Mikelanđelo: Sonet XIV

Da sam vjerovao, duše koju dvorim,

da će pogled prvi mene obnoviti 

kao feniks-pticu sunce i da biti

u starosti to će, zbog toga da gorim,

u bjeg bih se ludi bio odmah dao,

ko što jelen, ris il panter isto čine

kad ih dušman slijedi, ne bih sred vreline

riječi joj i smiješka u verige pao.

Al čemu srce da se sada tuži,

počinak, spokojstvo kojim zdravlje vlada

u očima moga anđela kad kruži?

Možda bi za me veća muka bila

vidjeti ga prije, nego sada kada,

da mu krepost slijedim, imam jača krila!

parvi Florentia mater amoris

Sve što ti je najmilije ti ćeš napustiti, 

i to je ona strela što te vreba 

i kojom će te luk izgnanstva prvo pogoditi

Okusićeš gorak ukus tuđeg hleba 

i kako je tvrda staza kada, da se penješ 

i silaziš tuđim stepenicama, treba

A ono zbog čega ćeš najviše da tuguješ, 

biće družina zla, luda i nenasita, 

sa kojom ćeš u izgnanstvu da druguješ

jer, nezahvalna, bezbožna i mahnita, 

protiv tebe će biti, ali neće mnogo vremena proći, 

njoj, ne tebi sram će na licu da se čita

Tu lascerai ogne cosa diletta

più caramente; e questo è quello strale

che l'arco de lo essilio pria saetta.

Tu proverai sì come sa di sale

lo pane altrui, e come è duro calle

lo scendere e 'l salir per l'altrui scale

E quel che più ti graverà le spalle, 

sarà la compagnia malvagia e scempia 

con la qual tu cadrai in questa valle;

che tutta ingrata, tutta matta ed empia 

si farà contr' a te; ma, poco appresso, 

ella, non tu, n'avrà rossa la tempia.

Hesiod: Himna Hekati

iz Teogonije

Ona Hekatu zače i porodi, koju nadasve

Počasti Kronid Zeus podariv joj darove sjajne:

On joj dodijeli čast na zemlji i neplodnom moru.

Njoj je pala u dio i čast na zvjezdanom nebu,

Pa je besmrtni bozi od sviju najviše štuju.

Jer i sada kad tko od ljudi što hode po zemlji,

Prinoseć' lijepe žrtve po obredu, milosti moli,

Hekatu zaziva on. I veliku postiže milost

Lako, ako mu ona dobrostivo molitve čuje,

I blagostanje mu daje, a to je u njezinoj moći.

Jer koliko ih god se od Geje i Urana rodi,

Svatko prepusti njojzi po dio primljenih časti.

Nije ju zlostavljo Kronid i nije joj oteo ono

Što je med pređašnjim boz'ma – Titanima – dobila nekoć.

Tako imade sve što i negda pri prvoj diobi.

Manju ne uživa čast iako jedinica bješe,

Nego i mnogo još veću, a stoga što Zeus je štuje.

Obilno pomaže ona i koristi onom kom hoće.

I na trgu med ljud'ma uzvisuje koga već hoće.

A kad junaci se za rat ljudomorni stanu oružat',

Tada se boginja nađe uz one kojima hoće

Blagonaklono slavu podarit' i pobjedu dati.

Kada se izriče pravda, uz časne kraljeve sjedi.

Vrijedi ona i tad kad u igri se takme junaci:

Uz njih se boginja nađe i pomoć svoju im pruža.

A tko pobijedi snagom i jakošću, odnosi lako,

Veseo nagradu lijepu, na diku svom ocu i majci.

Može i konjaniku ona pomoći, kojem već hoće.

Onima koji žive od plavetnog, nemirnog mora,

Ake se Hekati mole i gromkom Zemljotrescu bogu,

Slavna boginja lako udjeljuje obilan ulov,

Al' ga i ukloni lako sa očiju, ako baš hoće.

Vrsna je ona da s Hermom u staji ugoji blago.

Krda goveda oni i stada rasuta kozja,

Vunasta stada ovaca – po volji ako je njojzi – 

Sitna umnožit može, od velikih manja učinit'.

