петак, 09. новембар 2012.

Zaljubljeno more


Alba predstavlja trubadursku pesničku formu: jutarnja pesma. One su pripadale pomalo folklornom pesništvu koje je postojalo. Tematika albe je fiksirana: dvoje zabranjenih ljubavnika se rastaju u zoru, a čuva ih treća osoba, neki prijatelj. Razvoj albe pre i posle trubadura je, takođe zanimljiv. Neke od trubadurskih albi, poput one od Gira de Borneja predstavljaju najbolja trubadurska ostvarenja. Giro spada u grupu onih trubadura koje je Dante, njihov poznavatelj i branitelj, ostavio vrlo značajna mišljenja u Komediji, ali pre svega u svojim teorijskim radovima (u svojoj raspravi O pučkom jeziku (De vulgari eloquentia) Dante naziva Borneja pesnikom tačnosti (rectitudo), time ga stavljajući na stranu pesnika koje u pisanju stihova ne vodi bog Amor - Bornej nije imao damu, niti se ikada oženio, kako ga to ne bi ometalo u pisanju poezije). Svoj refleks će ova forma naći i kod germanskih minezengera u vidu Tagelied (kasnije i sa parodijom), a i severnofrancuskih truvera u vidu aub(ad)e

Jedna rana latinska alba iz 900. godine (skoro dva veka pre tradicije trubadura), očuvana samo u vatikanskom rukopisu i zbog toga velikim delom zapostavljena predstavlja jasan uvod u početak tradicije; njen refren i obilje specifičnih reči je na provansalskom. Po svojim svojstvima i jeziku ima srodnike iz istog perioda. O čemu tačno govori, ostaje zatamnjeno dvosmislenošću jezika: možda opisuje baš rastanak zabranjenih ljubavnika, a možda je upozorenje vernicima da se pred zoru čuvaju napada demona i duhovne sumnje. Značenje je je maglovito dok meša erotske motive zajedno sa duhovnom jezom.

Phoebi claro nondum orto iubare, 
Fert aurora lumen terris tenue:
Spiculator pigris clamat: "Surgite!" 
L'alba part umet mar 
atra sol poy pasa  
bigil mira clar 
tenebras!

En incautos hostium insidie
torpentesque gliscunt intercipere
quos suadet preco clamans surgere
L'alba part umet mar
atra sol poy pasa
bigil mira clar
tenebras! 

Ab Arcturo disgregatur aquilo 
poli suos condunt astra radios 
Orienti tenditur septentrio. 
L'alba part umet mar
atra sol poy pasa 
bigil mira clar 
tenebras!



Formu fiksirane evropske balade, umetničke ili narodne, kao melpoetske forme, prati dugačak razvoj u Srednjem veku.
Biblioteka Bodleiana čuva rukopis iz X veka, napisan u manastiru Fleury na Loari; tu se nalazi neverovatno originalna pesma sa nadrednom notacijom, sastavljena negde u severnoj Italiji (verovatno Veroni), pod imenom Foebus abierat (Febo je otišao). Autor ostaje nepoznat; nije izvesno čak ni da li je pesmu napisala muška, ili ženska osoba, možda čak kaluđerica. U pet asklepijadskih strofa, glavno versifikaciono sredstvo je monorima. Reklo bi se da je ovakav ritam pesme bio učen, pre nego narodnog porekla. Isti motiv devojke kojoj avet dođe u posetu, sve do prvih petlova, često se koristi i u trubadruskim albama, odn. jutarnjim pesmama.


Foebus abierat subtractis cursibus;    
equitabat soror effrenis curribus, 
radios inferens silvanis fontibus, 
agitando feras pro suis rictibus.
Mortales dederant menbra soporibus. 

Aprilis tempore quod nuper transiit
fidelis imago coram me adstitit,
me vocans dulciter pauxillum tetigit;
oppressa lacrimis vox eius deficit,
suspirans etenim loqui non valuit. 

Illius a tactu nimis intremui,
velud exterrita sursum insilui,
extensis brachiis corpus applicui,
exsanguis penitus tota derigui -
evanuit enim! Nichil retinui !

Sopore libera exclamo fortiter: 
"Quo fugis, amabo? Cur tam celeriter? 
Siste gradum, si vis inibo pariter, 
nam tecum vivere volo perhenniter!"
Mox me penituit dixisse taliter.

Aperte fuerant fenestre solii,
Fulgebant pulcriter Diane radii - 
heu me, heu me miseram! Tam diu dolui,
fluxerunt per genas ploratus rivuli;
donec in crastinum nunquam abstinui. 

Po tematici i nekim opštim osobinama, mogla bi da pripada starijoj tradiciji germanskih tužbalica - winileoda. Vinileode su bile paganske, posebno franačke ženske pesme, često tragične i ljubavne tematike. Poslednje su se pevale u vreme Karolinga, kada je njihova tradicija zamrla. Zanimljivo je napomenuti da je Karlo Veliki izričito zabranjivao svojim kaluđericama da prikupljaju i zapisuju ove pesme. To bi moglo da znači da su neke bile gotovo sigurno zapisane, ali do sada nisu pronađene.
Franački manastir Sv. Galen, ali i još neki rukopisi sa popularnim (crkvenim) sekvencama i melodijama slučajno su sačuvali određen broj sekvela, instrumentalnih franačkih sekvenci (sequelae), od kojih svaka nosi zanimljiv naziv: Planctus sterilis (Tužbalica nepolodne žene), Puella turbata (Napaćena devojka), Cignea (Labudica, ili Devojka slična labudici), Romana (Rimljanka), Occidentana (Devojka sa istoka), Berta sve nazivi koji su u očitoj vezi sa tradicijom vinileoda. Najpopularniji kompozitori franačke ere su koristili ove melodije za svoje sekvence - Notker je iskoristio Puella turbata za svoju veličanstvenu Scalam ad caelos subrectam.


