субота, 30. јануар 2016.

Gijom IX Akvitanski: Pesma o Ni o čemu

Gijom, vojvoda od Poatjea prvi je, ali i jedan od najvećih i najličnijih među trubadurima. Nakon smrti oca, nasledio je 1086. vlast nad teritorijama koje su mu bile veće od onih kojima su upravljali francuski kraljevi. Njegova majka bila je iz Limuzena, od mladosti je govorio provansalski, langue d'oc, koji je izabrao za svoj pesnički izraz. Kao potomak moćne porodice stekao je dobro obrazovanje; s ocem je u mladosti putovao u Španiju, a možda i u Afriku, na osnovu čega stručnjaci izvlače zaključke da je pretrpeo uticaj mavarske poezije i, još više, muzike. Učestvovao je 1101. godine u jednom od krstaških pohoda; kod Herakleje je bio potuče do nogu i zarobljen. Nije bio veliki ratnik, niti diplomatski snalažljiv u odnosima sa svojim moćnim susedima, ali je uspeo da sačuvao svoje zemlje do smrti. Ženio se dva puta, s Ermengardom od Anžuja i Filipom, udovicom aragonskog kralja, ali je mnogo više voleo slobodan, čak pomalo raspusnički život; takvim ga predstavlja i pisac njegove vide, Zbog svojih načina života, dva puta je izopšten uz crkve. Od Gijoma je ostalo jedanaest pesama.

Od ničeg pravim pesme sklad,
niti za sebe, nit za grad,
za ljubav, nit za život mlad,
jer pesmu tu
smislih na konju      dok sam tad
jahao u snu.
Ja ne znam svog rođenja kut,
nisam ni vedar, niti ljut,
ni neobičan, niti krut;
šta mogu tu,
što rođen sam uz mesec žut,
gde žita zru.
Ne znam da l' bdijem, il' je san,
ne znam, mà rekli da je dan;
skoro mi srce skoči van
s bolom u dnu:
o njemu kao da miš je vran,
brinem se tu!
Bolan sam, slutim udes prek,
ne znam šta mogu čuti tek,
od lečnika ću tražit lek,
ako je tu;
dobar je, ako spasi vek,
slab, ako mru.
Draganu imam, njen lik drag
ne videh još, nit imam trag,
ne dobih od nje pogled blag,
ni pretnju svu;
ne pustih nikad na svoj prag
svetinu zlu!
Ne videh, al' je ljubim ja,
nit dobra beše, niti zla,
ne znam je, al' mi sreća sja
jer volim nju,
ona je krasna, časna sva,
na zemnom tlu.


Farai un vers de dreit nien,
Non er de mi ni d'autra gen,
Non er d'amor ni de joven,
Ni de ren au,
Qu'enans fo trobatz en durmen
Sus un chivau.

No sai en qual hora-m fui natz,
No soi alegres ni iratz,
No soi estranhs ni soi privatz,
Ni no-n puesc au,
Qu'enaisi fui de nueitz fadatz
Sobr'un pueg au.

No sai cora-m fui endormitz,
Ni cora-m veill, s'om no m'o ditz!
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau,
E no m'o pretz una fromitz,
Per saint Marsau!

Malautz soi e cremi morir,
E re no sai mas quan n'aug dir.
Metge querrai al mieu albir,
E no-m sai cau:
Bos metges er si-m pot guerir,
Mas non, si-m mau.

Amigu' ai ieu, non sai qui s'es,
C'anc no la vi, si m'aiut fes,
Ni-m fes que-m plassa ni que-m pes,
Ni no m'en cau
C'anc non ac Norman ni Franses
Dins mon ostau.

Anc non la vi et am la fort,
Anc no-n aic dreit ni no-m fes tort;
Quan no la vei, be m'en deport,
No-m prez un jau,
Qu'ie-n sai gensor e belazor,
E que mai vau.

Stesihor: Jelena u Egiptu



οὐκ ἔστ᾽ ἔτυμος λόγος οὗτος, 
οὐδ᾽ ἔβας ἐν νηυσὶν εὐσέλμοις,
οὐδ᾽ ἵκεο Πέργαμα Τροίας·

Nije istinita priča ta, nije,
nit' ode ti u lađama paluba čvrstih
nit' dođe u Pergam-tvrđavu trojsku...

***

Glas nije istinit onaj, - 
Nijesi sa lađama natkritim pošla,
Ni u grad trojanski došla.


