Fransoa Vijon: Balada ženiku

koju je Vijon dao jednom plemiću-novobračniku

da je ovaj uruči svojoj supruzi (Ambroazi de Lore) osvojenoj na maču

Aj, u cik od zore kraguj u boj srne

Mio mu je uzruj, blagorodan kret,

Baš izmoždi tića; od radosti prne,

Ruso pero strgne, da mu diči let.

O njima sad pišem ovu knjigu čini

A miljem ljubavi žarko obuzet,

Znaj Gospođo moja, Ljeljo, niko ini,

Amor me nadahno da nas on sjedini.

Daj, srce mi uzmi, ne da mi se vrne,

Evo ti u ljuven posed-nepokret.

Lovore moj slatki, svake patnje crne,

O maslino vrla što mi blažiš sret!

Raju, što mi život u miloštu skrini,

Eto tebi težim kroz sav živosplet.

Dokle živim tvoj sam i tobom zanet,

Amor me nadahno, da nas on sjedini.

I više no to: kad dvoboj obrne

Promenljive sreće vekovečni šet,

Slatko tvoje oko sreću će da svrne,

Kao vetar pero, u nenadni skret.

Tvojoj će mi njivom žita da ozrne 

A tvoj će mi voćnjak-ponos biti svet. 

Neumitno tako božji melju mlini: 

Amor me nadahno da nas on sjedini

P o r u k a

Kneginjo ljuvena, nek zna ceo svet,

Od tvoga me srca ništ ne razjedini.

Budi i ti takva, tih vrlina cvet,

Amor me nadahno, da nas on sjedini

preveo Stanislav Vinaver

Que Villon donna à un gentilhomme, nouvellement marié, pour

l’envoyer à son espouse, par luy conquise à l’espée.

Au poinct du jour, que l’esprevier se bat,

Meu de plaisir et par noble coustume,

Bruyt il demaine et de joye s’esbat,

Reçoit son per et se joint à la plume :

Ainsi vous vueil, à ce desir m’allume.

Joyeusement ce qu’aux amans bon semble.

Sachez qu’Amour l’escript en son volume,

Et c’est la fin pourquoy sommes ensemble.

Dame serez de mon cueur, sans debat,

Entierement, jusques mort me consume.

Laurier soüef qui pour mon droit combat,

Olivier franc, m’ostant toute amertume.

Raison ne veult que je desaccoustume,

Et en ce vueil avec elle m’assemble,

De vous servir, mais que m’y accoustume ;

Et c’est la fin pourquoy sommes ensemble.

Et qui plus est, quand dueil sur moy s’embat,

Par fortune qui sur moy si se fume,

Vostre doulx œil sa malice rabat,

Ne plus ne moins que le vent faict la fume.

Si ne perds pas la graine que je sume

En vostre champ, car le fruict me ressemble :

Dieu m’ordonne que le fouysse et fume ;

Et c’est la fin pourquoy sommes ensemble.

E N V O I.

Princesse, oyez ce que cy vous resume :

Que le mien cueur du vostre desassemble

Jà ne sera : tant de vous en presume ;

Et c’est la fin pourquoy sommes ensemble.

Grad u moru

Oj smrt sebi uzdignula tron                   LO! Death has reared himself a throne 

Na zapadu maglovitom                    In a strange city lying alone

U Samgradu jezovitom                  Far down within the dim West, 

Ušit, nadu pregrmeo on                    Where the good and the bad

U pokoju vekovitom                     and the worst and the best 

U otklonu, u skrovitom.                    Have gone to their eternal rest.

Zidine u Maglogradu                    There shrines and palaces and towers

Te ne drhte, padu sklone,                    Time-eaten towers that tremble not

Nisu našim slične one                    Resemble nothing that is ours.

Nikog vetri ne progone,                    Around, by lifting winds forgot,

Povetarac nema nadu                    Resignedly beneath the sky 

Vode očaj, mračno rone.                    The melancholy waters lie.

