петак, 04. април 2014.

Filostrat - Život Apolonija iz Tijane



Βeše u Korintu čovek po imenu Demetrije, koji je izučavao filozofiju, usvojivši za sebe svu muževnu živost kinika. Njega kasnije u svojim delima Favorinije izlišno spominje; njegovo mišljenje o Apoloniju onakvo je kakvo je Antisten gajio prema Sokratu: to jest, pratio ga je svud i uzbuđeno želeo da mu bude učenik, posvetiv se njegovim učenjima, obrativši se na Apolonijevu stranu, kao vrstan među njegovim đacima.
Među tima je bio Menip Likijac, od 25 leta, obdaren zdravim razumom i naočite lepote, tako samerljive da je u licu sličio valjanom i gospodstvenom atleti. Ovog Menipa, kako su mislili mnogi, zavole strakinja, koja beše lepa i izrazito umilna, a takođe i bogata; mada ne beše, kako će se ispostaviti, ništa od toga, do opsenarka.

Dok iđaše stazom ka Kenhreji sasvim sam, susreo se sa aveti. To beše žena koja ga uhvati za ruku i priznade mu da ga već dugo voljaše, te da beše Feničanka i da živi u predgrađu Korinta. Kaza mu i ime te četvrti: "kada dođeš onde večeras, začućeš moj glas, jer ću ti pevati i pićeš vina kakvo nikada do tada pio nisi i neće biti nikakva suparnika da te uznemiri; a nas dvoje, lepih živećemo zauvek".

Mladić se složi, jer iako beše ozbiljan filozof, ne mogaše da odoli nežnoj strasti; pa ju je posetio kad pade veče, i od tada ju je stalno tražio da mu bude ljubaznica, budući da nije shvatao da je ona samo utvara.
Tada je Apolonije ispitao Menipa kao što kipar to čini, pa ga je ocrtavši i ispitavši njegove mane, pronikao, govoreći: "ti si zbilja čestit mladić i goni te dobra žena, ali u ovom slučaju, ti ljubiš zmiju i ona isto tako ljubi tebe".
Na Menipovo iznenađenje je još dodao: "ovo je gospa koju ne možeš da uzmeš za ženu. A i kako bi? Zar misliš da te ona voli?".
"Istinski to mislim", reče mladić, "jer se ona prema meni ophodi kao da me voli".
"I ti bi je onda oženio"? reče Apolonije.
"Prirodno da bih, jer je vrlo prijatno uzeti ženu koja te voli".
Na to Apolonije priupita kada će biti svadbe. "Možda još sutra", reče mu ovaj drugi, "jer to ne može da čeka".

Stoga Apolonije sačeka svadbeni doručak i predstavivši se gostima što su tek stigli kaza: "gde je umilna gospa u čiju čast svi vi dođoste"?
"Evo nje" odgovori Menip, i u tom trenu malo ustav s mesta, pocrvene.
"A kome to pripada srebro i zlato i svi ovi lepi ukrasi u gozbenoj dvorani"?
"Gospi" odgovorio je mladić, "jer sve što ja imam je ovo", ukazujući na filozofsku kabanicu što je nosio.
I Apolonije reče: "jeste li vi čuli za Tantalove vrtove, koji postoje, a ne postoje?"
"Da", odgovoriše, "u Homerovim pesmama, jer niko od nas, razume se, nije još sišao do Hada".
"Kao takve", opet će Apolonije, "treba da smatrate ove ukrase, jer oni nisu stvarnost, već varljivo priviđenje.
I treba da pojmite da je ova lepa mlada mora - empusa, to jest, jedna od onih koje se zovu lamijom, odnosno baukom (mormolikije). One se zaljubljuju i posvećuju dražima Afroditinim, ali im je pre do ljudskog mesa, stoga mame ovakvim varkama one koje žele da prožderu na svojim gozbama."
I gospa na to reče: "Umukni sa svojim zlokobnim ćeretanjima i gubi se", praveći se da je zgađena time što je čula, u nameri da nagrdi filozofe kako oni uvek pričaju koješta.
Kada su, naime, zlatni pehari i srebrni ukrasi isparili iznebuha i odlepršaše od njih, a vinonoše i kuvari, kao i sluge nestali, jer je Apolonije izrekao čarobne reči, utvara se pravila kako plače i preklinje ga da je ne muči i ne prisiljava je da se razotkrije.
Ali Apolonije nije poklekao u nameri da je pusti, dok nije priznala da je ona zbilja mora koja je tovila Menipa slastima, ne bi li ga proždrala, jer je navikla da se hrani mladićima lepih tela, čija je krv snažna i čista.

Ovo sam pripovedao podugačko, jer je bilo neophodno da se tako ispriča, ovo je najpoznatija priča o Apoloniju; jer je mnogi ljudi znaju i znaju da se ovaj događaj zbio u središtu Grčke; oni su čuli uglavnom na nejasan način kako je on negda uhvatio i pobedio lamiju u Korintu, ali ne i kako priča tačno ide, niti da je Apolonije to učinio ne bi li spasio Menipa.
Moj iskaz dugujem Damisu (iz Ninive) i delu koje je on napisao.

autorski prevod: Luka Račić

Нема коментара:

Постави коментар