Klasični motivi u pesmi po jeziku i situaciji podsećaju na Ovidija. Od njega je, srednjovekovni pesnik mogao da uči o artikulaciji ženskih emocija; njihovim snovima, maštarijama, porazima. Biblijska Pesma nad pesmama uči ga potpuno suprotno: kako da stvori emocionalni teren na kome se fantazmagorično i realno susreću i prepliću, gde su iluzija i hiperbola glavni nosioci značenja, odnosno nešto opipljivo. Na autora su uticala oba izvora; da li je imago njenog dragog nekakva prikaza, ili snoviđenje? Traga li ona za nekim ko je mrtav, ili je taj neko udaljen; da li je to uopšte moguće razgraničiti? Avet koja se vraća iz mrtvih može da se prikaže i u snu. Pesnik ispoljava dovoljno veštine da ostavi dilemu nerazjašnjenom, možda čak i namerno.

Jutarnje pesme inspirisaće i Dantea da da divan opis zore u prvom i drugom pevanju na početku svog Čistilišta:

Dolce color d'oriental zaffiro,                  Preblaga boja istočnog safira
che s'accoglieva nel sereno aspetto          kojom je u tom času bio krcat
del mezzo, puro infino al primo giro,        vrh svoda, zatim i područja šira,

a li occhi miei ricominciò diletto                U očima mi radosno zazrca
tosto ch'io usci' fuor de l'aura morta          Kad napustih mrtvi vazduh uprav
che m'avea contristati li occhi e 'l petto      što bi mi oko očiju i srca.

Lo bel pianeto che d'amar conforta           Lepa planeta što budi tek ljubav
faceva tutto rider l'oriente,                         već rasu smešak čitavim Istokom
velando i Pesci ch'erano in sua scorta.        spustiv na Ribe svoj veo lelujav.

I' mi volsi a man destra, e puosi mente      Okrenut desno u luku širokom
a l'altro polo, e vidi quattro stelle              drugi pol videh i dva para zvezda
non viste mai fuor ch'a la prima gente.       viđenih tek praroditeljskim okom.

Goder pareva 'l ciel di lor fiammelle:         Lepo su sjale vrh nebesnog bezdna:
oh settentrional vedovo sito,                     oh, severnjačka tužna zemljo gola
poi che privato se' di mirar quelle!            gde njihov blesak više niko ne zna!

L'alba vinceva l'ora mattutina                    Jutarnji vazduh terala je zora
che fuggia innanzi, sì che di lontano           što bežaše pred njom, a iz daljine
conobbi il tremolar de la marina.               naslutio sam treperenje mora

Quando noi fummo là 've la rugiada          Stigavši tamo gde se kapi rose
pugna col sole, per essere in parte            bore sa suncem, i opstaje svaka
dove, ad orezza, poco si dirada,               jer im vetrići svežeg daha nose,

Già era 'l sole a l'orizzonte giunto              Već rub vidika sunce ticalo je
lo cui meridian cerchio coverchia              podnevnik čiji pokriva u luku
Ierusalèm col suo più alto punto;               Jerusalem, sa najviše tačke svoje;

e la notte, che opposita a lui cerchia,         a noć. dok sile nasuprot je vuku,
uscia di Gange fuor con le Bilance,            skupa iz Ganga izlazaše s Vagom
che le caggion di man quando soverchia;   što, kad je moćna, pada joj iz ruku;

sì che le bianche e le vermiglie guance,      Tako da na rumenome i blagom,
là dov'i' era, de la bella Aurora                  tamo gde ja beh, liku lepe Zore
per troppa etate divenivan rance.               već žuteli su obrazi svom snagom.

Noi eravam lunghesso mare ancora,          Još nalazili smo se tu uz more,
come gente che pensa a suo cammino,       k'o ljudi koji, pre neg na put krenu,
che va col cuore e col corpo dimora.         idu u duhu, a noge su spore.

Ed ecco, qual, sorpreso dal mattino,          I gle, kao kad, u jutarnjem trenu
per li grossi vapor Marte rosseggia            kroz gustu maglu Mars se zarumeni,
giù nel ponente sovra 'l suol marino,           nadlećuć morsku, sa zapada, penu,

ovim izuzetnim opisom zore nad bregom Čistilišta Dante odaje počast trubadurima (to će direktno učiniti dalje u Čistilištu). U nedelju na Uskrs, 10. aprila 1300 godine, Dante je izašao iz Pakla da bi ga dočekala zora. Lepa planeta koja budi ljubav je naravno Venera, zvezda Danica, koja se u to vreme nalazila u sasvežđu Riba. Pesnik je ugledao zvezde koje tvore Južni krst, najblistavije sasvežđe. One označavaju četiri vrline: Mudrost, Pravednost, Snagu i Umerenost. Neke od tih zvezda, kako dalje kaže, su mogli da vide samo praroditelji, Adam i Eva, iz zemaljskog raja. Noć koja izlazi iz Ganga je zapravo mala Danteova astrološka pesma: Dante se nalazi pod otvorenim prostorom pod nebom, a ne u paklu, pod zemljom, pa se vide svi nebeski znaci koje on koristi da bi se orijentisao. Smisao ovih stihova je sledeći: sunce se u Jerusalimu spuštalo, dok se u Čistilištu dizalo; na Gangu je u to vreme bila ponoć; noć drži u svojim rukama Vagu, onu istu koja joj odmiče kad je moćna, od 21. septembra, do 21. oktobra, kad je noć duža od dana i kada to sazvežđe nije vidljivo. U Gozbi Dante piše: Vreli Mars ima boju vatre.

Нема коментара:

Постави коментар