Ovidije: Dafne u lovoru

U kćer Peneja Feb se zaljubio najprije Dafnu

Ne po slučaju sl'jepom, već s ljute Kupidove srdžbe.

Deljanin ponositi, što je pogubio zmaja, Kupida

Opazi jednoć, gdje savija luk natežuć tetivu,

Te će mu reći: "Što će, o nestašni momčiću, tebi

Junačko oružje to, što za moje se pleći pristoji,

Koji dušmana mogu i zvjerku sigurno ranit,

Koji nadutog mnoštvom strijela ubih Pitona,

Što je pokrivao mnogo smrtonosnim trbuhom polja.

Nek ti je dosta, lučem što tvojim nekakvu ljubav

Znaš nanjušit, a slavu prisvajati nemoj si moju."

Febu će Venerin sin: "Nek tvoja gađa strijela

Sve, a moja će tebe, i koliko stvori su drugi

Od boga manji, toliko od moje tvoja je slava."

Reče i krilima na to zalepeće i presiječe

Onda iz tulca punog strijela izvadi dvije

Srijele različne snage, što čine i tjeraju ljubav.

Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,

Tupa je druga, što tjera, u cjevčici olovo ima.

Ovom strijelom pprobode Kupido Penejku Nimfu

A drugom probije kosti do moždine on Apolonu;

Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg bježi,

Samo kad ime mu čuje, i kao djevička Feba

Luta po šumama tamnim te lovi i odire zvjerad;

Bez reda prosute kose pričvrstila ona je trakom.

Mnogi su prosili nju, a ona odbija prosce,

Ne zna, ne trpi muškog, po besputnim luzima šeće,

Ne mari, što je Himen, što Amor, ženidba što je.

"Kćerko - često joj otac govorio - pribav mi zeta,

Kćerko - često joj otac govorio - unuka daj mi.

Ona mrzeć na luče na vjenčane ko na zločinstvo

Od stida krasna bi lica rumenilom oblila te bi

Rukama umiljato o vratu obisla ocu.

Veleć: "Predragi oče, dopusti mi u djevičanstu

Navijek ostati, kako Dijani dopusti otac."

On bi poslušo kćer, al' ljepota ne dopušta tvoja

Tebi, što hoćeš, tvojoj milina se protivi želji.

Ljubi Apolon Dafnu i vidjev je želi je grlit,

Želi i nada se, sam ga orakul zavodi njegov.

Kao poslije žetve kad laka se strnjika pali,

Kao od luča kad gori živica, što ga je putnik

Odveć primako blizu il' u jutru pustio goreć,

Tako je Feba plamen obujmio i sve mu grudi

Gore, te nadom on umnožuje zaludnu ljubav.

Gleda, nenakićena gdje kosa pada joj niz vrat,

I kaže: "Kamo li da je u redu!" Vatrene gleda 

Njezine oči slične zvijezdama; usta joj gleda,

Koja je premalo gledat; i prste joj i šake hvali,

Ruke i mišice hvali otkrivene više no na po,

Ljepše mu čini se još, što ne vidi. Od vjetra brže

Lakoga bježi ona i nestaje, Feb kad joj viče: 

"Nimfo, Peneja kćeri, ded stani! Ne goni dušman,

Stani, o Nimfo! Tako od kurjaka ovčica bježi,

Od lava košuta, lete golubice dršćuć od orla, - 

Sve od dušmana svog, a tebe od ljubavi ja gnam.

Avaj! Da ne padneš samo na lice, da ne ubode,

Nevinu nogu ti trn, da ne budem uzrok ti boli!

hrapavi puti su, kud si pohitjela; molim te, lakše

Trči i prestani bježat, te lakše ću stizati i ja.

Pitajder, kome si mila; nijesam gorštak ni pastir,

Ne čuvam ovdje ja ko prostak kakovi ovce

Ili goveda; ne znaš, o ludana, ne znaš, od koga

Bježiš i zato bježiš. Ta meni klanja se zemlja
Delfska i Tened i Klar i Patarski kraljevski dvori.

