Proklo Dijadoh: Hekati i Janusu

Prekinimo našu pesmu, Muze, hor blagomatičnog kruga,

U čast Plotina mnogosličnog bogu. 

Kad to što iskaza moja kitara zlatna poje blagovečno.

- Porfirije, Biografija Plotina (uvod u Eneade)

Zdravo, čuvena majko bogova, lepog potomstva,

Zdravo Hekato, predvorkinjo, premoćna! 

A i ti zdravo budi Jane, praoče, neprolazni Dive,

Zdravo stariji od Zevsa.

Blistavom učinite stazu mog življenja,

Dobrima ispunjenu, a zle bolesti oterajte

iz udova; dušu što po tlu besni

Trgnite, posvećenjima je čisteći što um bude.

Da, molim vas, pružite ruku, meni što čeznem

Put bogonaznačen pokažite, a svetlo dragoceno gledaću

Odakle je od rođenja zlima udeljeno da beže.

Da, molim vas, pružite ruku i privedite me

Vetrovima vašim, napaćenog, u luku pobožnosti.

Zdravo čuvena mnogoimena majko bogova, lepog potomstva.

Zdravo Hekato, predvorkinjo, premoćna! 

A i ti zdravo budi Jane, praoče, neprolazni Dive,

Zdravo stariji od Zevsa.

Χαῖρε, θεῶν μῆτερ, πολυώνυμε, καλλιγένεθλε· 

χαῖρ᾽, Ἑκάτη προθύραιε, μεγασθενές. 

ἀλλὰ καὶ αὐτὸς χαῖρ᾽, Ἴανε προπάτορ, Ζεῦ ἄφθιτε· 

χαῖρ᾽, ὕπατε Ζεῦ. 

Τεύχετε δ’ αἰγλήεσσαν ἐμοῦ βιότοιο πορείην

βριθομένην ἀγαθοῖσι, κακὰς δ’ ἀπελαύνετε νούσους

ἐκ ῥεθέων, ψυχὴν δὲ περὶ χθονὶ μαργαίνουσαν

ἕλκετ’ ἐγερσινόοισι καθηραμένην τελετῇσι.

Ναί, λίτομαι, δότε χεῖρα, θεοφραδέας τε κελεύθους

δείξατέ μοι χατέοντι. Φάος δ’ ἐρίτιμον ἀθρήσω,

κυανέης ὥθεν ἔστι φυγεῖν κακότητα γενέθλης.

Ναί, λίτομαι, δότε χεῖρα, καὶ ὑμετέροισιν ἀήταις

ὅρμον ἐς εὐσεβίης με πελάσσατε κεκμηῶτα.

χαῖρε, θεῶν μῆτερ, πολυώνυμε, καλλιγένεθλε· 

χαῖρ᾽, Ἑκάτη προθύραιε, μεγασθενές. 

ἀλλὰ καὶ αὐτὸς χαῖρ᾽, Ἴανε προπάτορ, Ζεῦ ἄφθιτε· 

χαῖρ᾽, ὕπατε Ζεῦ.

Epitafi sa Platonovog nadgrobnog spomenika

Ovo Platonovo telo krije zemlja u svojim nedrima,

a njegova duša ima svoje besmrtno mesto kod blaženih;

sina Aristonovog, koga i svaki dobar čovek poštuje,

koji živi daleko, pošto je video božanski život.

Palatinska Antologija VII, 61

Orlu, zašto si sleteo iznad njegovog groba? Reci da li si

gledao zvezdanu kuću nekog od bogova?

Ja sam lik Platonove duše koja je odletela na Olimp,

a od zemlje rođeno telo čuva ovde atička zemlja.

Palatinska Antologija VII, 62

I da Feb nije stvorio Platona u Grčkoj

kako bi on spisima lečio duše ljudi?

Jer kao što je božji sin Asklepije lekar tela,

tako je Platon lekar besmrtne duše.

Palatinska Antologija VII, 108

Feb je smrtnicima dao Asklepija i Platona,

jednog da spasava dušu, a drugog da spasava njihova

tela. Sa jednog svadbenog ručka otišao je u onaj grad

koji je sam sagradio i postavio u Zevsovom dvoru.