Stoga, iako ona jedinica bješe u majke,

Ipak je počašćena med bozima častima svima.

Kronid učini nju hraniteljicom mladeži one

Koju ugleda za njom Eoje mnogooke svjetlo.

Te pak odiskona časti imade i uzgaja mladež.

preveo Branimir Glavičić

Prva stajaća pesma iz Euripidovog Oresta

Kakva bijeda, kakva borba,

Krv se javlja ovo

I jadnika tebe goni? U dvor srnu,

Suzu suzom topi

Zloduh, majčine ti krvi osvetnik,

Ona tebe bijesom bijesnim mori sad.

Žao mi je - žao tebe, žalim te.

Blaga hrpa ljud'ma nije trajna baš, - 

Demon naki navali.

Ko o jedro lađi hitroj, gruhne on

I plod muke, truda silna potopi

Ko u moru, valma strašnim pogubnim...

κατολοφύρομαι, κατολοφύρομαι

ματέρος αἷμα σᾶς, ὅ σ’ ἀναβακχεύει,

ὁ μέγας ὄλβος οὐ μόνιμος ἐν βροτοῖς,

ἀνὰ δὲ λαῖφος ὥς τις ἀκάτου θοᾶς τινάξας δαίμων

κατέκλυσεν δεινῶν πόνων ὡς πόντου

λάβροις ὀλεθρίοισιν ἐν κύμασιν

μητέρα μοι πάντων τε θεῶν πάντων τ᾽ ἀνθρώπων 

ὕμνει, Μοῦσα λίγεια, Διὸς θυγάτηρ μεγάλοιο, 

ᾗ κροτάλων τυπάνων τ᾽ ἰαχὴ σύν τε βρόμος αὐλῶν 

εὔαδεν ἠδὲ λύκων κλαγγὴ χαροπῶν τε λεόντων 

οὔρεά τ᾽ ἠχήεντα καὶ ὑλήεντες ἔναυλοι. 

καὶ σὺ μὲν οὕτω χαῖρε θεαί θ᾽ ἅμα πᾶσαι ἀοιδῇ. 

Majku mi sviju bogóvā, a tako i sviju ljudi,

Slavi, jasnogrla Muzo, o kćeri velikog Zeusa!

Ona čegrtaljki zvuk i bubnjića, svirala svirku

Voli te zov vukóvā i lavova očiju plamnih,

A i planine što ječe i dolce šumovite jošte.

Tebe i boginje sve u ovoj pozdravljam pjesmi.

Homerska himna Kibeli

Vresište

Takva, na tim poljima nesreće i samoće, u siromaštvu i zanosu, ona ostaje zauvek

Smisao jedne knjige koji je tako često izdvojen od onog što se događa i što se kaže i koji se pre sastoji u nekoj vezi što za pisca postoji između različitih stvari, teško se može shvatiti. A naročito kada je, kao kod sestara Bronte, romansijer pesnik i kada je njegov stav nerazdvojan od njegovog jezika i sam po sebi pre jedno raspoloženje, negoli određena opservacija.

