четвртак, 15. децембар 2016.

Gijom de Mašo: Piton, čudesna zmija


Balada Phyton, le mervilleus serpent, jedna je od poslednjih koje je sastavio prvi od najvećih francuskih pesnika gotičke epohe Ars nove, kompozitor Gijom de Mašo, sredinom XIV veka.
Termin balada ne treba shvatiti na savremeni način - ona u Srednjem veku uz virlai i rondo predstavlja jednu od tri osobite “fiksirane forme”, forme fixe rimovane poezije, Čine je najčešće tri stiha od po osam strofa, konzistentne metrike, gde je poslednja strofa ujedno i refren, forme ababbcbC (C=refren). Prvobitno, kao što to etimologija i otkriva, se uz balade plesalo; u međuvremenu se tokom Srednjeg veka balada razvila u intelektualnu formu kroz čiju se sadržinu razmatra, ili meditira o pojedinoj ideji – u Mašoovom slučaju, budući da on pripada kurtoaznoj tradiciji, se kroz motive i mitološku građu preuzetu iz Ovidijevih Metamorfoza, tla neizmerno plodonosnog za čitave generacije francuskih pesnika, promišlja neizmerna surovost njegove dragane. Mašoova balada ima standardnu formu i refren, a budući da je on bio i nadaren kompozitor, sastavljena je polifono, u tri glasa, gde je incipit, početna fraza muzičke kompozicije u Srednjem veku, zbilja ekscentrično izuvijana poput harmonijski čudovišne zmije. Uz to sinkopirane ritmičke figure probijaju se kroz melodijsku građu svakog od pojedinačnih glasova kao zmijski zubi, dajući delu specifičnu atmosferu nemirnog intenziteta.


Kao što je slučaj sa metrikom srednjovekovne francuske poezije, nije moguće Mašoov broj slogova preneti u srpski jezik, ali su pri prevođenju zadržane asonance i zvuk originalnih rima, da barem donekle prikažu njegovu muzikalnost i bistrotečnost, stil po kome je on u evropskoj srednjovekovnoj poeziji i muzici autentična i izdvojena figura.

Piton, ta čudesna zmija,
Štono je ubi Febo strelovit,
Čitavim arpentom duga, se svija,
Tako je opisuje Ovidijev mit.
Al’ ne bî još čovek tako maštovit
Da vide grđu, suroviju zver
Ko što je ova, kojom sam odbit,
Gospa bez milosti, srce joj sever.

Sedam će glava, što ima ih piton,
Redom mi poreći melem lekovit - 
Milost žuđenu, kojoj sam sklon,
Okopnelo srce bolom mi skolit:
Odbitak, Sram, Prezir hirovit,
Strepnja, Okorelost, Gordost, Čemer,
Njima mi lomi duh vihorovit,
Gospa bez milosti, srce joj sever.

Opstati neću, u smrti je zaklon,
Jer slatkoj je mojoj gospi se smît
Zadovoljstvo, videt patnje i agon,
Da uživa jada, srce mi smlit.
Ovo je konac, to će me ubit
Ovde moje ridanje i suze, ter’
Ovako satrt, kad treba izmolit
Gospu bez milosti, srce joj sever.

sa starofrancuskog preveo: Luka Račić

Phyton, le mervilleus serpent
Que Phebus de sa flesche occit.
Avoit la longueur d'un erpent,
Si com Ovides le descrit.
Mais onques homs serpent ne vit
Si fel, si crueus ne fier
Com le serpent qui m'escondit,
Quant à ma dame merci quier.

Il ha sept chiés, et vraiement,
Chascuns à son tour contredit
La grace, où mon vray desir tent,
Dont mes cuers an doleur languit:
Ce sont Refus, Desdaing, Despit,
Honte, Paour, Durte, Dangier,
Qui me blessent en l'esperit,
Quant à ma dame merci quier.

Si ne puis durer longuement,
Car ma dame tres douce rit
Et prent deduit en mon tourment
Et ès meschiés, où mes cuers vit.
Ce me destruit, ce me murdrit,
Ce me fait plaindre et larmoier,
Ce me partue et desconfit,
Quant à ma dame merci quier.



Нема коментара:

Постави коментар