Jupiter otac je moj; budućnost, sadašnjost, prošlost

Sve to otkrivam ja i ugađam za pjesme žice.

Moja je sigurna str'jela, al' od nje sigurnija još je

Druga, što mi je prosto od ljubavi ranila grudi.

Vidanje našo sam ja, pomoćnikom mene po zemlji

Zovu, i snaga je, što je u travama, podložna meni.

Jaoh, što travom ni jednom izvidati ne da se ljubav,

Znalcu ne pomaže znanje, što drugima pomaže svima!"

I ne šćaše govorit, al' plašljiva pobježe Dafna

Te s neodgovorenim riječima ostavi njega

I u bjegu krasna. Otkrivo joj tijelo vjetar,

Lahor pireći naprema njoj razduhavo joj ruho,

A tihi ćuh je hvato i bacao kosu joj natrag;

Stas joj je od trke ljepši. Al' mlađahni bog umiljavat

Neće se uzalud više i gonjen sam od Kupida

Gleda Peneja kćer da dostigne korakom brzim.

Kao kad galski pas na prostranom ugleda polju

Zeca, tad ovaj gleda uteći, a onaj ulovit;

Pas već hoće da ščepa, već misli, plijen da ima,

Gubicu otego je i noge već zečeve hvata,

A zec se boji, da nije već ulovljen, te se i samim

Otima zubma i njuški, što dirnu ga, izmiče on se:

Tako je brz Apolon u nadi, a Dafna u strahu.

Ali je gonitelj brži, jer ljubavi krila ga nose,

Odmora djevojci ne da, bježećoj već tik je do leđa,

Kosu, što niz vrat joj pada, već dahom svojijem dira.

Kada obnemogne već, poblijedi, od muke brzog

Bježanja svladana buduć u Penejske pogleda vale

I kaže: "Oče, pomozi! O zemljo, zini il' ovaj

Oblik što čini, da trpim, prom'jeni, da nema ga više!"

Čim tu molitvu reče, al' sva se ukoči vrlo,

Oko mekijeh grudi tanušno se obavi liko,

U lišće kose njoj otiđoše, u grane ruke,

Noge, pred časak još brže, sad žilama zapeše tvrdim,

Glavu joj obuzme kruna; ljepota joj ostade samo.

Feb je i takovu ljubi te mećući ruku na deblo

Oseća pod korom mladom, gdje grudi jošte joj dršću,

Grli rukama grane, ko udi da su, i grlo

Cjeliva, ali se drvo od cjeliva njegovih brani.

Veli Apolon: "Mojom kad ženom ne možeš biti,

Drvo ćeš moje bit zacijelo. Uvijek ti ćeš

Kitit, lovoriko, kosu i kitaru moju i tulac.

U vođa latinskih bit ćeš, kad veseli bude se trijumf

Orio, Kapitol duge kad bude povorke gledo.

Ti ćeš uz dovratnike Augustovim vratim stajat

Vjerno čuvajuć njih i štitit ćeš hrast u sredini.

Pa ja na mlađahnoj kako na glavi kose ne strižem,

I ti uvijek lišće za ures vječiti imaj."

Pean rekavši tako lovorika s granama mladim

Nagne se, reko bi čovjek, da krunom klimnu ko glavom.

Metamorfoze, Knjiga I

Katul: V

Život, Lezbijo, ljubav neka bude

za nas staraca strogih zlobni šapat

niti prebite pare ne vrijedi!

Sunce zalazi pa se opet rađa;

a kratkotrajnu našeg dana svijetlost

vječna smenjuje noć i san bez jave.

Daj mi tisuću poljubaca, još sto,

opet tisuću novu, zatim još sto,

a kad tisuće mnoge prebrojimo,

tad ih pomiješajmo kako sami

znali ne bismo - niti zavist čija

zla - koliko smo poljubaca dali.