Starogrčki horski pesnik, jedan od devet velikih liričara (u koje se ubrajaju među ostalima Sapfa i Pindar) Stesihor, iz Metaura (današnja Kalabrija), vidi se da je u lirici pokročio novim putem, - stao je lirski obrađivati epsku građu. Spevao je pesmu u kojoj kleveta lepu Jelenu kao nevernu - zbog toga, vele antički aleksandrijski i vizantijski izvori, njen duh mu pošalje slepilo. Poznavši uzrok svoga slepila, on sastavi palinodiju, u kojoj se koristi mitom za koji Homer nije znao - Jelena nije prevarila Menelaja i nikada nije stigla za Troju. U srdžbi zbog gubitka od Afrodite, boginja Hera je sa Hefestom sastavila dvojnika Jelene - njenu prikazu od etra, "slavu", koju šalje Paridu, a pravu lepoticu bog Hermija odnosi u magli za Egipat. Tamo, ona je zatočena kod egipatskog cara Proteja, ali ostaje verna svom mitološkom suprugu. Heleni i Trojanci se pod zidinama bore deset godina, carstvo biva uništeno, zbog Jeleninog "imena", "slave o njenoj lepoti" koja nije prava, nego - iluzija. Na kraju će se posle mnogo stradanja Menelaj i Jelena sastaviti ponovo.
Motive ovog lepog mita na osnovu Stesihorove palinodije, iskoristiće Euripid da sastavi svoju neobičnu tragediju Helena.
Zahvaljujući toj drugoj palinodiji o Jeleni, Stesihoru se isceli slepilo. Palinodija se odnosi na pohvalnu pesmu kojom se opovrgava ranija uvredljiva ili pogrdna.
Danas, ona je do savremenog čitaoca stigla u malenim fragmentima - malenim, ali svejedno izvrsne ljupkosti i srževitosti. 

уторак, 26. јануар 2016.

Orfička himna Noći

Opjevat ću Noć, majku bogova i ljudi.
Ona je izvor svega. I mi je još zovemo Kipridom.
Čuj me, zvjezdana i sjajnocrna božice sveta
što se veseliš tišini i spokojnom snu!
Ti si nam sreća, ti si puna čarolija,
ti si prijatelj bdjelaca
i majka snova.
O tješiteljice, ti si melem naše bijede.
O uspavačice, o majko svega
ko i putnika što jezde, -
o sjajna,
o beskrajna što pripadaš nebu i zemlji!
U te tonu svi vremenski krugovi, -
ti se igraš zanosima tajnim.
O ti što iz carstva mrtvih donosiš svjetlo
i opet silaziš u krilo tamnog Hada!
Jao, strašna Sudba nad svim vlada i caruje.
O blažena Noći,
o usrećiteljice, o blaga,
o ti svega živog utješiteljice,
sad kad čuješ glase i molbe ponizne,
rastjeraj utvare noćne
čije se sablasno oči svijetle u tami,
te blaga s blagošću nam dođi,
nama ljudima koji smo sami!



Νύκτα θεῶν γενέτειραν ἀείσομαι ἠδὲ καὶ ἀνδρῶν.
Νὺξ γένεσις πάντων, ἣν καὶ Κύπριν καλέσωμεν
κλῦθι, μάκαιρα θεά, κυαναυγής, ἀστεροφεγγής,
ἡσυχίῃι χαίρουσα καὶ ἠρεμίῃι πολυύπνωι,
εὐφροσύνη, τερπνή, φιλοπάννυχε, μῆτερ ὀνείρων,
ληθομέριμν' ἀγαθή τε πόνων ἀνάπαυσιν ἔχουσα,
ὑπνοδότειρα, φίλη πάντων, ἐλάσιππε, νυχαυγής,
ἡμιτελής, χθονία ἠδ' οὐρανία πάλιν αὐτή,
ἐγκυκλία, παίκτειρα διώγμασιν ἠεροφοίτοις,
ἣ φάος ἐκπέμπεις ὑπὸ νέρτερα καὶ πάλι φεύγεις
εἰς Ἀίδην δεινὴ γὰρ ἀνάγκη πάντα κρατύνει.
νῦν δε, μάκαιρα, (καλ)ῶ, πολυόλβιε, πᾶσι ποθεινή,
εὐάντητε, κλύουσα ἱκετηρίδα φωνὴν
ἔλθοις εὐμενέουσα, φόβους δ' ἀπόπεμπε νυχαυγεῖς.