Palatinska Antologija VII, 109

preveo: Albin Vilhar

Katul: Berenikina kosa

Onaj što je razaznao svjetla svih svemirskih luči,

onaj što sazviježđa svih izlaske, zalaske zna,

kako zamračuje svjetlost se plamena brzoga sunca,

kako u određen rok gasi se zvijezdama sjaj,

kako boginju Mjeseca vuče pod latmijski kamen,

skreće joj nebeski tok skrovita ljubavna slast - 

upravo taj me je Konon vidio na nebu sjajnom

kako sav blistam ja, jasan i prekrasan pram

s glave Berenike, koja me obeća pruženih ruku

boginjama za dar mnogim kad osvanu dan

da u razorni pohod krene na asirsku zemlju

kralj kome poveća vlast upravo sklopljeni brak:

još je nosio ugodne tragove noćašnje borbe - 

djevičanstvo je on uzeo kao svoj plijen.

Mrze li doista mladenke Veneru, ili su suze

roditeljima tek radost a zapravo laž,

suze što obilno liju ih one u ložnici bračnoj?

Nije to iskren plač, pomogli bozi mi svi!

To me tužaljkom mnogom naučila kraljica moja

kad je u okrutan boj kretao suprug joj mlad.

Možda žalila nisi toliko zbog ležaja praznog

koliko što te je drag tužno napustio muž?

Kako je silno izjedala briga ti žalosno srce!

Kako si u taj čas drhtala u srcu svom,

nesvjesna, kao bez duše! Ja sam te bar odmalena

znao i cijenio tvoj taj neustrašivi duh.

Ne pamtiš podvig kojim si postala kraljeva žena?

Ne bi ni snažniji stvor takav još izveo čin!

Ali kad muž se opraštao, kako si zborila tužno!

Jupitre, bezbrojne tad suze si otrla ti!

Koji te moćni izmijenio bog? Ili zaljubljenici

ne mogu biti ni tren bez oka druga ljubljenog svog?

Svim si me bozima obrekla, uz to još i krv bikovlju,

ako ti voljeni muž vrati se čitav i zdrav.

On je nedugo zatim osvojio azijsku zemlju

i taj pripojio kraj svetoga Egipta tlu.

Stoga sad ispunjam, priključen nedavno nebeskom skupu

kao zavjetni dar, negdašnje zakletve riječ.

Kunem se, kraljice, tobom, tvojom kunem se glavom

da sam s tjemena tvog otkinut nasilno ja;

neka se kazni onaj tko na to se isprazno kune:

ali može li tko svladati željeza moć?

Srušena čak je i najveća od svih na zemlji planina

što ih nadlijeće sin Tijin, u svjetlosti sav,

kad su Međani novo stvorili more, i kad je

Atosom prošao skroz barbarske mladeži brod.

Što da učine vlasi, kad željezo tako je snažno?

Jupitre, neka se sav uništi Haliba rod,

s njima i onaj što prvi je tražio podzemne žile,

kovao prvi put pretvrdi željeza kov!

Tek što sam bio odsječen, dok drugi su prameni moju

oplakivali kob, preda mnom stvori se brat

Memnona iz Etiopije, vjesnik Arsinojin brzi,

Lokrankin krilati konj, režući krilima zrak.

On me je uzeo i, projuriv kroz eterske sjene,

zatim me je u skut Venerin smjestio svet.

Sama Zefirejka to je svome naložila sluzi,

grčki ona je bog, kanopsko nastava tlo

Da bi, uz zlatnu krunu s Arijadnina čela,

žmirkavih luči roj stavljen na nebeski svod

i mene imao, da bih i ja svijetlo jarko,

s plave glave plijen, pramen i zavjetni dar,

boginja novom me zvijezdom među starima stvori

kad sam, uplakan sav, došao u božji dom:

naime susjed sam zviježđima Djevice, bijesnoga Lava,

Likaonovu kćer tičem Kalistu ja tu,

krećući prema zapadu, vodim Boota sporog

čiji polagani hod guta Okeana vir.

Ali premda noću bogovi po meni gaze,

premda me vraća dan pod bijele Tetije skut

(ovo, sklona, dopusti da kažem, ramnuntska djevo:

nagnati neće me strah nikad da govorim laž,

niti ako me izgrde zvijezde riječima ružnim

zato što iznosim svu istinu iz srca svog),

mučim se, radostan nisam, jer gospodarici s glave

bit ću kroz čitav vijek odvojen, nikada s njom;

dok je djevojkom bila, nije me mirisnim uljem

trljala; otad sam ja mnogu upoznao mast.

