnosi se

krov od stenja. Zato se

ne čudim što je

Herakla u goste pozvao,

izdaleka se presijavajući,

sa Olimpa dole,

kada je on, da senku potraži,

došao s vrele prevlake,

jer prepuni hraborsti behu svi oni

onde, al' potrebno je, duhova radi,

i rashlađenje. Stoga je onaj radije

krenuo amo na vodene izvore

i na žute obale,

snažno mirisne gore, i crne

od smrčinih šuma, gde u dubinama

rado prohodi lovac

u podne, i čuje se rastenje

sa smolastih drveta Istera,

  no koji, čini se gotovo,

unatrag hodi, pa bih

rekao da mora stizati

sa Istoka.

Mnogo šta bi se 

moglo reći o tom. I što se

pravo uz bregove drži? Ona druga

reka, Rajna, otide

pobočno. Ne idu uzalud

po suvom reke. Ali kako? Potreban je

znak, ništa drugo, kakav god, da se

Sunce i Mesec ponese u duši,

nerazdvojno, i krene, i danju i noću,

i da se nebesnici toplo

osećaju jedni uz druge.

Stoga one i jesu radost Najvišeg. Jer kako bi

sišao on? I ko što se Herta zeleni,

tako su one nebeska čeda. Ali

odveć mi strpljiv on se čini,

ne slobodan, i gotovo

kao da se ruga. Naime, kad

valja da zakorači dan

u mladosti, kad on počinje

da raste - a tu neko drugi već

raskriljuje divotnost,

i nalik na ždrebe škripi

zubima grizuć uzde, i nadaleko

čuju taj razmak vetrovi, - 

on je zadovoljan;

ali steni trebaju proboji

i zemlji brazde,

neobradljivo bi to bilo bez zastanka;

a što on čini, Ister,

to niko ne zna.

Sofoklo: Prva stajaća pesma iz Antigone

Prva strofa

Mnoge sile postoje na zemlji,

al' nijedna kao čovek silna:

čovek plovi i po sinjem moru,

a prati ga južnjak nepogodan

i valovi zapljuskuju burni.

On i zemlju, najvišu boginju,

međ bozima, večnu neumornu,

 neprestano u duboko ore,

ralo mu se veruga po brazdi

a konji ga svakog leta vuku.

Prva antistrofa

I plemenu lakokrilih ptica

meće zamke te ga vešto lovi,

i buljuku divljih životinja

i gomili riba pod pučinom

razapinje i namešta mrežu

umnik čovek i veštinom svojom

divlju kroti gorohodnu zverku,

vratogriva zauzdo je konja,

gorskom biku još neukroćenu

u jaram je uhvatio šiju.

Druga strofa

I govoru i vetrnoj misli

dovio se i državnom redu

i odbrani od mraza nemila

i strenca dažda plahovita

pronalazač svih puteva - čovek.

Bez pomoći ne gre u budućnost.

Od smrti samo ne izbija leka,

a pronađe ustuk teškoj bolji.

Druga antistrofa

Nad požudom kao mudrost neku 

ima svoju stvaralačku snagu,

sad zlu hodi, a sad hodi dobru.

Božju pravdu drži l' ko i zakon,

biće dika svojoj otadžbini,

a sramota kad zlu drsko krene.

Ne prišao mom ognjištu takav

i ne bio nikad s moje strane!

Fridrih Helderlin: Patmos

Bliz je

i teško dokučiv Bog.

Ali gde je opasnost

raste i spasonosno.

U tminama borave

orlovi i neustrašivo hode sinovi Alpa preko ponora

lako građenim mostovima.

Zato, jer zgomilani su uokrug

vrhunci vremena,

a najvoljeniji blizu borave, i malakšu

na najrazdvojenijim brdima,

daj nam tad, nedužna vodo,

o krila nam daj, u najvernijem smislu

da pređemo preko i vratimo se.