недеља, 24. јануар 2016.

Arno Danijel: Sekstina


Arno Danijel je jedini trubadur koga je Dante, po vlastitom priznanju, oponašao; preuzeo je od njega čuveni oblik sekstinu - to je jedna od najpoznatijih Danijelovih pesama - i napisao je dve u vreme kad je pisao stihove za izvesnu damu Pjetru, izvlačeći sve hladne i tvrde metafore iz imena Pietra, pietra, kamen.

Jak žar što mi srcem uđe
ne plaši se kljunova, ni nokta,
zavidljivca kom od zla mre duša;
ne smem dići na nj ni grane, ni pruta
iz zasede, sem kad nema tétka;
slast će meni dati vrt il' soba.

U mom sećanju je soba
gde na moj jad retko kad ko uđe,
zli su poput brata joj i tétka;
moji udi trepte sve do nokta,
isto kao dete ispred pruta 
mrem da nju mi ne izgubi duša.

Njeno telo dà, ne duša,
u potaji primi me sred soba!
Srce rani ljuće no vrh pruta,
jer njen rob sam što ne sme da uđe;
uz nju biću kao plòt do nokta,
odbiv poziv i druga i tétka.

Nikad sestru moga tétka
neće poput nje volet mi duša;
tako blizu, kao prst do nokta
želim biti ja sred njenih soba;
može Amor kad mi srcem uđe
činit sa mnom što od krhkog pruta.

Otkad cveta suv vrh pruta
i zdâ Adam sa nećakom tétka,
ljubav takvu što mi srcem uđe
ne zna telo nijedno nit duša;
ma gde bila, spolja, il' sred sobâ,
srcem nisam dalji joj od nokta.

Tako urasta i nòktâ
moje srce njom, kao srž pruta;
mom je slavlju zid i dvor i soba,
manje volim brata joj i tétka;
dvaput srećna u Raj će mi duša,
ako stvor što voli tu kad uđe.

Arnov poj nokta i tétka,
njoj, kojoj se mili pruta duša,
njen Žud, čiji dar sred sobâ uđe.


Lo ferm voler qu'el cor m'intra
no'm pot ges becs escoissendre ni ongla
de lauzengier qui pert per mal dir s'arma;
e pus no l'aus batr'ab ram ni verja,
sivals a frau, lai on non aurai oncle,
jauzirai joi, en vergier o dins cambra.

Quan mi sove de la cambra
on a mon dan sai que nulhs om non intra
-ans me son tug plus que fraire ni oncle-
non ai membre no'm fremisca, neis l'ongla,
aissi cum fai l'enfas devant la verja:
tal paor ai no'l sia prop de l'arma.

Del cor li fos, non de l'arma,
e cossentis m'a celat dins sa cambra,
que plus mi nafra'l cor que colp de verja
qu'ar lo sieus sers lai ont ilh es non intra:
de lieis serai aisi cum carn e ongla
e non creirai castic d'amic ni d'oncle.

Anc la seror de mon oncle
non amei plus ni tan, per aquest'arma,
qu'aitan vezis cum es lo detz de l'ongla,
s'a lieis plagues, volgr'esser de sa cambra:
de me pot far l'amors qu'ins el cor m'intra
miels a son vol c'om fortz de frevol verja.

Pus floric la seca verja
ni de n'Adam foron nebot e oncle
tan fin'amors cum selha qu'el cor m'intra
non cug fos anc en cors no neis en arma:
on qu'eu estei, fors en plan o dins cambra,
mos cors no's part de lieis tan cum ten l'ongla.

Aissi s'empren e s'enongla
mos cors en lieis cum l'escors'en la verja,
qu'ilh m'es de joi tors e palais e cambra;
e non am tan paren, fraire ni oncle,
qu'en Paradis n'aura doble joi m'arma,
si ja nulhs hom per ben amar lai intra.

Arnaut tramet son chantar d'ongl'e d'oncle
a Grant Desiei, qui de sa verj'a l'arma,
son cledisat qu'apres dins cambra intra.

недеља, 17. јануар 2016.

Propercije: Elegija I.19


Ja se ne bojim, Cintija, tužnih Mana,
Niti ja odlažem smrt dužnu lomači.
Al' strah me muči, strašniji od smrti,
Da ću se zbog smrti lišiti tvoje ljubavi.
Ne bih tako nežno gledao ni dete
Kao što će moj prah zaboravljenu draganu.