Žene koje je vezala žuđena svadbena baklja,

nemojte raksriti grud, skinuti odjeću svu,

predati tijelo suprugu voljenom prije no date

fin iz posude dar, meni pomade u čast,

ali samo dok štujete kreveta bračnog čistoću.

Ako je preljuba čin nekoj i odviše drag,

neka joj prašina laka zaludne ponude pije:

od nedostojnih ja ne tražim nikakav dar.

Supruge, neka u kući vašoj boravi uvijek

sloga i ljubavni žar, vječan da bude mu plam!

A ti, kraljice, ako u zvijezde gledaš dok vršiš

Venerin obred svet slaveći praznički dan,

nemoj dopustiti da ja bez mirisnih ostanem masti,

nego radije daj obilan prebogat dar.

Padnite, zviježđa, Vodenjak i Orion neka se zbliže,

samo da ponovo ja postanem kraljičin pram!

preveo: Dubravko Škiljan

Itaka

Kada kreneš na put za Itaku

zaželi da dug to bude put,

pothvata pun, opasnosti i saznanja.

Lestrigonaca, Kiklopa

i srditog Posejdona ne plaši se!

Na takve nikada naići nećeš

sve dok misao je tvoja uzvišena

i dok birana se osjećanja tiču tvoga duha i tvog tijela.

Niti Lestrigonce, nit Kiklopa

niti divljeg Posejdona ti susresti nećeš

ako ne nosiš ih u samome sebi

i ako ih duša tvoja ne iznosi preda te.

Zaželi da dug bude to put

svitanja ljetnjih pun

u koja ćeš – kolike li radosti – 

ulazit u luke prvi put viđene.

Pred feničkim zastani tezgama

i snabdij se finim stvarčicama:

sedefom, koraljom, ambrom, slonovačom;

uzmi svakovrsnih razbludnih mirisa,

što više upravo raskošnih mirisa.

Pođi u mnoge gradove misirske

da učiš, i da poučiš se kod mudraca njinih.

I na umu uvijek Itaku zadrži.

Stići na nju tvoja je sudbina.

Al' nipošto ne žuri na tom putu.

Bolje neka mnogo godina potraje

da na otok pristaneš ko starac

bogat onim što na putu stekao si

ne očekujući da Itaka bogatstvo ti dadne.

Ona ti je dala divno putovanje.

Bez nje ne bi ni krenuo na put.

No ništa ti više ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš, znaj prevarila te nije.

Mudar kakvim si postao i s tolikim iskustvima

shvatićeš već što Itake znače.

Konstantin Kavafi 

Fridrih Helderlin: Patmos

Bliz je

i teško dokučiv Bog.

Ali gde je opasnost

raste i spasonosno.

U tminama borave

orlovi i neustrašivo hode sinovi Alpa preko ponora

lako građenim mostovima.

Zato, jer zgomilani su uokrug

vrhunci vremena,

a najvoljeniji blizu borave, i malakšu

na najrazdvojenijim brdima,

daj nam tad, nedužna vodo,

o krila nam daj, u najvernijem smislu

da pređemo preko i vratimo se.

Tako zborih, kada odvede me

brže no što sam slutiti mogao

i daleko, gde nikada

mišlju ne stigoh, genije neki

iz moje kuće. Svetlucahu

u sumraku, kada pođoh,

senovita šuma

i čežnjivi potoci

zavičaja; ne poznavah više zemlje;

ali uskoro, u svežem sjaju

tajanstveno

u zlatnoj pari rascveta se

brzo uzrasla,

s koracima sunca,

 s hiljadama vrhunaca miomirisna

preda mnom Azija, i zablešten iskah

pogledom nešto znano, jer nevičan

bejah tim širokim stazama, gde dole

niz Tmol putuje

zlatom iskićeni Paktol

i Taurus stoji i Mezogina,

i cveća prepun vrt

mirna je vatra; ali u svetlu

cveta visoko srebrni sneg;

i svedok besmrtnog života

prastari bršljan raste

na nedostupnim liticama; i kedrovi i lovor,

stubovi živi nose

svečane

bogosazdane dvorce.

Nek i šumore oko kapije Azije

u odlasku na razne strane

po neizvesnoj ravni mora

mnogi drumovi bez senke,

ipak ostrva poznaje brodar.

I jer sam čuo

da od obližnjih jedno

jeste Patmos,

prohtelo mi se silno

tamo da svratim, i tamo

tamnoj se približim pećini.