Tako zborih, kada odvede me

brže no što sam slutiti mogao

i daleko, gde nikada

mišlju ne stigoh, genije neki

iz moje kuće. Svetlucahu

u sumraku, kada pođoh,

senovita šuma

i čežnjivi potoci

zavičaja; ne poznavah više zemlje;

ali uskoro, u svežem sjaju

tajanstveno

u zlatnoj pari rascveta se

brzo uzrasla,

s koracima sunca,

 s hiljadama vrhunaca miomirisna

preda mnom Azija, i zablešten iskah

pogledom nešto znano, jer nevičan

bejah tim širokim stazama, gde dole

niz Tmol putuje

zlatom iskićeni Paktol

i Taurus stoji i Mezogina,

i cveća prepun vrt

mirna je vatra; ali u svetlu

cveta visoko srebrni sneg;

i svedok besmrtnog života

prastari bršljan raste

na nedostupnim liticama; i kedrovi i lovor,

stubovi živi nose

svečane

bogosazdane dvorce.

Nek i šumore oko kapije Azije

u odlasku na razne strane

po neizvesnoj ravni mora

mnogi drumovi bez senke,

ipak ostrva poznaje brodar.

I jer sam čuo

da od obližnjih jedno

jeste Patmos,

prohtelo mi se silno

tamo da svratim, i tamo

tamnoj se približim pećini.

Jer drukčije no Kipar

mnogoizvorni, ili

drugo ostrvo neko

prebiva divotno Patmos,

al gostoljubiv je

u siromašnijem

domu svome ipak,

i kad iz brodoloma il tužeći

za zavičajem ili

za preminulim drugom

približi mu se neki

stranac, on rado počuje, i deca mu,

glasovi tople dubrave

i zvuci gde ospe se pesak

i napukne tle u polju

slušaju ga, i s ljubavlju se vraća

odjek tužaljci čovekovoj. Tako nekad

negovaše ostrvo bogovoljenog onog

vidovitog, koji u blaženoj mladosti

pošao beše

sa sinom Svevišnjeg, nerazdvojan, jer

voljaše Olujonosac jednostavnost

toga mladića, a pažljivi je čovek

jasno sagledao lice Boga,

kada su, pri tajni čokota,

zajedno sedeli u času gozbe,

i u veličini duše, spokojno sluteći, smrt

izgovori Gospod, i ljubav potonju, jer nikada dosta 

ne mogaše tada o dobroti da se

nagovori, i da razvedri, kada

video bi je, srdžbu sveta.

Jer sve je dobro. Zatim umre. Mnogo bi

o tome moglo da se kaže. A naposletku još

najradosnijeg, pobedna pogleda, videše ga prijatelji,

ali tugovahu, kada već

veče bi, udivljeni,

jer odluku su veliku u duši nosili

ti muževi, ali pod suncem voljahu

život i ne htedoše da ispuste 

lice Gospoda

i zavičaja. To utisnuto im beše,

kao vatra u gvožđe, a do boka im je

hodila senka voljenog.

Zato im on je poslao

duha, i zadrhta vaistinu

kuća i oluje božje valjahu se

tutnjeći daljem

iznad glava u slutnji dok su, u mislim teškim,

sakupljeni bili junaci smrti,

kada im se, na rastanku, 

još jednom ukazao.

Jer sada se ugasi sunčev dan

kraljevski, i prelomi 

skiptar pravozračni

u božanskoj patnji, svojom voljom,

jer sve treba opet da vrati se

u pravo vreme. ne bi dobro bilo

docnije da beše, i prekinuto naglo, neverno,

delo ljudsko, i radost beše

ubuduće

boraviti u noći što voli nas, i čuvati

u bezazlenim očima netremice

ponore mudrosti. A zelene se 

i pod brdima duboko žive slike,

no strašno je kako tu i tamo Bog

beskrajno rastura ono što živo je.