"Orkanski visovi" su knjiga koju je teže razumeti nego "Džejn Ejr" zato što je Emili veći pesnik od Šarlote. Kad Šarlota piše, ona elokventno, blistavo i strasno kaže: "Ja volim", "Ja mrzim", "Ja patim". Njeno je iskustvo, mada intenzivnije, istog stepena kao i naše. Ali u "Orkanskim visovima" nema nikakvog "ja". Nema vaspitačica. Nema poslodavaca. Postoji ljubav. Ali to nije ljubav ljudi i žena. Emili je inspirisana nekom opštijom koncepcijom. Podsticaj koji ju je gonio na stvaranje, nije bila patnja, ni nanesene uvrede. Ona je posmatrala svet rascepljen gigantskim neredom i osećala u sebi snagu da ga sjedini u jednoj knjizi. Ta gigantska ambicija, oseća se kroz njen roman - to je borba upola sputanog, ali veličanstvenog ubeđenja da kaže nešto kroz usta svojih karaktera što nije samo: "Ja volim", ili "Ja mrzim", već "Mi, čitava ljudska rasa", i "Vi, večite sile..." i rečenica ostaje nedovršena. Nije čudno što je tako; pre je za čuđenje što je uopšte bila kadra da nas prisili da osetimo ono što je nosila u sebi. A to izbija u poluartikulisanim rečima Ketrin Ernšo: "Kad bi svi propali, a on ostao, ja bih i dalje nastavljala da postojim; a kad bi svi ostali, a on nestao, vasiona bi se pretvorila u ogromnog stranca; ja ne bih bila deo nje". Pa to opet izbije u prisustvu mrtvih: "Ja nazirem pokoj koji ni zemlja, ni pakao ne mogu da pomute i sa sigurnošću osećam beskrajno i bez senke sutra - večnost u koju su oni ušli, gde je život bezgraničan u trajanju, ljubav u saosećanju i radost u punoći". Ta sugestija snage koja leži iza pojava ljudske prirode i diže ih gore do prisustva veličine daje ovoj knjizi tako visoko mesto među romanima.

Ali za Emili Bronte nije bilo dovoljno da napiše nekoliko lirskih pesama, da pusti jedan krik, da izrazi jedno verovanje. Ona je romansijer, isto koliko i pesnik. Ona mora da preuzme  na sebe naporniji i nezahvalniji zadatak. Mora da se suoči sa činjenicom tuđih egzistencija, da se uhvati u koštac sa mehanizmima spoljnih stvari, da na uobičajen način gradi forme, kuće i beleži razgovore ljudi i žena koji postoje nezavisno od nje. I tako se mi penjemo na te vrhove emocija, ne preko bombastih deklamacija i rapsodija, već time što čujemo devojku kako peva za sebe starinske pesme dok se ljulja na granama jednog drveta; time što posmatramo ovce sa vresnih polja kako pasu po ledini; što slušamo dah blagog vetra kroz travu. Život na farmi sa svim svojim apsurdnostima i nemogućnostima leži otvoren pred nama. Mi smo u punoj mogućnosti da poredimo "Orkanske visove" sa pravom farmom i Hitklifa sa pravim čovekom. Otuda, dozvoljeno nam je da se upitamo, može li da ima istine, ili kakvog tananog prisenka emocija, u ljudima i ženama koji tako malo liče na one što smo ih mi videli? Pa čak i kad to pitamo, vidimo u Hitklifu brata koga je genijalna sestra mogla da vidi; on je nestvaran, kažemo, pa ipak nijedan mladić ne živi tako živo u literaturi kao on. Isti je slučaj sa dve Katarine; nikad žene ne mogu da osećaju kao što ona oseća, niti da delaju kao ona, kažemo mi. Uprkos tome, te dve Katarine su najomiljenije žene u engleskoj prozi. Kao da je Emili bila u stanju da raskomada sve ono po čemu mi znamo ljudska bića i da one prozirne oblike koji se ne mogu prepoznati, ispuni takvom bujicom života da to pređe okvire stvarnosti.
Prema tome, ona poseduje najređu od svih snaga. Ona je kadra da oslobodi život njegove zavisnosti od činjenica; da sa nekoliko linija nacrta duh tako da mu nije potrebno telo; da, govoreći o vresnim poljima, izazove vetar i grmljavinu da urlikne.

Virdžinija Vulf o Emili Bronte (1916.)

Đordano Bruno - Unico augel

Ta Feniks-ptica što je plamen liže
na suncu, te polako gori živa,
dok sva u sjaju sažizanja pliva,
suprotna kazna njezin planet stiže;

jer ono što se od nje k nebu diže
mlak dim i mračna magla samo biva,
a svjetlost našim očima se skriva,
i po kom blista do njeg i dosiže.

Tako moj duh, što ga božanski sjaj
osvetljava i pali, dok tumači
to što u misli tako sja i dalje.

iz poimanja svog visokog šalje
van rimu, koju divno sunce mrači,
dok talim se i čekam jadan kraj.

Ah, crn i taman taj
ognjeni oblak na svoj način rani
i sjeni ono što uzvisit kani.