Junak Filakid i u mračnom stanu
Sećao se uvek svoje mile žene,
Ali se sen Tesalčeva natrag vrati
Kada htede da zagrli drago biće.
Ako li u donjem svetu ima čega
Ko odana sen reći ću uvek sebi:
"Moćna ljubav prelazi kobne obale."
Nek tamo dođu lepe poluboginje
- zarobljene Trojanke, plen Argivaca,
Ni za jednu Cintija, ne bih mario,
Ako bi pravedna zemlja dopustila,
Kad bi ti sudbina dala dugu starost,

Moje bi suze volele tvoje kosti!
Kad bi ti moj pepeo živoj bio drag,
Smrt mi tada nigde ne bi bila gorka!
Bojim se, Cintija, da mi ne prezreš grob,
Da te Amor ne odvoji od mog pepela
I tako prisili da ne plačeš više.
Najvernija žena popusti pretnjama.

Uživajmo dok je moguće u ljubavi,
Koja neće nikad biti dosta duga.


Non ego nunc tristis uereor, mea Cynthia, Manes,
nec moror extremo debita fata rogo;
sed ne forte tuo careat mihi funus amore,
hic timor est ipsis durior exsequiis.
non adeo leuiter nostris puer haesit ocellis, 
ut meus oblito puluis amore uacet.
illic Phylacides iucundae coniugis heros
non potuit caecis immemor esse locis,
sed cupidus falsis attingere gaudia palmis
Thessalis antiquam uenerat umbra domum.
illic quidquid ero, semper tua dicar imago:
traicit et fati litora magnus amor.
illic formosae ueniant chorus heroinae,
quas dedit Argivis Dardana praeda viris:
quarum nulla tua fuerit mihi, Cynthia, forma
gratior et (Tellus hoc ita iusta sinat)
quamuis te longae remorentur fata senectae,
cara tamen lacrimis ossa futura meis.
quae tu uiua mea possis sentire fauilla!
tum mihi non ullo mors sit amara loco.
quam uereor, ne te contempto, Cynthia, busto
abstrahat a nostro puluere iniquus Amor,
cogat et inuitam lacrimas siccare cadentis!
flectitur assiduis certa puella minis.
quare, dum licet, inter nos laetemur amantes:
non satis est ullo tempore longus amor.

субота, 16. јануар 2016.

Bernar od Ventadura: Dublje, u šumi trubadura


Vreme će tako večno teći,
kroz dane mesece i leta
i sve što mogu sada reći:
duša je moja još zaneta.
U njoj je i sada žudnja sama
jer zanosi je ista Dama
što meni nikad ne bi rada.

Ona se smeška sva u sreći
dok mene svuda prati seta
kad čini da je moj nad već
znam da me čeka jad i šteta;
ako ljubav čistog plama
o neosetnost tuđu slama
to zaludna je ljubav tada.
Treba rad ove patnje puke
na samog sebe da se jedim
jer postah sluga trpeć muke
pred neosetnim licem jednim.
Nek ona moju ludost spreči
i neka štapom mene leči
jer batina tek ludog svlada.
Ne pevam više, nit pouke
škole Gdin Eblea sledim,
jer pesme svoje, svoje zvuke
smatram, avaj! sad bezvrednim.
Zalud su dela, zalud reči
al' srce moje pre njom kleči
jer danima se lepšim nada.
Dok radost na mom licu stoji
srce je puno gorke pene;
beše li ikad čovek koji
kaje se pre neg u greh skrene?
O okrutna je makar vrisn'o!
Ne pogleda li mene prisno
napustiću je kraj sveg jada.
Ne! biću uvek toj gospoji
sluga rad svake želje njene!
Znam da će da me udostoji
mada sad strašno muči mene;
zar ne kaže i Sveto Pismo:
"Dan u kom sreću osetismo
draži je neg drugih hiljada".
Ne! sve do smrti koja hita
ona će biti tek moj gazda;
kad jednom nikne klasak žita
njiše se njiše iznad brazda.
Mada mi ne da preko praga
neću da na nju padne ljaga
već blagost njenu molim sada.
O draga gospo plemenita
prečisto lice sveže vazda
prelepo telo, struka vita
koje Bog svojom rukom sazda!
Vi beste biće čija snaga
stvori da moja želja blaga
tek vašoj milosti se nada.