Noć-svenoćjem ćuv ne ćujne                    No rays from the holy heaven come down

Nikad s neba svetli zrak                    On the long night-time of that town;

Tek od mora odsjaj strujne                     But light from out the lurid sea

Uz kule se puza mrak                    Streams up the turrets silently,

Sve do moćnih vrh stremišta                    Gleams up the pinnacles far and free:

Blisnu strehe i tremišta                    Up domes, up spires,

Opnemišta i kruništa.                      up kingly halls,

Platna zidna, vavilonska                    Up fanes, up Babylon-like walls, 

Zaborava praiskonska                   Up shadowy long-forgotten bowers

Gde bršljani izvajani                    Of sculptured ivy and stone flowers, 

Okružhuju hram neznani                   Up many and many a marvellous shrine

Uz preplete kamen-krina                   Whose wreathëd friezes intertwine

Paviti i violina.                   The viol, the violet, and the vine.

Vode leže sve skrušene                Resignedly beneath the sky

Beznadežne i utvarne.                The melancholy waters lie.

Vrh vazdušja svud smušene                So blend the turrets and shadows there

Kule strehe senke varne                That all seem pendulous in air, 

A s najvishe Kule slomna                While from a proud 

Bezmerna i vratolomna                tower in the town

Smrt se beči preogromna.                Death looks gigantically down.

Svud ambisi grob do hrama                There open fanes and gaping graves

Od idolskog bescen-kama                Yawn level with the luminous waves; 

teku struje drhtaj plama                But not the riches there that lie 

Al sve blago idol-slika                In each idol’s diamond eye,— 

Nakićenih pokojnika.                Not the gayly-jewelled dead,

Ne zna voda mah da zgusne                Tempt the waters from their bed; 

Pa da more valom pljusne.                For no ripples curl, alas,

Nigde drhtaj, tiho bilo                Along that wilderness of glass;

Staklom sve se ostaklilo                No swellings tell that winds may be

Vihra vetra povetarca                Upon some far-off happier sea;

Nigde daha, slutnje, žmarca.                No heavings hint that winds have been 

Nigde izgig koji sluti                On seas less hideously serene!

Da se išta valom muti                But lo, a stir is in the air! 

Da je iko talas pozno                The wave—there is a movement there!

Van tog mora vedra grozno.                As if the towers had thrust aside,

Al čuj pokret neki slut                 The hours are breathing faint and low;

Talas gluh obuzo kut                                                                          

I kula vršje pod neba žalom                                                                        

Popušta muklo umornim valom                    And when, amid no earthly moans, 

Ka utrobi vasione                                                                                                            

Grad odbojem muklo tone.                  Down, down that town shall settle hence,

Talasa odsjaj rumen je žar                    The waves have now a redder glow, 

Jedva sad diše časova zgar                    In slightly sinking, the dull tide;

Pa kad bez ljudskog vapaja jeka                    As if their tops had feebly given

Samgrad se smesti na dnu do veka.                    A void within the filmy Heaven!

Prestolja Pakla u jedan strem                Hell, rising from a thousand thrones, 

Pozdraviše ga uz poklon nem.                Shall do it reverence. 

U snu san Edgara Alana Poa

Take this kiss upon the brow!          Primi poljub sad u čelo

And, in parting from you now,          Na rastanku hoću smelo

Thus much let me avow-          Da ti priznam, uzavrelo:

You are not wrong, who deem          Istina je, nije zgran

That my days have been a dream;          Da mi dani behu san.

Yet if hope has flown away          Kome prošlost prođe kad,

In a night, or in a day,          Pa neka je jad, nejad,

In a vision, or in none,          Ona prodje i njen sklad-

Is it therefore the less gone?          Bio rad, ne bio rad.

All that we see or seem          Svemu, svačem, svud si stran-

Is but a dream within a dream.          Sve je samo u snu san.

I stand amid the roar          Gde je morski peščan žal

Of a surf-tormented shore,          Bije val, tutnji val-

And I hold within my hand          Na dlanu mi zrnca peska

Grains of the golden sand-          Zlatna sjaja, bleska reska-

How few! yet how they creep          Malo ih je, skliznu, ginu,

Through my fingers to the deep,          Sva kroz prste, u dubinu.

                                                U dubinu, u tuđinu.

