петак, 17. октобар 2014.

Vide cor meum

Sva srca nježna, duše zatravljene,
do kojih stigne govor ovih rima
da otpišu mi šta sude o njima,
Amora pozdrav nek prime od mene.

Već treći sati skoro izmicahu,
doba kad nebom sjaj zvezdani vlada,
tad mi se Amor javi iznenada;
na njegov spomen i sad sam u strahu.

Jer srce moje držaše na dlanu,
nasmijan, regbi, a usnulu ženu
u naručju, plaštem omotanu.

Zbudi je; ona plaha jesti stade
goruće srce, a u istom trenu
vidjeh da on se, iduć, u plač dade.


A ciascun’alma presa e gentil core
Nel cui cospetto ven lo dir presente,
In ciò che mi rescrivan suo parvente,
Salute in lor segnor, cioè Amore. 

Già eran quasi che atterzate l’ore 
Del tempo che onne stella n’è lucente,
Quando m’apparve Amor subitamente,
Cui essenza membrar mi dà orrore. 

Allegro mi sembrava Amor tenendo
Meo core in mano, e ne le braccia avea 
Madonna involta in un drappo dormendo. 

Poi la svegliava, e d’esto core ardendo
Lei paventosa umilmente pascea:
Appresso gir lo ne vedea piangendo.

четвртак, 16. октобар 2014.

Mikelanđelo: Svileni crv


Prema drugim blag a spram sebe krut,
prezreni crv, uz jad i uz muku,
svojom kožom tuđu on oblači ruku
i tek u smrti svoj nalazi put.

O, ljubljenog moga kad bi živa uda,
moja mrtva koža mogla da prekrije,
pa da se presvuče poput gipke zmije,
smrt bi tad bila nagrada mog truda.

Il kad bi koža moja čekinjava,
ko odjeća barem poslužila njemu,
pa da mu grudi lijepe okružava,

il da mu noge ko cipela pazi,
te da mu bude podesna u svemu,
a on da je barem kroz dva snijega gazi.

Sapfa: Fragment 48

Trag su zvezde Plejade zaklonile. 
Ponoć je, noćna dob u mimohod stupa. 
Bdim i sama sa sobom pričam. 

Δέδυκε μεν ἀ σελάννα
καὶ Πληΐαδεσ, μέσαι δὲ
νύκτεσ πάρα δ᾽ ἔρχετ᾽ ὤρα,
ἔγω δὲ μόνα κατεύδω


Prva pitijska himna Pindara


oko 470. godine pre nove ere

Zlaćena harfo, zajedničko
Blago Apolona i Muza sa kosom ko ljubičica!
Tebe sluša igra što slavlje započinje.
Tvojim se znacima pevač pokorava.
Kada zadrhtiš, i prvi zvuci
Pesme što horove vodi zabruje,
Gasiš i ubojne munje večni plam,
A na skiptru orao Divov spava,
Brza mu krila s obe strane vise,
Kralju ptica. I oblak mračan,
Kapcima okov sladak, liješ mu
Preko svijene glave. On u snu
Podiže meka leđa mekan sav
Strujama tvojim. I siledžija ostavlja Arej
Oštra koplja što strše, i
Blaži srce snom. Ti čaraš
Strele i duše bogova veštinom Latonina sina i 
Muza duboko nabranih skuta.
Ali stvorenja se koja Zej ne ljubi stresaju mržnom kad čuju
Glas Pijerevki, na zemlji i u moru bezmernu, i on koji leži
U dnu užasa Tartara, bolova dušmanin,
Stoglavi Tifon...

Anica Savić Rebac

χρυσέα φόρμιγξ, Ἀπόλλωνος καὶ ἰοπλοκάμων 
σύνδικον Μοισᾶν κτέανον: τᾶς ἀκούει μὲν βάσις, ἀγλαΐας ἀρχά, 
πείθονται δ᾽ ἀοιδοὶ σάμασιν, 
ἁγησιχόρων ὁπόταν προοιμίων ἀμβολὰς τεύχῃς ἐλελιζομένα. 
καὶ τὸν αἰχματὰν κεραυνὸν σβεννύεις
ἀενάου πυρός. εὕδει δ᾽ ἀνὰ σκάπτῳ Διὸς αἰετός, ὠκεῖαν πτέρυγ᾽ ἀμφοτέρωθενχαλάξαις, 
ἀρχὸς οἰωνῶν, κελαινῶπιν δ᾽ ἐπί οἱ νεφέλαν
ἀγκύλῳ κρατί, γλεφάρων ἁδὺ κλαΐστρον, κατέχευας: ὁ δὲ κνώσσων
ὑγρὸν νῶτον αἰωρεῖ, τεαῖς
ῥιπαῖσι κατασχόμενος. καὶ γὰρ βιατὰς Ἄρης, τραχεῖαν ἄνευθε λιπὼν
ἐγχέων ἀκμάν, ἰαίνει καρδίαν
κώματι, κῆλα δὲ καὶ δαιμόνων θέλγει φρένας, ἀμφί τε Λατοίδα σοφίᾳβαθυκόλπων τε Μοισᾶν. 
ὅσσα δὲ μὴ πεφίληκε Ζεύς, ἀτύζονται βοὰν
Πιερίδων ἀΐοντα, γᾶν τε καὶ πόντον κατ᾽ ἀμαιμάκετον, 
ὅς τ᾽ ἐν αἰνᾷ Ταρτάρῳ κεῖται, θεῶν πολέμιος, 
Τυφὼς ἑκατοντακάρανος

среда, 15. октобар 2014.