O gospo premudra i draga
nek Taj što mnoga da vam blaga
čekanu radost meni zada!



Lo tems vai e ven e vire
Per jorns, per mes e per ans,
Et eu, las no.n sai que dire,
C'ades es us mos talans.
Ades es us e no.s muda,
C'una.n volh e.n ai volguda,
Don anc non aic jauzimen.

Pois ela no.n pert lo rire,
E me.n ven e dols e dans,
C'a tal joc m'a faih assire
Don ai lo peyor dos tans,
--C'aitals amors es perduda
Qu'es d'una part mantenguda--
Tro que fai acordamen.

Be deuri' esser blasmaire
de me mezeis a razo,
c'anc no nasquet cel de maire
que tan servis en perdo;
e s'ela no m'en chastia,
ades doblara.lh folia,
que: "fols no tem, tro que pren".

Ja mais no serai chantaire
ni de l'escola n'Eblo,
que mos chantars no val gaire
ni mas voutas ni mei so;
ni res qu'eu fassa ni dia,
no conosc que pros me sia,
ni no.i vei melhuramen.

Si tot fatz de joi parvensa,
Mout ai dins lo cor irat.
Qui vid anc mais penedensa
Faire denan lo pechat 
On plus la prec, plus m'es dura!
Mas si'n breu tems no.s melhura,
Vengut er al partimen.

Pero ben es qu'ela.m vensa
A tota sa volontat,
Que, s'el' a tort o bistensa,
Ades n'aura pietat!
Que so mostra l'escriptura :
Causa de bon'aventura
Val us sols jorns mais de cen.

Ja no.m partrai a ma vida,
Tan com sia saus ni sas,
Que pois l'arma n'es issida,
Balaya lonc tems lo gras .
E si tot no s'es cochada ,
Ja per me no.n er blasmada,
Sol d'eus adenan s'emen.

Ai, bon' amors encobida,
Cors be faihz, delgatz e plas 
Ai, frescha charn colorida,
Cui Deus formet ab sas mas
Totz tems vos ai dezirada,
Que res autra no m'agrada.
Autr' amor no volh nien 

Dousa res ben ensenhada,
Cel que.us a tan gen formada,
Me.n do cel joi qu'eu n'aten

среда, 13. јануар 2016.

Plotin: Eneade


Lažna mnenja pripadaju duši koja je izvan same istine; a postaje izvan time što nije čista. Težnja ka umu je nešto drugo. Jer duša tada jedino treba da shvata i da se u njemu učvrsti nenagnuvši se ka lošijem. Zbog moći i prirode Dobra, zlo nije samo zlo. Kad se već nužno pojavilo, ono je obuhvaćeno nekakvim lepim okovima kao neki uznici zlatom, i sakrilo se njima da ga tako bogovi ne bi videli. A i ljudi ne bi mogli uvek gledati zlo, već kad ga i gledaju, pridružuju ga slikama lepog, radi sećanja.

II, 8.18 [O zlu]

Tamo se lako živi, a istina je njima i roditeljka i hraniteljka i bivstvo i hrana. Oni gledaju sve, ne samo ono čemu pripada postajanje, već ono čemu pripada bivstvo i gledaju sebe same u drugima, jer tamo je sve prozirno i ništa nije mračno, ili suprotno; svaki bog je jasan svakom bogu u svojoj unutrašnjosti i potpunosti, jer svetlost je svetlosti prozirna. I svaki od njih poseduje sve u samom sebi, ali opet gleda sve u drugom, tako da je svuda Sve, i sve je Sve, i svako pojedino je Sve, i sjaj je beskrajan. Svaki pojedini od njih je velik, pošto je veliko i ono što je malo. Sunce je tamo, sve zvezde zajedno, a svaka pojedinačna zvezda je opet i Sunce i sve druge zvezde.

V.8.4 [Ο nebu]

One koji su zaljubljeni u to nečulno treba zapitati: "Šta osećate prema takozvanim lepim običajima, lepim naravima i umerenim ćudima, i uopšte prema delima vrline, prema lepoti duša? Šta osećate kada vidite vlastitu unutarnju lepotu? I zašto se zaneseni i uzbuđeni, zašto žudite da budete sami sa sobom, sabravši se iz tela?" Jer to trpe oni koji su zbilja ljubavnici.

I.6.5