Vivamus, mea Lesbia, atque amemus,

rumoresque senum severiorum

omnes unius aestimemus assis!

soles occidere et redire possunt;

nobis, cum semel occidit brevis lux,

nox est perpetua una dormienda.

da mi basia mille, deinde centum,

dein mille altera, dein secunda centum,

deinde usque altera mille, deinde centum;

dein, cum milia multa fecerimus,

conturbabimus illa, ne sciamus,

aut ne quis malus invidere possit

cum tantum sciat esse basiorum.

Gijom IX Akvitanski: Pesma Ni o čemu

Gijom, vojvoda od Poatjea prvi je, ali i jedan od najvećih i najličnijih među trubadurima. Nakon smrti oca, nasledio je 1086. vlast nad teritorijama koje su mu bile veće od onih kojima su upravljali francuski kraljevi. Njegova majka bila je iz Limuzena, od mladosti je govorio provansalski, langue d'oc, koji je izabrao za svoj pesnički izraz. Kao potomak moćne porodice stekao je dobro obrazovanje; s ocem je u mladosti putovao u Španiju, a možda i u Afriku, na osnovu čega stručnjaci izvlače zaključke da je pretrpeo uticaj mavarske poezije i, još više, muzike. Učestvovao je 1101. godine u jednom od krstaških pohoda; kod Herakleje je bio potuče do nogu i zarobljen. Nije bio veliki ratnik, niti diplomatski snalažljiv u odnosima sa svojim moćnim susedima, ali je uspeo da sačuvao svoje zemlje do smrti. Ženio se dva puta, s Ermengardom od Anžuja i Filipom, udovicom aragonskog kralja, ali je mnogo više voleo slobodan, čak pomalo raspusnički život; takvim ga predstavlja i pisac njegove vide, Zbog svojih načina života, dva puta je izopšten uz crkve. Od Gijoma je ostalo jedanaest pesama.

Od ničeg pravim pesme sklad,

niti za sebe, nit za grad,

za ljubav, nit za život mlad,

jer pesmu tu

smislih na konju      dok sam tad

jahao u snu.

Ja ne znam svog rođenja kut,

nisam ni vedar, niti ljut,

ni neobičan, niti krut;

šta mogu tu,

što rođen sam uz mesec žut,

gde žita zru.

Ne znam da l' bdijem, il' je san,

ne znam, mà rekli da je dan;

skoro mi srce skoči van

s bolom u dnu:

o njemu kao da miš je vran,

brinem se tu!

Bolan sam, slutim udes prek,

ne znam šta mogu čuti tek,

od lečnika ću tražit lek,

ako je tu;

dobar je, ako spasi vek,

slab, ako mru.

Draganu imam, njen lik drag

ne videh još, nit imam trag,

ne dobih od nje pogled blag,

ni pretnju svu;

ne pustih nikad na svoj prag

svetinu zlu!

Ne videh, al' je ljubim ja,

nit dobra beše, niti zla,

ne znam je, al' mi sreća sja

jer volim nju,

ona je krasna, časna sva,

na zemnom tlu.

Farai un vers de dreit nien,

Non er de mi ni d'autra gen,

Non er d'amor ni de joven,

Ni de ren au,

Qu'enans fo trobatz en durmen

Sus un chivau.

No sai en qual hora-m fui natz,

No soi alegres ni iratz,

No soi estranhs ni soi privatz,

Ni no-n puesc au,

Qu'enaisi fui de nueitz fadatz

Sobr'un pueg au.

No sai cora-m fui endormitz,

Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!

Per pauc no m'es lo cor partitz

D'un dol corau,

E no m'o pretz una fromitz,

Per saint Marsau!

Malautz soi e cremi morir,

E re no sai mas quan n'aug dir.

Metge querrai al mieu albir,

E no-m sai cau:

Bos metges er si-m pot guerir,

Mas non, si-m mau.

Amigu' ai ieu, non sai qui s'es,

C'anc no la vi, si m'aiut fes,

Ni-m fes que-m plassa ni que-m pes,

Ni no m'en cau

C'anc non ac Norman ni Franses

Dins mon ostau.