Jer drukčije no Kipar

mnogoizvorni, ili

drugo ostrvo neko

prebiva divotno Patmos,

al gostoljubiv je

u siromašnijem

domu svome ipak,

i kad iz brodoloma il tužeći

za zavičajem ili

za preminulim drugom

približi mu se neki

stranac, on rado počuje, i deca mu,

glasovi tople dubrave

i zvuci gde ospe se pesak

i napukne tle u polju

slušaju ga, i s ljubavlju se vraća

odjek tužaljci čovekovoj. Tako nekad

negovaše ostrvo bogovoljenog onog

vidovitog, koji u blaženoj mladosti

pošao beše

sa sinom Svevišnjeg, nerazdvojan, jer

voljaše Olujonosac jednostavnost

toga mladića, a pažljivi je čovek

jasno sagledao lice Boga,

kada su, pri tajni čokota,

zajedno sedeli u času gozbe,

i u veličini duše, spokojno sluteći, smrt

izgovori Gospod, i ljubav potonju, jer nikada dosta 

ne mogaše tada o dobroti da se

nagovori, i da razvedri, kada

video bi je, srdžbu sveta.

Jer sve je dobro. Zatim umre. Mnogo bi

o tome moglo da se kaže. A naposletku još

najradosnijeg, pobedna pogleda, videše ga prijatelji,

ali tugovahu, kada već

veče bi, udivljeni,

jer odluku su veliku u duši nosili

ti muževi, ali pod suncem voljahu

život i ne htedoše da ispuste 

lice Gospoda

i zavičaja. To utisnuto im beše,

kao vatra u gvožđe, a do boka im je

hodila senka voljenog.

Zato im on je poslao

duha, i zadrhta vaistinu

kuća i oluje božje valjahu se

tutnjeći daljem

iznad glava u slutnji dok su, u mislim teškim,

sakupljeni bili junaci smrti,

kada im se, na rastanku, 

još jednom ukazao.

Jer sada se ugasi sunčev dan

kraljevski, i prelomi 

skiptar pravozračni

u božanskoj patnji, svojom voljom,

jer sve treba opet da vrati se

u pravo vreme. ne bi dobro bilo

docnije da beše, i prekinuto naglo, neverno,

delo ljudsko, i radost beše

ubuduće

boraviti u noći što voli nas, i čuvati

u bezazlenim očima netremice

ponore mudrosti. A zelene se 

i pod brdima duboko žive slike,

no strašno je kako tu i tamo Bog

beskrajno rastura ono što živo je.

Jer već i ostaviti

lica dragih prijatelja

i daleko preko bregova ići 

usamljen, gde dvostruko

objavljen, jednim govoraše glasom

nebeski duh; a to ne bi prorečeno, nego

za uvojke ih ščepa, prisutno,

kad iznenada se

u odlasku žurnom obazre na njih

Bog, a oni zakletvom,

da bi zastao, imenovaše zlo

da vezano je odsad kao užadi zlatnom

i pružiše jedni drugima ruke - 

ali kad umre zatim

onaj za kog najviše

prianjaše lepota, tako da mu u liku

stajaše čudo i nebesnici na njega

ukazivahu, i kada, večna sebi zagonetka,

ne mogu da se međusobno shvate

oni koji su živeli zajedno

u sećanju, a ne biva nošen samo

pesak ili vrba, i zahvaćen hram,

no i čast poluboga

i bližnjih mu prohuji

i čak i Svevišnji 

odvraća svoje lice

jer nigde ništa više

besmrtno na nebu ili na zelenoj zemlji

nema da se vidi, šta je to?

To je zamah sejača, kad zahvata

lopatom pšenicu

i upolje je baca, uzvitla iznad gumna.

Do nogu mu pada ljuska, ali

do kraja stiže zrno,

i nije zlo ako od toga nešto

propadne, i govorenja

utihne živi zvuk

jer i božansko delo našem liči,

neće Svevišnji istodobno sve.

Doduše, ima gvožđa u dubini

i usijanih smola u Etni;

tako bih i ja imao blaga

lik da oblikujem, i da vidim

Hrista, sličnog onome kakav beše,

no kad bi neko podstaknuo sebe

i tužnom besedom, usput, bespomoćnog

mene spopao, da zadivim se i da ushte

lik božji da oponaša sluga - 

u srdžbi vidljive ugledao sam jednom

gospodare neba, ne da bih bio nešto, nego

da učim. Blagonakloni su, no najmrže im je,

dok su na vlasti, lažno; i tada

ljudsko više među ljudima ne važi.