                                                 Osipa se pesak plah,

While I weep- while I weep!          Plačem: obuzo me strah,

                                                   Svako zrnce, sav taj prah-

O God! can I not grasp         Moći nemam ni nad kim

Them with a tighter clasp?          Da ih čvršće zadržim.

O God! can I not save          Zar nijednom zrncu spas

One from the pitiless wave?          Od bezdani ispod nas?

Is all that we see or seem          Kom sam blizak, kom sam stran?

But a dream within a dream?          Zar je samo u snu san?

Prevod: Stanislav Vinaver

Fransoa Vijon - Balada o čemernim odžačarima-džaračima

Vele: teško da se zemlja radi,     On parle des champs labourer, 

Vele: ženin baš je mučan kar,      De porter chaulme contre vent, 

Goniš kenjca - sto nevolja gradi,     Et aussi de se marier 

Pa je teško, deder priznaj, zar:     A femme qui tance souvent; 

Oženiš se, majkoviću mladi     De moyne de povre couvent, 

A žena te sradi i preradi!      De gens qui vont souvent sur mer; 

O teško je po moru veslaču,      De ceulx qui vont les bleds semer, 

Pa je teško useva sejaču.     Et de celluy qui l'asne maine; 

Al' kad smisliš i promisliš stvar:      Mais, a trestout considérer, 

Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Jeste teško dece upravljaču,     A petis enfans gouverner,
Šta da kažem, i to nije čar,     Dieu sçait se c'est esbatement!
Slab manastir kalu, izbiraču!     De gens d'armes doit-on parler?
Pozornika ne spominjem jar!     De faire leur commandement?
Gadno služit mačem otimaču!     De servir Malchus chauldement?
Nije lako ni kopljometaču!     De servir dames et aymer?
Ratnik ratom oskudno se sladi!     De guerrier et bouhourder
Gospe dvoriš - i tu ima gladi!     Et de jouster a la quintaine?
Al' kad smisliš i promisliš stvar     Mais, a trestout considérer,
Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Puka igra ko seje i sadi,     Ce n'est que jeu de bled soyer, 

Kosi, žanje, u sav sunčev žar!     Et de prez faulcher, vrayement; 

Parlamentom ko besede kadi,     Ne d'orge battre, ne vanner, 

Ko bakrača krpi slom i gar.     Ne de plaider en Parlement; 

Ta šala je i post proždiraču,     A danger emprunter argent; 

Pare zajmit slabome brojaču,     A maignans leurs poisles mener;

Zob da mlatiš - budeš izmećar!     Et a charretiers desjeuner, 

Blago li je oraču, kopaču!     Et de jeusner la quarantaine; 

Al' kad smisliš i promisliš stvar:     Mais, a trestout considérer, 

Muka živa čemernom džaraču.     Povres housseurs ont assez peine.

Fransoa Vijon - Balada o gospama pređašnjih vremena

Recite, gde je u sveta kraju kom                                 Dictes moy où, n'en quel pays,

Prebajna Flora, ta rimska lepota,                                Est Flora, la belle Romaine ;

Gde je Taida, naslada života,                                      Archipiada, ne Thaïs,

Gde Alkibijad u blesku zračnom svom!                       Qui fut sa cousine germaine;

Gde li je Eho sa odzvonom voda,                                Echo, parlant quand bruyt on maine

Kad mazno mami niz strm obala breg,                         Dessus rivière ou sus estan,

Slutnjom nezemskih, preslatkih sloboda,                      Qui beauté eut trop plus qu'humaine?

Al' gde je, bože, gde li je lanjski sneg?                         Mais où sont les neiges d'antan!

Gde li je časna Heloiza slavna,                                     Où est la très sage Heloïs,

Kad mudri Abelar od nje bi uslišen                              Pour qui fut chastré et puis moyne

Uškopiše njega, muškosti bi lišen,                                Pierre Esbaillart à Sainct-Denys?

I postrigao se, posle srama javna!                                Pour son amour eut cest essoyne.

Pa gde li je ona kraljica što pleni                                  Semblablement, où est la royne

Buridana baci, kao mrtav teg!                                      Qui commanda que Buridan

I udaviše ga, u džaku, u Seni,                                       Fust jetté en ung sac en Seine?