Anc non la vi et am la fort,

Anc no-n aic dreit ni no-m fes tort;

Quan no la vei, be m'en deport,

No-m prez un jau,

Qu'ie-n sai gensor e belazor,

E que mai vau.

Stesihor: Jelena u Egiptu

οὐκ ἔστ᾽ ἔτυμος λόγος οὗτος, 

οὐδ᾽ ἔβας ἐν νηυσὶν εὐσέλμοις,

οὐδ᾽ ἵκεο Πέργαμα Τροίας·

Nije istinita priča ta, nije,

nit' ode ti u lađama paluba čvrstih

nit' dođe u Pergam-tvrđavu trojsku...

***

Glas nije istinit onaj, - 

Nijesi sa lađama natkritim pošla,

Ni u grad trojanski došla.

Starogrčki horski pesnik, jedan od devet velikih liričara (u koje se ubrajaju među ostalima Sapfa i Pindar) Stesihor, iz Metaura (današnja Kalabrija), vidi se da je u lirici pokročio novim putem, - stao je lirski obrađivati epsku građu. Spevao je pesmu u kojoj kleveta lepu Jelenu kao nevernu - zbog toga, vele antički aleksandrijski i vizantijski izvori, njen duh mu pošalje slepilo. Poznavši uzrok svoga slepila, on sastavi palinodiju, u kojoj se koristi mitom za koji Homer nije znao - Jelena nije prevarila Menelaja i nikada nije stigla za Troju. U srdžbi zbog gubitka od Afrodite, boginja Hera je sa Hefestom sastavila dvojnika Jelene - njenu prikazu od etra, "slavu", koju šalje Paridu, a pravu lepoticu bog Hermija odnosi u magli za Egipat. Tamo, ona je zatočena kod egipatskog cara Proteja, ali ostaje verna svom mitološkom suprugu. Heleni i Trojanci se pod zidinama bore deset godina, carstvo biva uništeno, zbog Jeleninog "imena", "slave o njenoj lepoti" koja nije prava, nego - iluzija. Na kraju će se posle mnogo stradanja Menelaj i Jelena sastaviti ponovo.
Motive ovog lepog mita na osnovu Stesihorove palinodije, iskoristiće Euripid da sastavi svoju neobičnu tragediju Helena.
Zahvaljujući toj drugoj palinodiji o Jeleni, Stesihoru se isceli slepilo. Palinodija se odnosi na pohvalnu pesmu kojom se opovrgava ranija uvredljiva ili pogrdna.
Danas, ona je do savremenog čitaoca stigla u malenim fragmentima - malenim, ali svejedno izvrsne ljupkosti i srževitosti. 

Orfička himna Noći

Opjevat ću Noć, majku bogova i ljudi.
Ona je izvor svega. I mi je još zovemo Kipridom.
Čuj me, zvjezdana i sjajnocrna božice sveta
što se veseliš tišini i spokojnom snu!
Ti si nam sreća, ti si puna čarolija,
ti si prijatelj bdjelaca
i majka snova.
O tješiteljice, ti si melem naše bijede.
O uspavačice, o majko svega
ko i putnika što jezde, -
o sjajna,
o beskrajna što pripadaš nebu i zemlji!
U te tonu svi vremenski krugovi, -
ti se igraš zanosima tajnim.
O ti što iz carstva mrtvih donosiš svjetlo
i opet silaziš u krilo tamnog Hada!
Jao, strašna Sudba nad svim vlada i caruje.
O blažena Noći,
o usrećiteljice, o blaga,
o ti svega živog utješiteljice,
sad kad čuješ glase i molbe ponizne,
rastjeraj utvare noćne
čije se sablasno oči svijetle u tami,
te blaga s blagošću nam dođi,
nama ljudima koji smo sami!