Jer već i ostaviti

lica dragih prijatelja

i daleko preko bregova ići 

usamljen, gde dvostruko

objavljen, jednim govoraše glasom

nebeski duh; a to ne bi prorečeno, nego

za uvojke ih ščepa, prisutno,

kad iznenada se

u odlasku žurnom obazre na njih

Bog, a oni zakletvom,

da bi zastao, imenovaše zlo

da vezano je odsad kao užadi zlatnom

i pružiše jedni drugima ruke - 

ali kad umre zatim

onaj za kog najviše

prianjaše lepota, tako da mu u liku

stajaše čudo i nebesnici na njega

ukazivahu, i kada, večna sebi zagonetka,

ne mogu da se međusobno shvate

oni koji su živeli zajedno

u sećanju, a ne biva nošen samo

pesak ili vrba, i zahvaćen hram,

no i čast poluboga

i bližnjih mu prohuji

i čak i Svevišnji 

odvraća svoje lice

jer nigde ništa više

besmrtno na nebu ili na zelenoj zemlji

nema da se vidi, šta je to?

To je zamah sejača, kad zahvata

lopatom pšenicu

i upolje je baca, uzvitla iznad gumna.

Do nogu mu pada ljuska, ali

do kraja stiže zrno,

i nije zlo ako od toga nešto

propadne, i govorenja

utihne živi zvuk

jer i božansko delo našem liči,

neće Svevišnji istodobno sve.

Doduše, ima gvožđa u dubini

i usijanih smola u Etni;

tako bih i ja imao blaga

lik da oblikujem, i da vidim

Hrista, sličnog onome kakav beše,

no kad bi neko podstaknuo sebe

i tužnom besedom, usput, bespomoćnog

mene spopao, da zadivim se i da ushte

lik božji da oponaša sluga - 

u srdžbi vidljive ugledao sam jednom

gospodare neba, ne da bih bio nešto, nego

da učim. Blagonakloni su, no najmrže im je,

dok su na vlasti, lažno; i tada

ljudsko više među ljudima ne važi.

Jer ne vladaju oni, al zato vlada

besmrtni usud, a njihovo se delo

pokrećemo samo i žurno ide svršetku.

Jer kada još više se uspne nebeska

povorka trijumfalna, imenovaće jaki

suncu sličnog likujućeg sina Svevišnjega

kao ugovoren zrak, i tu je padalica

pesme, nadole pokazuje,

jer ništa nije obično. Ona budi

mrtve koje ne zarobi još

sirovost. Ali mnoge

plašljive oči čekaju

da vide svetlost. Ne žele one

pod oštrim ztakom da cvetaju,

premda im zlatna uzda hrabrost zadržava.

Ali kada sveta snaga,

u zaboravu sveta

ko iza nabreklih veđa,

spokojnim sjajem pada iz svetih spisa, mogu

zbog milosti te u radosti vežbati se

pri mirnom pogledu.

I ako me nebesnici sada,

kao što verujem, vole,

koliko li će tek tebe;

jer jedno mi je znano,

a to je da volja

nebeskoga oca mnogo

za tebe znači. Miran je njegov znamen

na zatutnjalom nebu. A ima neko ko stoji

pod njim celog života. Jer živi još Hristos.

Al došli su junaci, svi sinovi mu,

i sveti spisi o njemu,

i munju tumače

dela zemlje do danas,

to neizdrživa je trka. Al on tu prisutan je. Jer njemu

sva dela njegova odvajkada su znana.

Suviše, suviše dugo je već

čast nebesnika nevidljiva.

Jer skoro prste moraju nam oni

da vode, i sramno

otkida nam sila neka srce.

Jer žrtvu hoće nebesnici svi,

a kad je neki zanemaren bio

to nikad nije urodilo dobrim.

Služili smo majci zemlji,

a nedavno i svetlu sunca služili smo,

ne znajući to; al Otac,

koji nad svima vlada, voli

najviše da o čvrstome slovu

staramo se, a dobro tumačimo

postojeće. Tome sledi nemački pev.

1812.