Al' gde je, bože, gde li je lanjski sneg?                          Mais où sont les neiges d'antan!

Gde Blanša, sirena, u cvrkutu mamnom,                       La royne Blanche comme ung lys,

Kao ljiljan bela; gde Bjetris, kći banska;                       Qui chantoit à voix de sereine;

Berta grdonoga; gde grofica Manska?                          Berthe au grand pied, Bietris, Allys;

Herenburga, Alis, u zanosu plamnom?                          Harembourges qui tint le Mayne,

Gde li je Jovanka, koja suncem granu,                          Et Jehanne, la bonne Lorraine,

Engleza se nad nju nadvi krvav preg,                            Qu'Anglois bruslerent à Rouen;

Spališe Lorenku u gradu Ruanu.                                   Où sont-ilz, Vierge souveraine ?

O Marijo Djevo, gde li je lanjski sneg?                         Mais où sont les neiges d'antan!

P o r u k a                                                                   E n v o i

Kneže, ne raspituj, zaludni su trudi,                              Prince, n'enquerez de sepmaine

Gde su sve te gospe, kroz godišta beg,                        Où elles sont, ne de cest an,

Nek ti ovaj pripev uzburkava grudi;                                Qu'à ce refrain ne vous remaine:

O, gde je, bože, gde li je lanjski sneg?                         Mais où sont les neiges d'antan!

preveo Stanislav Vinaver

Dolina nemira

Dolina mala to beše pre                Once it smiled a silent dell
U kojoj ljudi bilo nije                    Where the people did not dwell
Pođoše u rat jednog trena             They had gone unto the wars
Sledeći zvezde hladnih zena           Trusting to the mild-eyed stars
Što s plavih kula noću skreću                         Nightly, from their azure towers
Stražarski pogled svoj ka cveću                     To keep watch above the flowers
Dok celog dana među njima                           In the midst of which all day
Sunce u lenjim leži snima                                The red sunlight lazily lay
Posetilac će priznati sada                Now each visitor shall confess
Da tužnom doli nemir vlada             The sad valley's restlessness
Sve osim zraka što, sve teži            Nothing there is motionless
Nad magičnom samoćom leži         Nothing save the airs that brood over the magic solitude
Stabla bez vetra da im gib prida      Ah, by no wind are stirred those trees
Drhte ko more koje se kida            That palpitate like the chill seas
Oko maglovitih Hebrida                                  Around the misty Hebrides.
Ah, nema nigde vetru znaka                            Ah, by no wind those clouds are driven
Da hrpu šuštavih oblaka                                 That rustle through the unquiet Heaven
Nebom od zore gna do mraka                        Uneasily, from morn till even
Nad ljubičicama koje mazne           Over the violets there that lie
Liče na ljudske oči razne                 In myriad types of the human eye
Nad ljiljanima koji kriju                   Over the lilies there that wave
Bezimen grob gde suze liju                               And weep above a nameless grave
Njišu se - cure kapi večne                                They wave: - from out their fragment tops
Iz mirisne im čaške mlečne                                Eternal dews come down in drops
Plaču, niz stabljike im puze                               They weep: - from off their delicate stems
Poput dragulja trajne suze.                                Perennial tears descend in gems.

Sam

Još u detinjstvu ja ne bejah

drugima sličan - niti gledah

drugima slično - nije htela

duša da pije s opšteg vrela - 

S izvora istog nisam pio

ni svoju tugu - zanos čio

ne mogah srcu svom da dam - 

i sve što voleh, voleh sam.

Tad u detinjstvu - u dan prvi 

burnog života svog - povrvi
iz svih dubina dobra i zla
ta tajna što me večito grizla - 
iz bujica, iz svežeg zdenca - 
iz planinskog crvenog venca - 
iz sunca koje sli vrh mene
u jesen boje pozlaćene - 
iz munje čija plamna strela
kraj mog je puta proletela - 
iz bure kojom sav se oblih
i oblaka što dobi oblik
(ne muteć Plavet tu visoku)
demona nekog u mom oku.

(1829.)