Νύκτα θεῶν γενέτειραν ἀείσομαι ἠδὲ καὶ ἀνδρῶν.
Νὺξ γένεσις πάντων, ἣν καὶ Κύπριν καλέσωμεν
κλῦθι, μάκαιρα θεά, κυαναυγής, ἀστεροφεγγής,
ἡσυχίῃι χαίρουσα καὶ ἠρεμίῃι πολυύπνωι,
εὐφροσύνη, τερπνή, φιλοπάννυχε, μῆτερ ὀνείρων,
ληθομέριμν' ἀγαθή τε πόνων ἀνάπαυσιν ἔχουσα,
ὑπνοδότειρα, φίλη πάντων, ἐλάσιππε, νυχαυγής,
ἡμιτελής, χθονία ἠδ' οὐρανία πάλιν αὐτή,
ἐγκυκλία, παίκτειρα διώγμασιν ἠεροφοίτοις,
ἣ φάος ἐκπέμπεις ὑπὸ νέρτερα καὶ πάλι φεύγεις
εἰς Ἀίδην δεινὴ γὰρ ἀνάγκη πάντα κρατύνει.
νῦν δε, μάκαιρα, (καλ)ῶ, πολυόλβιε, πᾶσι ποθεινή,
εὐάντητε, κλύουσα ἱκετηρίδα φωνὴν
ἔλθοις εὐμενέουσα, φόβους δ' ἀπόπεμπε νυχαυγεῖς.

Arno Danijel: Sekstina

Arno Danijel je jedini trubadur koga je Dante, po vlastitom priznanju, oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik sekstinu - to je jedna od najpoznatijih Danijelovih pesama - i napisao je dve u vreme kad je pisao stihove za izvesnu damu Pjetru, izvlačeći sve hladne i tvrde metafore iz imena Pietra, pietra, kamen.

Jak žar što mi srcem uđe

ne plaši se kljunova, ni nokta,

zavidljivca kom od zla mre duša;

ne smem dići na nj ni grane, ni pruta

iz zasede, sem kad nema tétka;

slast će meni dati vrt il' soba.

U mom sećanju je soba

gde na moj jad retko kad ko uđe,

zli su poput brata joj i tétka;

moji udi trepte sve do nokta,

isto kao dete ispred pruta 

mrem da nju mi ne izgubi duša.

Njeno telo dà, ne duša,

u potaji primi me sred soba!

Srce rani ljuće no vrh pruta,

jer njen rob sam što ne sme da uđe;

uz nju biću kao plòt do nokta,

odbiv poziv i druga i tétka.

Nikad sestru moga tétka

neće poput nje volet mi duša;

tako blizu, kao prst do nokta

želim biti ja sred njenih soba;

može Amor kad mi srcem uđe

činit sa mnom što od krhkog pruta.

Otkad cveta suv vrh pruta

i zdâ Adam sa nećakom tétka,

ljubav takvu što mi srcem uđe

ne zna telo nijedno nit duša;

ma gde bila, spolja, il' sred sobâ,

srcem nisam dalji joj od nokta.

Tako urasta i nòktâ

moje srce njom, kao srž pruta;

mom je slavlju zid i dvor i soba,

manje volim brata joj i tétka;

dvaput srećna u Raj će mi duša,

ako stvor što voli tu kad uđe.

Arnov poj nokta i tétka,

njoj, kojoj se mili pruta duša,

njen Žud, čiji dar sred sobâ uđe.

Lo ferm voler qu'el cor m'intra

no'm pot ges becs escoissendre ni ongla

de lauzengier qui pert per mal dir s'arma;

e pus no l'aus batr'ab ram ni verja,

sivals a frau, lai on non aurai oncle,

jauzirai joi, en vergier o dins cambra.

Quan mi sove de la cambra

on a mon dan sai que nulhs om non intra

-ans me son tug plus que fraire ni oncle-

non ai membre no'm fremisca, neis l'ongla,

aissi cum fai l'enfas devant la verja:

tal paor ai no'l sia prop de l'arma.