Mikelanđelo: Nyx II


Ako si crna, noći, doba milo,
odeneš mirom svaki rad na kraju,
oni što čast i hvalu tebi daju,
dobro gledaju, znaju šta se skrilo.

Ti režeš, sečeš posustalo krilo
sake misli, dok sen i spokoj traju,
s najnižeg mesta k najviđem raju,
nadi san nosi, često mi se zbilo.

O, ti senko smrti, pred tobom stane
svaki jad duše, sve što srce mori,
i ljutu ranu, zadnja, dobro lečiš.

Tobom se naša bolna tela hrane,
utireš suze, trud ostaviš zori,
kome je dobro, gnev, dosadu prečiš.

Grad u moru


Oj smrt sebi uzdignula tron                   LO! Death has reared himself a throne 
Na zapadu maglovitom                    In a strange city lying alone
U Samgradu jezovitom                  Far down within the dim West, 
Ušit, nadu pregrmeo on                    Where the good and the bad
U pokoju vekovitom                     and the worst and the best 
U otklonu, u skrovitom.                    Have gone to their eternal rest.

Zidine u Maglogradu                    There shrines and palaces and towers
Te ne drhte, padu sklone,                    Time-eaten towers that tremble not
Nisu našim slične one                    Resemble nothing that is ours.
Nikog vetri ne progone,                    Around, by lifting winds forgot,
Povetarac nema nadu                    Resignedly beneath the sky 
Vode očaj, mračno rone.                    The melancholy waters lie.

Noć-svenoćjem ćuv ne ćujne                    No rays from the holy heaven come down
Nikad s neba svetli zrak                    On the long night-time of that town;
Tek od mora odsjaj strujne                     But light from out the lurid sea
Uz kule se puza mrak                    Streams up the turrets silently,
Sve do moćnih vrh stremišta                    Gleams up the pinnacles far and free:
Blisnu strehe i tremišta                    Up domes, up spires,
Opnemišta i kruništa.                      up kingly halls,

Platna zidna, vavilonska                    Up fanes, up Babylon-like walls, 
Zaborava praiskonska                   Up shadowy long-forgotten bowers
Gde bršljani izvajani                    Of sculptured ivy and stone flowers, 
Okružhuju hram neznani                   Up many and many a marvellous shrine
Uz preplete kamen-krina                   Whose wreathëd friezes intertwine
Paviti i violina.                   The viol, the violet, and the vine.

Vode leže sve skrušene                Resignedly beneath the sky
Beznadežne i utvarne.                The melancholy waters lie.
Vrh vazdušja svud smušene                So blend the turrets and shadows there
Kule strehe senke varne                That all seem pendulous in air, 
A s najvishe Kule slomna                While from a proud 
Bezmerna i vratolomna                tower in the town
Smrt se beči preogromna.                Death looks gigantically down.

Svud ambisi grob do hrama                There open fanes and gaping graves
Od idolskog bescen-kama                Yawn level with the luminous waves; 
teku struje drhtaj plama                But not the riches there that lie 
Al sve blago idol-slika                In each idol’s diamond eye,— 
Nakićenih pokojnika.                Not the gayly-jewelled dead,
Ne zna voda mah da zgusne                Tempt the waters from their bed; 
Pa da more valom pljusne.                For no ripples curl, alas,

Nigde drhtaj, tiho bilo                Along that wilderness of glass;
Staklom sve se ostaklilo                No swellings tell that winds may be
Vihra vetra povetarca                Upon some far-off happier sea;
Nigde daha, slutnje, žmarca.                No heavings hint that winds have been 
Nigde izgig koji sluti                On seas less hideously serene!
Da se išta valom muti                But lo, a stir is in the air! 
Da je iko talas pozno                The wave—there is a movement there!
Van tog mora vedra grozno.                As if the towers had thrust aside,

Al čuj pokret neki slut                 The hours are breathing faint and low;
Talas gluh obuzo kut                                                                          
I kula vršje pod neba žalom                                                                        
Popušta muklo umornim valom                    And when, amid no earthly moans, 
Ka utrobi vasione                                                                                                            
Grad odbojem muklo tone.                  Down, down that town shall settle hence,

Talasa odsjaj rumen je žar                    The waves have now a redder glow, 
Jedva sad diše časova zgar                    In slightly sinking, the dull tide;
Pa kad bez ljudskog vapaja jeka                    As if their tops had feebly given
Samgrad se smesti na dnu do veka.                    A void within the filmy Heaven!

Prestolja Pakla u jedan strem                Hell, rising from a thousand thrones, 
Pozdraviše ga uz poklon nem.                Shall do it reverence.