Jer ne vladaju oni, al zato vlada

besmrtni usud, a njihovo se delo

pokrećemo samo i žurno ide svršetku.

Jer kada još više se uspne nebeska

povorka trijumfalna, imenovaće jaki

suncu sličnog likujućeg sina Svevišnjega

kao ugovoren zrak, i tu je padalica

pesme, nadole pokazuje,

jer ništa nije obično. Ona budi

mrtve koje ne zarobi još

sirovost. Ali mnoge

plašljive oči čekaju

da vide svetlost. Ne žele one

pod oštrim ztakom da cvetaju,

premda im zlatna uzda hrabrost zadržava.

Ali kada sveta snaga,

u zaboravu sveta

ko iza nabreklih veđa,

spokojnim sjajem pada iz svetih spisa, mogu

zbog milosti te u radosti vežbati se

pri mirnom pogledu.

I ako me nebesnici sada,

kao što verujem, vole,

koliko li će tek tebe;

jer jedno mi je znano,

a to je da volja

nebeskoga oca mnogo

za tebe znači. Miran je njegov znamen

na zatutnjalom nebu. A ima neko ko stoji

pod njim celog života. Jer živi još Hristos.

Al došli su junaci, svi sinovi mu,

i sveti spisi o njemu,

i munju tumače

dela zemlje do danas,

to neizdrživa je trka. Al on tu prisutan je. Jer njemu

sva dela njegova odvajkada su znana.

Suviše, suviše dugo je već

čast nebesnika nevidljiva.

Jer skoro prste moraju nam oni

da vode, i sramno

otkida nam sila neka srce.

Jer žrtvu hoće nebesnici svi,

a kad je neki zanemaren bio

to nikad nije urodilo dobrim.

Služili smo majci zemlji,

a nedavno i svetlu sunca služili smo,

ne znajući to; al Otac,

koji nad svima vlada, voli

najviše da o čvrstome slovu

staramo se, a dobro tumačimo

postojeće. Tome sledi nemački pev.

1812.

Fragment I

Starogrčka pesnikinja Praksila je sastavila skolion Adonisu u kome on iz Podzemlja odgovara na pitanje šta je nalepše što je za sobom ostavio:

κάλλιστον μὲν ἐγὼ λείπω φάος ἠελίοιο,

δεύτερον ἄστρα φαεινὰ σεληναίης τε πρόσωπον

ἠδὲ καὶ ὡραίους σικύους καὶ μῆλα καὶ ὄγχνας

"Najlepše što za sobom ostavljam je svetlost sunca,

zatim treptaj zvezda i punog meseca lik

još i zrele krastavce u njihovo pravo vreme, jabuke i kruške."

Sad napuštam zauvek najljepšu sunčevu svjetlost,

napuštam zvijezde jasne i Mjeseca blistavo lice,

napuštam ljetne plodove zemlje, jabuke kruške.

(450. godina p.n.e.)

Sapfo: fragmenti II

Kad pala je tamna noć,

počeše djevojke u snu svetkovati

Demetrinu noćnu svetkovinu.

Pjevahu pjesme pune miline

njoj i Nimfama,

što su im haljine modre

poput ljubičica.

Pjevaču, da me utješiš, uzmi liru

i o njoj mi pjevaj,

što na grudima nosi kitu ljubičica,

a dok korača, sve zanosi svojom ljepotom

Propalo je moje nastojanje,

pa ipak iz daljine zamišljam

da vidim tvoj lik[...]

Zimsko je doba[...]

i srce gorko plače[...]

[...]Ipak ćemo se sjetiti ljepota

što smo ih doživjeli u mladosti.

Proživjeli smo radosti mnoge

i vidjeli blistavi sjaj mladosti

[...]i[...]

[...]pjesme[...]

[...]i[...]

[...]kola...[...]

Slutnja o smrti

Slušaj, božanstvo ono što u Had odvodi žive

objavilo se meni čudnim znamenjem.

Pohodio me Hermo, glasnik nebeski,

koji sve one oslobađa od tuge

što više ne mogu da se suncu dive.

Rekoh, kad ga ugledah:

- Dobro mi došao, moćni bože,

jer ljubav puna žara

u mom srcu nemilostivo hara.

I patim. Trpim i stradam.

u meni bdije čežnja za smrću

i ja želim da vidim obale Aheronta,

gdje narošeno rosom

cvate lotosovo cvijeće....