Del cor li fos, non de l'arma,

e cossentis m'a celat dins sa cambra,

que plus mi nafra'l cor que colp de verja

qu'ar lo sieus sers lai ont ilh es non intra:

de lieis serai aisi cum carn e ongla

e non creirai castic d'amic ni d'oncle.

Anc la seror de mon oncle

non amei plus ni tan, per aquest'arma,

qu'aitan vezis cum es lo detz de l'ongla,

s'a lieis plagues, volgr'esser de sa cambra:

de me pot far l'amors qu'ins el cor m'intra

miels a son vol c'om fortz de frevol verja.

Pus floric la seca verja

ni de n'Adam foron nebot e oncle

tan fin'amors cum selha qu'el cor m'intra

non cug fos anc en cors no neis en arma:

on qu'eu estei, fors en plan o dins cambra,

mos cors no's part de lieis tan cum ten l'ongla.

Aissi s'empren e s'enongla

mos cors en lieis cum l'escors'en la verja,

qu'ilh m'es de joi tors e palais e cambra;

e non am tan paren, fraire ni oncle,

qu'en Paradis n'aura doble joi m'arma,

si ja nulhs hom per ben amar lai intra.

Arnaut tramet son chantar d'ongl'e d'oncle

a Grant Desiei, qui de sa verj'a l'arma,

son cledisat qu'apres dins cambra intra.

Propercije: Elegija I.19

Ja se ne bojim, Cintija, tužnih Mana,

Niti ja odlažem smrt dužnu lomači.

Al' strah me muči, strašniji od smrti,

Da ću se zbog smrti lišiti tvoje ljubavi.

Ne bih tako nežno gledao ni dete

Kao što će moj prah zaboravljenu draganu.

Junak Filakid i u mračnom stanu

Sećao se uvek svoje mile žene,

Ali se sen Tesalčeva natrag vrati

Kada htede da zagrli drago biće.

Ako li u donjem svetu ima čega

Ko odana sen reći ću uvek sebi:

"Moćna ljubav prelazi kobne obale."

Nek tamo dođu lepe poluboginje

- zarobljene Trojanke, plen Argivaca,

Ni za jednu Cintija, ne bih mario,

Ako bi pravedna zemlja dopustila,

Kad bi ti sudbina dala dugu starost,

Moje bi suze volele tvoje kosti!

Kad bi ti moj pepeo živoj bio drag,

Smrt mi tada nigde ne bi bila gorka!

Bojim se, Cintija, da mi ne prezreš grob,

Da te Amor ne odvoji od mog pepela

I tako prisili da ne plačeš više.

Najvernija žena popusti pretnjama.

Uživajmo dok je moguće u ljubavi,

Koja neće nikad biti dosta duga.

Non ego nunc tristis uereor, mea Cynthia, Manes,

nec moror extremo debita fata rogo;

sed ne forte tuo careat mihi funus amore,

hic timor est ipsis durior exsequiis.

non adeo leuiter nostris puer haesit ocellis, 

ut meus oblito puluis amore uacet.

illic Phylacides iucundae coniugis heros

non potuit caecis immemor esse locis,

sed cupidus falsis attingere gaudia palmis

Thessalis antiquam uenerat umbra domum.

illic quidquid ero, semper tua dicar imago:

traicit et fati litora magnus amor.

illic formosae ueniant chorus heroinae,

quas dedit Argivis Dardana praeda viris:

quarum nulla tua fuerit mihi, Cynthia, forma

gratior et (Tellus hoc ita iusta sinat)

quamuis te longae remorentur fata senectae,

cara tamen lacrimis ossa futura meis.

quae tu uiua mea possis sentire fauilla!

tum mihi non ullo mors sit amara loco.

quam uereor, ne te contempto, Cynthia, busto

abstrahat a nostro puluere iniquus Amor,

cogat et inuitam lacrimas siccare cadentis!

flectitur assiduis certa puella minis.

quare, dum licet, inter nos laetemur amantes:

non satis est ullo tempore longus amor.