петак, 09. новембар 2012.

Zaljubljeno more II


Od svih pesnika koji su mogli da utiču na neoplatonističku tradiciju jutarnjih pesama trubadura, verovatno je najviše uticao Boecije. Može se reći da je od svih pesnika u Komediji Boecijeovo prisustvo najosetnije. 
Da li je crkva, koja ga nije kanonizovala, u kasnijim vekovima videla u Boeciju jedan samostalan - možda jeretički duh intelektualca, prezadojenog helenskom i antičkom kulturom, Aristotelom, Platonom i Pitagorom, i koji je, kao vrhunac, pišući o muzici, najmanje, gotovo nikako tretirao crkvenu muziku?
Njegovo stradanje je gotovo jedinstveno u intelektualnom svetu Evrope. Nakon sjajnih studija u atinskoj školi i isto takvog učešća u političkom i kulturnom životu Rima - 510 godine, postao je konzul - optužen je za zaveru protiv cara Teodorika, čiji je savetnik bio i bačen u zatvor.
Gotovo sva njegova dela su uništena; treba posebno žaliti za enciklopedijom De Instutitione Musicae koja je tokom celoga Srednjeg veka bila muzička biblija, ali čijih je dvanaest poslednjih poglavlja uništeno; izgleda da su Boecijeve postavke u odnosu na polifonijsko pevanje sačuvane u usmenom i praktičnom obliku.
Dante je poznavao napamet celu Utehu Filosofije, kao i osnovne napore da grčku filosofiju i kulturu približi Zapadu, ali i da pomiri Platona i Aristotela. A nema sumnje ni da je poznavao Boecijevu definiciju muzike, jednu od najlepših koje su ikada date: Ko god silazi u sebe, spoznaje šta je muzika.

Tad raspršti se noć i pomrčina minu      Tunc me discussa liquerunt  nocte tenebrae
i oko mi dobi posebnu oštrinul                                uminibusque prior rediit uigor,
Kad naraste bura pod naletima Koraut                     cum praecipiti glomerantur sidera Coro
o nebo se pod kišnim oblacima zbora,                        nimbosisque polus stetit imbribus
sunce je skriveno i niz svod zvezdan                             sol latet ac nondum caelo uenientibus astris
noć razliva se nad zemaljski bezdan.                          desuper in terram nox funditur;
Nek se Borej izbavi špilja trakijskih kada                  hanc si Threicio Boreas emissus ab antro
nasrne noć, i nek sjaj dana zavlada,                         uerberet et clausum reseret diem
i Feb zasija naglo rasterujući sene                  emicat et subito uibratus lumine Phoebus
i zracima nam ošine oči zaslepljene.                                  mirantes oculos radiis ferit.
[Uteha filosofije, knjiga I, treća pesma]


Kad Feb nebom sa rujne zaprege         Cum polo Phoebus roseis quadrigis
počne da svoju rasipa svetlost,                      lucem spargere coeperit,
lice zvezde pobledi: ona se gasi               pallet albentes hebetata uultus
i beli obasjana plamenovima;                    flammis stella prementibus.
kad se gaj na blag dašak Zefira              Cum nemus flatu Zephyri tepentis
prekriva bojama prolećnih ruža,                                 uernis inrubuit rosis,
ako grub Severac donese oluju,                 spiret insanum nebulosus Auster,
zbogom, lepoto: ostaje tek trnje.                         iam spinis abeat decus.
Često je more ogledalo, spokojno                 Saepe tranquillo radiat sereno
i mirno, talasa nepomičnih,                              immotis mare fluctibus,
često bura razuzda uragane                     saepe feruentes Aquilo procellas
koji podižu površinu mora.                        uerso concitat aequore.
Lepota na zemlji retko traje,                     Rara si constat sua forma mundo,
često ona se menja:                                   si tantas uariat uices,
veruj u trenutke kratkotrajne,                     crede fortunis hominum caducis,
veruj u prolaznu sreću.                                   bonis crede fugacibus!
Večni to zakon kaza najjasnije:                Constat aeterna positumque lege est
i ništa što se rodi konačno nije.                  ut constet genitum nihil.
[Uteha filosofije, knjiga II, treća pesma]



Нема коментара:

Постави коментар